• A A A
  • |
     

    Ubice ekonomije: nejednakost i neukost republikanaca

    | 06/05/2012

     
    Amerika je iz Velike depresije i Drugog svetskog rata izašla sa pravednijom raspodelom prihoda nego što je imala devetsto dvadesetih; naše društvo je postalo društvo srednje klase, kakvo nije bilo ranije. Ovo novo, jednakije društvo, trajalo je trideset godina. Ali onda smo počeli da se razdvajamo, a sve veći prihodi odlazili su onima već bogatima. Kao što je dokumentovala Kongresna kancelarija za budžet, za 1 procenat – grupu koja je implicitno označena u sloganu „Nas je 99 posto“ – realne zarade su se učetvorostručile od 1979. do 2007, što je daleko za sobom ostavilo vrlo skromna primanja običnih Amerikanaca. Drugi podaci pokazuju da su unutar tog jednog procenta, bogatiji 0,1 procenat i najbogatiji 0,01 procenat svoja primanja umnožili još više.

    Do 2007, u Americi je vladala praktično ista nejednakost kao i pred Veliku depresiju – i naravno, čim smo dosegli taj rekord, strovalili smo se u najgoru krizu od Depresije do danas. Verovatno nije u pitanju koincidencija, iako ekonomisti još uvek pokušavaju da shvate tačnu vezu između nejednakosti i rizika od ekonomske krize.

    Međutim, u ovom članku želimo da se usredsredimo na drugo pitanje: zašto je odgovor na krizu bio toliko neadekvatan? Pre nego što je finansijska kriza nastupila, većina ekonomista je zamišljala da će odgovor, ukoliko se takva kriza ikada pojavi, biti brz i efikasan. Robert Lukas, nobelovac i tadašnji predsednik Američkog ekonomskog udruženja, uputio je 2003. svom esnafu apel da se okane recesije i posveti pitanjima dugoročnog rasta. Zašto? Zato što je, po njegovim rečima, „ključni problem sprečavanja depresije rešen, u svakom praktičnom smislu, i rešen je već decenijama“.

    Pa ipak, kada je usledila prava depresija – a ovo kroz šta prolazimo jeste depresija, doduše ne tako strašna kao Velika depresija – preduzete mere nisu bile dovoljne. Da, izbavljen je bankarski sistem. Ali mere otvaranja novih radnih mesta bile su zastrašujuće nedovoljne od samog početka – naš politički sistem ne samo da nije odgovorio na predvidljivi neuspeh prvobitnog stimulansa da izazove dramatični preokret, već je okrenuo leđa nezaposlenima. Između strahovito razdorne politike koja je blokirala praktično svaku inicijativu predsednika Obame, i bizarnog pomeranja fokusa sa nezaposlenosti na budžetske deficite, uprkos niskim troškovima zaduživanja, na kraju smo ponovili mnoge greške koje su produžile Veliku depresiju.

    Uzgred, ni ekonomisti nisu bili od velike pomoći. Umesto da ponude jasan konsenzus, oni su proizvodili kakofoniju mišljenja, pri čemu su mnogi konzervativni ekonomisti, naš je utisak, dopustili da im političko opredeljenje prevagne nad profesionalnom stručnošću. Istaknuti ekonomisti zalagali su se protiv efektivnog delovanja argmentima koji su očigledno bili besmisleni svakome ko je savladao uvod u ekonomiju. Uzgred, među onima koji su se tako ponašali, bio je niko drugi do Robert Lukas, isti onaj ekonomista koji je samo nekoliko godina ranije obznanio da je problem sprečavanja depresije rešen.

    Kako smo onda dovde došli? Kako je Amerika postala zemlja nesposobna da se suoči sa najvećim ekonomskim izazovom u poslednje tri generacije, zemlja u kojoj apsolutistička politika i politizovana ekonomija potpuno parališu konkretne mere?

