• A A A
  • |
     

    Spasite nas od spasitelja

    | 03/06/2012

     
    Zamislite scenu iz distopijskog filma koji prikazuje naše društvo u bliskoj budućnosti. Uniformisani stražari patroliraju noću polupraznim ulicama, tražeći imigrante, kriminalce i skitnice. Kad nekog pronađu, svirepo ga pretuku. Ono što deluje kao izmišljena holivudska priča, danas je u Grčkoj stvarnost. Noću crnokošuljaši iz neofašističkog pokreta Zlatna zora – koji je osvojio 7% glasova u prethodnom izbornom krugu, i koji ima podršku, kako tvrde njegovi predstavnici, polovine policajaca u Atini – patroliraju ulicama i prebijaju svakog imigranta koga nađu: Avganistance, Pakistance, Alžirce. Dakle, tako se Evropa brani u proleće 2012.

    Problem sa odbranom evropske civilizacije od imigrantske pretnje jeste što takva divljačka odbrana predstavlja veću pretnju za „civilizaciju“ od bilo kakvih muslimana. Sa ovakvim braniteljima, Evropi nisu potrebni neprijatelji. Pre sto godina, Gilbert Česterton je opisao osnovni paradoks sa kojim se suočavaju kritičari religije: „Ljudi koji se bore protiv Crkve zarad slobode i humanosti na kraju se odriču i slobode i humanosti samo da bi se borili protiv Crkve…. Sekularisti nisu razorili božanske vrednosti, ali jesu uspeli da poruše sekularne vrednosti, ako im je to neka uteha“. Mnogi liberalni ratnici toliko su naoštreni za borbu sa antidemokratskim fundamentalizmom, da na kraju odustaju i od slobode i od demokratije samo da bi se borili protiv terorizma. Ako su „teroristi“ spremni da zatru ovaj svet iz ljubavi prema nekom drugačijem, naši borci protiv terorizma spremni su da zatru demokratiju iz mržnje prema „muslimanskom drugom“. Neki od njih toliko vole ljudsko dostojanstvo da su spremni da u njegovu odbranu legalizuju torturu. To je isti proces, samo u obratnom smeru, kao kad fanatični branitelji religije krenu da napadaju savremenu sekularnu kulturu, a na kraju završe žrtvovanjem sopstvenih verskih vrednosti u želji da zbrišu odlike sekularizma koje ne podnose.

    Ali grčki antiimigrantski branitelji nisu glavna opasnost: oni su samo nusprodukti prave pretnje, politike stezanja kaiša koja je Grčku dovela u ovu situaciju. Sledeći krug izbora u Grčkoj održaće se 17. juna. Evropski establišment upozorava nas da su ovi izbori presudni: ne samo za sudbinu Grčke, već možda i za sudbinu čitave Evrope. Jedan ishod – onaj ispravni, kako kažu – omogućio bi nastavak bolnog ali neophodnog procesa oporavka putem štednje. Alternativa – ako pobedi „ekstremno-levičarska“ partija Siriza – značila bi glasanje za haos, za kraj (evropske) civilizacije kakvu poznajemo.

    Proroci katastrofe su u pravu, ali ne onako kako zamišljaju. Kritičari našeg današnjeg demokratskog uređenja jadikuju kako izbori ne nude istinski izbor: umesto njega, imamo izbor između partija levog i desnog centra, čiji se programi praktično ne razlikuju. Sedamnaestog juna dobićemo pravi izbor: establišment (Nova demokratija i Pasok) sa jedne strane, Siriza sa druge. I kao što je obično slučaj kada se nudi pravi izbor, establišment je u panici: snaći će nas haos, nasilje i siromaštvo, kažu oni, ako načinimo pogrešan izbor. Sama mogućnost pobede Sirize uznemirila je globalna tržišta. Ideološka prozopopeja stupa na scenu: tržišta govore kao da su živa, izražavajući „zabrinutost“ oko toga šta će se desiti ako izbori ne daju vladu koja bi istrajala u sprovođenju EU-MMF programa fiskalne štednje i strukturnih reformi. Građani Grčke nemaju vremena da o tome brinu: imaju dovoljno briga u svakodnevnom životu, koji postaje bedan do razmera kakve decenijama nismo videli u Evropi.

