Vrućina nesnosna svima nam je udarila u glavu i zbunjeni smo i smušeni više nego što smo do sada bili – uistinu je grozno vruće.
Njegovo preosveštenstvo episkop valjevski Milutin je odlučio da napokon nešto preduzme – ex cathedra je naredio moleban za kišu. Ničeg u tome nema novog, jer vekovima se u hrišćanskoj crkvi služi moleban protiv zemljotresa, grada i poplava, pa to čini i SPC. To je neka tradicija i u skladu je s učenjem Crkve, po kojem su i sve bolesti koje nas satiru „posledica greha“. Ima molitava za sve, a nezaobilazni sv. Nikolaj je bio napisao i Molitvu protiv kulture i odredio dan kada će se moliti, i to da je moli narod u celini. Nevolja je s objašnjenjem koje je vladika ponudio – Bog i ne kažnjava tako kako on misli. A kiše nema pa nema. Ne znamo da li je vladika čitao čuvenog filozofa i bogoslova B. De Spinozu, ali je najverovatnije da nije. Srblji vole da čaraju i vračaju, ali da čitaju to ne biva. Pisac ovih umornih zapisa – uvek s nekim starim knjigama – je pokušavao jednom mladom svešteniku, čoveku simpatičnom inače, da navede nešto iz teološko-političkih traktata Spinozinih, ali nije išlo. Ono makar iz Etike – I sholia 17 – u prevodu dr. Ksenije Atanasijević, Beograd 1970 – i ništa. „Razum božanski i volja božja – kaže Spinoza – liče na razum i volju ljudsku onoliko koliko i sazvežđe Pas na psa kao životinju koja laje“. Dakle, kiša se ne može izmoliti, jer molitve i želje naše ne zanimaju boga. „Bože, šta je vama čoveče – kaže mladi popa – sve mi se čini da ste vi nekako smućeni, kao da ste premrsili na Veliki petak, bože me prosti – u božijim smo rukama i mi ćemo kišu izmoliti toga dana. Kakav Spinoza, kakvi bakrači, zar ne vidite da žega prži i sve sažiže.“
Moleban je bio, a kiše nema pa nema – čaralo se i gatalo, ali kiše nema ni kapi jedne.
Javljaju se u nekim krajevima već i dodole, s onom njihovom setnom i lepom pesmicom:
Mi idemo preko sela –
a oblaci preko neba
Oj dodo, oj dodole.
Iz sećanja iskrsavaju detinji davni dani, negde u onim mahalama na hiljadu i dvesta metara nadmorske visine, dodole hodaju okićene zelenilom i iz kuća ih polivaju kotlovima punim vode. Iz žbunja i sa krhkih grana kaplje voda, sve je zeleno i mokro, zemlja diše i svi smo srećni. Hodamo za njima kao omamljeni, jer „učinak“ rituala je stvaran. Zemlja diše svežinom. Lično smo kao dete u tome učestvovali. A moleban ne uspeva i Crkva se samo kompromituje, jer nekada se i krštenje „ne primi“. Oni drugi rituali su deo etničke kulture. A tek one „lazarice“ negde s proleća, to je posebna priča. Devojke su okićene vencima, a preko čela ide neka crna vrpca, pod vencem od sitnog crvenog cveća, sve to negde oko Cveti. Idu od kuće do kuće, a mi smo za njima išli kao omađijani. Nije to pesma, odnosno i jeste i nije, jer počinje lento, a u koronaciji se završava kao plač. U jednu sam bio zaljubljen kao dečak i to je bila prava ljubav u punom smislu reči – imala je lepe ruke kakve nikada više u životu nisam video. No, pustimo sentimentalna sećanja i rane ljubavi – lazarice pevaju i plaču za bratom Lazarom. To je bilo u Vitaniji, a čekale su velikog Gosta. On, Mladić iz Nazareta je došao i jedna sestra, Marta, lomi se da ga ugosti, pere mu noge, maže glavu biljem i nudi ga večerom. Ubija se od posla da mu ugodi. A druga, Marija, sedi, ni rukom ne miče i samo sluša, prati reči Gosta. A Isus odlazeći hvali i veliča Mariju – onu lenju – a Marti upućuje prekor i to oštar. Zašto – to je velika tajna. Marta se trudila za prolazno, a Marija je slušala i kao žedna upijala reči učiteljeve. Sećanje vodi do te priče – ali tu je za sada kraj – dotle se ona tiče molebana i straha hoće li biti kiše ili neće.
A kišu neće izazvati ni vladika Milutin, ni onaj mudrac iz Amsterdama. A videli smo jednom i njegov ogrtač i rupu na njemu, jer su hteli da ga mučki ubodu nožem zbog onih reči o bogu i molitvi koje neki vide kao čaranje i gatanje.
Dakle, dodole i lazarice su deo kulture, a čaranje od uroka je nešto drugo i ne spada u kulturu – a sam B. de Spinoza je filozofija i teologija, i to u najozbiljnijem smislu reči. Za kulturu je u Srbiji zadužen sin gazde poslastičarnice „Petković“, a za čaranje i gatanje strukture moći u SPC. I svima je vrućina udarila u glavu. No, bilo kako bilo, nismo za moleban, jer kompromituje Crkvu, već glasamo za Spinozu i za dodole, one nezaboravne koje sigurno donose osveženje. A što se greha tiče, neka se prvi kamenom baci ko je bez greha. Gori Hilandar, a kaluđeri su se valjda molili. Ovo je u Valjevu muvanje sa vlastima, koje se nisu odlučile da li će da proglase elementarnu nepogodu – ili da čekaju. Da čekaju dok se svuda vlast ne upodobi.
Vrućina nam je svima udarila u glavu i to grozno.
Zapisi iz palanke
Peščanik.net, 26.08.2012.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
- Na godišnjicu smrti Mirka Đorđevića - 17/04/2021
- Biblioteka Mirko Đorđević - 18/05/2017