    Mi smatramo da je za to kriva nejednakost. Strahovita nejednakost je u srži naše polarizovane politike, koja nas je sprečila da se zajedno suprotstavimo krizi. I budući da su rastuća primanja na vrhu omogućila i rastuću moć najbogatijima, intelektualni život naše zemlje je izvitoperen, sa previše ekonomista kooptiranih u odbranu ekonomskih doktrina pogodnih za bogate, uprkos tome što su one neodbranjive na logičkom i empirijskom nivou.

    Da krenemo od veze između nejednakosti i polarizacije.

    ***

    Naše shvatanje američke političke ekonomije oslanja se na rad politikologa Kita Pula, Hauarda Rozentala i Nolana Makartija. Pul, Rozental i Makarti upotrebili su poimenične kongresne glasove (roll-call votes) da naprave neku vrstu „mape“ političkih stavova, na kojoj su i konkretni predlozi zakona i konkretni političari smešteni u nekom apstraktnom prostoru stavova. Detalji su dosta komplikovani, ali stvar se svodi na to da je američka politika prilično jednodimenzionalna. Kada jednom utvrdite gde neki političar stoji na levo-desnom spektru, možete prilično tačno predvideti njegove ili njene glasove. Možete videti i koliko su pripadnici dveju partija udaljeni na levo-desnom spektru – to jest, koliko je polarizovana kongresna politika.

    Nije iznenađujuće da su se partije dodatno podelile od sedamdesetih godina do danas. Nekad je postojalo znatno preklapanje: bilo je umerenih, pa čak i liberalnih republikanaca, poput Džejkova Džavica iz Njujorka, a bilo je i konzervativnih demokrata. Danas su partije potpuno razdvojene, sa najkonzervativnijim demokratom ulevo od najliberalnijeg republikanca, i međusobno vrlo udaljenim središtima gravitacije dveju partija.

    Međutim, više iznenađuje činjenica da je relativno nepolarizovana politika posleratne generacije skorija pojava – pre rata, a naročito pre Velike depresija, politika je bila polarizovana skoro kao sada. Putanja polarizacije u stopu prati putanju nejednakosti primanja, gde je stepen polarizacije u bliskoj korelaciji sa udelom ukupnog prihoda koji odlazi najbogatijem procentu.

    Zašto veća nejednakost dovodi do veće političke polarizacije? Ključna je činjenica da sve širi razdor između partija odražava činjenicu da se republikanci kreću udesno, a ne demokrati ulevo. Tako pokazuje istraživanja Pula, Rozentala i Makartija, ali se ovo jasno vidi i iz istorije raznih predloženih mera. Obamin plan zdravstvene zaštite, da uzmemo očigledan primer, prvobitno je bio republikanski plan, čiji je nacrt napravila fondacija Heritage. Sada ga republikanci osuđuju kao socijalistički.

    Najubedljivije objašnjenje veze između nejednakosti i polarizacije jeste da je jedna nevelika manjina svojim uvećanim prihodima i bogatstvom zapravo kupila savezništvo jedne velike političke partije. Republikance podstiču na zauzimanje stavova koji su mnogo desniji od onih iz prethodne generacije, jer im finansijska moć korisnika njihovih stavova pruža i izbornu prednost u smislu finansiranja kampanje i neku vrstu zaštite za same političare, koji mogu da računaju na razne vrste podrške čak i ukoliko izgube na izborima.

    Kakvi god bili kanali uticaja, rezultat je političko okruženje u kojem Mič Mekonel, vodeći republikanac u senatu, smatra da je savršeno u redu da objavi pred kongresne izbore 2010. da mu je glavni cilj, ukoliko republikanci preuzmu kontrolu, da onemogući rad predsednika Sjedinjenih Država: „Najvažnija stvar koju želimo da postignemo jeste da predsednik Obama vlada samo jedan mandat.“

    Nepotrebno je reći, ovakvo okruženje nije povoljno za efikasnu antidepresivnu politiku, naročito imajući u vidu kako pravila u senatu dopuštaju jednoj kohezivnoj manjini da blokira rad svima. Znamo da je Obamina administracija očekivala snažnu dvopartijsku podršku za svoj stimulativni plan, i da je verovala da može zatražiti još više ako se pokaže da je to potrebno. U stvari, bilo je potrebno očajničko manevrisanje da se skrpi šezdeset glasova čak i u prvom krugu, i nije bilo ni reči o tome da se kasnije dobije još.