    Ovakva predviđanja sama sebe ispunjavaju, izazivajući paniku i tako proizvodeći upravo onakve efekte na kakve upozoravaju. Ako Siriza pobedi, evropski establišment se nada da ćemo se opametiti kada vidimo šta se dešava kad se prekine začarani krug međusobnog potpomaganja briselske tehnokratije i antiimigrantskog populizma. Zato je Aleksis Cipras, lider Sirize, u nedavnom intervjuu rekao da će mu prvi prioritet, ukoliko Siriza pobedi, biti sprečavanje panike. „Ljudi će savladati strah. Neće se predati; neće dozvoliti da budu ucenjeni“. Sirizu čeka praktično nemoguć zadatak. Ona nije glas ekstremno-levičarskog „ludila“, nego glas razuma koji se podiže protiv ludila tržišne ideologije. Svojom spremnošću da stanu na čelo, savladali su strah levice od preuzimanja vlasti; imaju hrabrosti da počiste nered koji su napravili drugi. Moraće da pokažu strahovito veliko umeće kombinovanja principijelnosti i pragmatizma, demokratske posvećenosti i spremnosti da, kad je potrebno, deluju brzo i odlučno. Da bi imali i najmanju šansu za uspeh, biće im potrebna opšteevropska solidarnost: ne samo pristojan tretman od strane svake evropske države, već i kreativnije ideje, poput promovisanja solidarnog turizma ovog leta.

    U svojim Beleškama za definiciju kulture, T.S. Eliot pominje da ima trenutaka kada je jedini izbor onaj između jeresi i neverovanja – tj, jedini način da religija opstane jeste sektaško odvajanje. Ovo je današnji evropski položaj. Samo nova „jeres“ – u ovom trenutku oličena u Sirizi – može da spasi ono što je u evropskom nasleđu vredno spasavanja: demokratiju, veru u ljude, egalitarnu solidarnost itd. Evropa koju ćemo dobiti ako Siriza bude izigrana jeste „Evropa sa azijskim načelima“ – koja, naravno, nemaju nikakve veze sa Azijom, ali imaju veze sa težnjom današnjeg kapitalizma da suspenduje demokratiju.

    Evo paradoksa kojim se odlikuje „slobodno glasanje“ u demokratskim društvima: čovek je slobodan da bira, pod uslovom da napravi ispravan izbor. Zato se, kada se načini pogrešan izbor (kao kada je Irska odbila ustav EU), taj izbor tretira kao greška, i establišment smesta zahteva da se „demokratski“ proces ponovi, kako bi se greška ispravila. Kada je Jorgos Papandreu, tadašnji grčki premijer, predložio referendum o evropskoj dotaciji krajem prošle godine, i sam referendum je odbijen kao neispravan izbor.

    U medijima imamo dve glavne priče o grčkoj krizi: nemačko-evropsku priču (Grci su neodgovorni, lenji, rasipni, izbegavaju porez itd, i moraju se staviti pod kontrolu i naučiti finansijskoj disciplini) i grčku priču (našu nacionalnu suverenost ugrožava neoliberalna tehnokratija koju nameće Brisel). Kada je postalo nemoguće ignorisati muke grčkog naroda, pojavila se i treća priča: Grci su sada predstavljeni kao žrtve humanitarne katastrofe kojima je potrebna pomoć, kao da je ta zemlja pogođena ratom ili prirodnom nepogodom. Iako su sve tri priče neistinite, možda je upravo treća najodvratnija. Grci nisu pasivne žrtve: oni su u ratu sa evropskim ekonomskim establišmentom, i potrebna im je solidarnost u borbi, jer to je i naša borba.

    Grčka nije izuzetak. Ona je jedan od glavnih poligona za testiranje novog socioekonomskog modela potencijalno neograničene primene: depolitizovana tehnokratija, u kojoj je bankarima i drugim stručnjacima dozvoljeno da razore demokratiju. Spasavajući Grčku od njenih takozvanih spasitelja, spasavamo i samu Evropu.

     
    London Review of Books, 25.05.2012.

    Preveo Ivica Pavlović

    Peščanik.net, 03.06.2012.

     
    Ver peliculas online