    Sve u svemu, ekstremna nejednakost primanja dovela je do ekstremne političke polarizacije, što je blokiralo konkretne mere odgovora na krizu. Čak i da smo ušli u krizu u stanju intelektualne nedvosmislenosti – gde bi glavni politički igrači barem imali predstavu o prirodi krize i realnim opcijama – intenzitet političkog sukoba bi otežao efektivan odgovor.

    Međutim, nismo ušli u krizu u stanju nedvosmislenosti. U neverovatnom broju, političari – i, žalosno je reći, mnogi čuveni ekonomisti – reagovali su na krizu kao da se Velika depresija nikada nije dogodila. Vodeći političari držali su govore za koje bi se moglo pomisliti da ih je napisao Herbert Huver; čuveni ekonomisti ponovo su izmišljali pogrešne taktike koje smo smatrali opovrgnutim još sredinom tridesetih godina prošlog veka. Zašto?

    Odgovor se, po našem mišljenju, ponovo svodi na nejednakost.

    ***

    Očigledno da je finansijska kriza 2008. jednim delom omogućena sistematskim ukidanjem finansijske regulative. Zapravo, iz ove perspektive može se reći da je period od sedamdesetih godina do 2008. obeležen nizom kriza izazvanih deregulacijom, uključujući i strahovito skupu „savings and loan“ krizu; zanimljivo je da je ideologija deregulacije i pored toga konstantno jačala.

    Čini se da je ova doslednost, uprkos redovnim katastrofama, bila blisko povezana sa rastućom nejednakošću, dok su se uzroci međusobno podsticali. S jedne strane, eksplozivni rast finansijskog sektora bio je glavni izvor ogromnih prihoda na samom vrhu distributivne lestvice. S druge strane, činjenica da su bogati bili najveći dobitnici deregulacije značila je da su se, sa porastom moći ove grupe usled rasta njenog bogatstva, pojačavali i zahtevi za deregulacijom.

    Ovakav uticaj nejednakosti na ideologiju nije se okončao 2008. U izvesnom smislu, pomeranje ideja udesno, koje je ujedno uzrok i rezultat koncentracije bogatstva na vrhu, ostavilo nas je nespremnima da se suočimo sa krizom.

    Godine 2008, iznenada smo se obreli u kejnzijanskom svetu – to jest, u svetu sa svim karakteristikama sveta koji je Džon Mejnard Kejns 1936. opisao u svom najvažnijem delu „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“. Dakle, našli smo se u svetu gde je nedostatak dovoljne potražnje postao ključni ekonomski problem, i gde uska tehnokratska rešenja, poput rezanja kamatne stope Federalnih rezervi, nisu bila primerena situaciji. Za izlazak iz krize, trebalo nam je više aktivističkih državnih mera, u obliku privremene potrošnje za podsticanje zapošljavanja i pokušaja ublažavanja posledica hipotekarnog duga.

    I ova rešenja se mogu smatrati tehnokratskim, i odvojenim od šireg pitanja raspodele prihoda. Sam Kejns je svoju teoriju opisao kao „umereno konzervativnu po prirodi“, u skladu sa privredom koja funkcioniše na principima privatnog preduzetništva. Međutim, od samog početka, politički konzervativci – a naročito oni najkoncentrisaniji na odbranu položaja bogatih – oštro su se usprotivili kejnzijanskim idejama.

    I to vrlo oštro. Iako se za udžbenik Pola Samjuelsona „Ekonomija: uvodna analiza“ smatra da je uveo kejnzijansku ekonomiju u američke koledže četrdesetih godina, to je zapravo bio drugi pokušaj njenog predstavljanja. Prethodnu knjigu, autora Lorija Taršisa, praktično su zabranili desničari, organizujući kampanju koja je uspešno primorala mnoge univerzitete da je izbace iz programa. Kasnije će se Vilijam F. Bakli u svojoj knjizi „Bog i čovek na Jejlu“ gnevno obrušiti na taj univerzitet, jer je dopustio izučavanje kejnzijanske ekonomije.

    Ova tradicija još uvek traje. Desničarski časopis Human Events je 2005. uvrstio Kejnsovu „Opštu teoriju“ među 10 najštetnijih knjiga 19. i 20. veka, uz „Mein Kampf“ i „Das Kapital“.

    Odakle takav animozitet prema knjizi sa „umereno konzervativnom“ porukom? Deo odgovora je činjenica da su konzervativci ovu knjigu, iako kejnzijanska ekonomija traži umerenu i preciznu državnu intervenciju, oduvek smatrali tankom linijom razdvajanja: ako prihvatite da država može da odigra korisnu ulogu u borbi protiv krize, iznenada ćete se obreti u socijalizmu. Retorička amalgamacija kejnzijanizma sa centralnim planiranjem i radikalnom preraspodelom – iako ju je sam Kejns izričito negirao, napisavši kako „postoje dragocene ljudske aktivnosti za čije je potpuno ispunjenje neophodan motiv zarade i privatnog bogatstva“ – praktično je opšteprihvaćena na desnici.

    Tu je i motiv koji je sugerisao Kejnsov savremenik, Mihal Kalecki, u svom čuvenom eseju iz 1943. godine:

    Prvo ćemo se pozabaviti oklevanjem „krupnih privrednika“ da prihvate državnu intervenciju po pitanju zapošljavanja. Privrednici na svako proširenje državne aktivnosti gledaju sa nepoverenjem, ali podsticanje zaposlenosti kroz državnu potrošnju podrazumeva jednu naročitu karakteristiku koja posebno brine protivnike. Pod sistemom laissez-faire, stopa zaposlenosti uveliko zavisi od takozvanog stanja poverenja. Ako ono posustane, privatne investicije se smanjuju, što rezultira padom proizvodnje i zaposlenosti (i neposredno i putem sekundarnog uticaja smanjenja prihoda na potrošnju i ulaganja). Ovo kapitalistima obezbeđuje snažnu indirektnu kontrolu nad državnom politikom: sve što može da poljulja stanje poverenja mora se izbeći, jer će izazvati ekonomsku krizu. Ali čim država savlada trik povećanja zaposlenosti svojom potrošnjom, ovaj snažni kontrolni aparat prestaje da deluje. Zato se budžetski deficit neophodan za državnu intervenciju mora smatrati pogubnim. Društvena funkcija doktrine „zdravih finansija“ jeste da učini stopu zaposlenosti zavisnom od stanja poverenja.

    Kada smo prvi put ovo pročitali, zvučalo nam je pomalo ekstremno, ali sada deluje sasvim verovatno. U poslednje vreme svuda nailazimo na argument „poverenja“. Na primer, ovako je Mort Zukerman 2010. otpočeo uvodnik u Financial Timesu, sa namerom da odgovori predsednika Obamu od bilo kakve populističke mere:

    Rastuća tenzija između Obamine administracije i privrednika razlog je za nacionalnu zabrinutost. Predsednik je izgubio poverenje poslodavaca, čija zabrinutost zbog poreza i porasta troškova novih propisa sputava investicije i rast. Država mora da shvati da je poverenje od presudnog značaja, ukoliko se od privrede očekuje da ulaže, preuzima rizik i stvori produktivna radna mesta za milione nezaposlenih.

    Zapravo, ne postoje, niti su ikad postojali, bilo kakvi dokazi da „zabrinutost zbog poreza i porasta troškova novih propisa“ igra bilo kakvu značajnu ulogu u sputavanju privrede. Poenta eseja Mihala Kaleckog bila je da bi ovakvi argumenti bili potpuno razotkriveni kada bi u javnosti bila prihvaćena ideja da kejnzijanske mere mogu da stvore radna mesta. Zato postoji posebni animozitet prema državnim merama zapošljavanja, iznad i izvan generalnog straha da bi kejnzijanske ideje mogle da legitimizuju državnu intervenciju kao takvu.

    Ako spojimo ove motive, videćemo zašto autori i institucije koji su blisko povezani sa gornjim delom najbogatijeg sloja uporno negiraju kejnzijanske ideje. To se nije menjalo otkad je Kejns pre 75 godina napisao „Opštu teoriju“. Međutim, promenilo se bogatstvo, pa tako i uticaj, gornjeg sloja. Poslednjih godina, konzervativci su se pomerili udesno i od Miltona Fridmana, koji je barem priznavao da monetarna politika može da bude efikasno sredstvo u stabilizaciji ekonomije. Stavovi koji su pre četrdeset godina bili na političkoj margini, sada su deo uvrežene doktrine jedne od dveju glavnih političkih partija.

    Malo osetljivija tema jeste to do koje mere su privatni interesi najbogatijeg procenta, ili 0,1 procenta, uticali na diskusiju unutar ekonomske struke. Ali taj uticaj je sigurno uvek postojao; ako ništa drugo, naklonost univerzitetskih donatora, dostupnost stipendija i unosnih konsultantskih ugovora itd, siguno su podstakli esnaf ne samo da se okane kejnzijanskih ideja, već i da zaboravi većinu lekcija iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka.

    U debati oko odgovora na Veliku recesiju i njene posledice, bilo je šokantno videti koliko uglednih ekonomista ne samo pravi elementarne konceptualne greške, već i ponavlja stare elementarne konceptualne greške – iste one greške kojima se Kejns bavio pre 75 godina. Na primer, bilo je nezamislivo da će iko iz savremene ekonomske profesije ponoviti grešku čuvenog „Trezorskog uverenja“ da će svako povećanje državne potrošnje istisnuti jednaku količinu privatne potrošnje, bez obzira na postojeće ekonomske uslove. Pa ipak su dvojica uglednih profesora Čikaškog univerziteta 2009. zasnovala svoj rad na ovoj zabludi.

    Ponavljamo, naša poenta je da smo, usled dramatičnog porasta prihoda najbogatijih, bili nespremni da se suočimo sa aktuelnom krizom. Došli smo do kejnzijanske krize koja zahteva kejnzijansko rešenje – ali kejnzijanske ideje su prognane iz nacionalnog diskursa, u velikoj meri zato što su politički neugodne za sve snažniji najbogatiji procenat.

    Zaključak je, dakle, da se o ulozi rastuće nejednakosti u izazivanju ekonomske krize 2008. može raspravljati; ona je verovatno odigrala značajnu ulogu, ako ništa drugo, barem podstičući finansijsku deregulaciju, koja je pripremila teren za krizu. Međutim, čini nam se jasnim da je rastuća nejednakost imala ključnu ulogu u izazivanju neefikasnog odgovora na krizu. Nejednakost je stvorila polarizovani politički sistem, u kojem se desnica svojski potrudila da zaustavi svaki pokušaj umereno liberalnog predsednika da uradi nešto po pitanju zapošljavanja. A rastuća nejednakost podstakla je i nešto što bismo nazvali Mračnim dobom makroekonomije, gde su teško naučene lekcije – o tome kako se javlja depresija i kako se protiv nje boriti – proterane iz nacionalnog diskursa, čak i u akademskim krugovima.

    Stoga, po našem uverenju, nejednakost i problem ekonomskog oporavka nisu toliko odvojena pitanja koliko čisto ekonomska analiza možda sugeriše. Nećemo opet imati dobre makroekonomske mere ukoliko se ne pozabavimo nejednakošću i njenim pogubnim uticajem na političku debatu.

     
    Pol Krugman i Robin Vels, Salon, 15.04.2012.

    Preveo Ivica Pavlović

    Peščanik.net, 06.05.2012.

     
    Ver peliculas online