Odgovor Saši Iliću na tekst: Pod dugom senkom prošlosti

 
Reagujući na tekst Saše Ilića Trijumf volje „naroda“ nisam nameravao da autoru nešto spočitavam niti da komentarišem ocene koje nije bilo moguće pronaći u domenu Ilićevog teksta. Moguće je da se namere u ovom slučaju ne podudaraju sa sadržinom, ali meni to ne deluje tako. U tekstu Zavere prošlosti: ko ruši Nenada Čanka? saglasio sam se sa tezom Saše Ilića o postojanju vrste instrumentalne uloge Politike kako pre dvadeset godina tako i danas. Usprotivio sam se, međutim, stavu da je način na koji su novinari Politike u svojim novinama predstavljali slučaj Nenada Čanka pravi primer za prethodno iznesenu tezu. Da je Saša Ilić umesto slučaja Čanak za primer uzeo slučaj Ugričić, u potpunosti bih se saglasio s autorom.

Stvar je, po mom sudu, u sledećem. Dok Ilić smatra da je Politikino bavljenje Čankom „akcija kriminalizacije poslanika i lidera LSV koja pripada konzerviranoj prošlosti s kraja osamdesetih i početka devedestih“, ja smatram da to ne može biti istina s obzirom na činjenice koje su nam dostupne u slučaju Čanak. Akcija kriminalizacije jedne osobe postojala bi, po mom viđenju, kada bi ni kriva ni dužna ta osoba pročitala sopstvenu optužnicu za kriminalne radnje na stranicama dnevnog lista, recimo Politike. Pretpostavka za uspešno dokazivanje teze o instrumentalnoj ulozi Politike u slučaju Čanak je da je nevini Nenad Čanak suočen sa sopstvenim portrtetom kriminalca u dnevnom listu. Budući da je sam Čanak priznao da nije nevin, to znači da nije moguće govoriti o kriminalizaciji osobe pa ni instrumentalnoj ulozi Politike po modelu Miloševićevih novina od pre dvadeset godina. Smatrao sam da je važno predstaviti slučaj Nenada Čanka u celosti kako bismo upravo mogli da procenimo da li je čitav slučaj instrumentalizovan. Meni deluje da je jasno da su izveštaji Politike bili objektivni. Sledeći argumente Saše Ilića, pak, došli bismo do paradoksalnog zaključivanja da je Politika instrumentalizovala slučaj i kriminalizovala Nenada Čanka služeći se istinitim i objektivnim izveštavanjem.

Ovaj paradoks je živ u tekstu Trijumf volje „naroda“ jer Ilić tvrdi da se radi ne samo o objektivnom izveštavanju, već o objektivnom izveštavanju koje je deo kampanje obaranja Nenada Čanka. U drugom tekstu, Ilić dodaje (ili pojačava) tezu da Politika nema pravo na takvo delanje kada se nikada do sada nije obračunala sa nasiljem koje je sama promovisala i podstrekivala. Izostanak te vrste suočavanja je činjenica, ali ne dovoljna da u potpunosti osporimo pravo novinara te kuće da pišu i daju sudove o nasilju.

Upravo suprotan slučaj Čankovom nalazimo u slučaju Sretena Ugričića. Potpisavši proglas Foruma pisaca, Sreten Ugričić je zatražio slobodu da se tekstovi autora čitaju u originalu i da se obezbedi autonomno pravo interpretacije autorovog dela. U tom trenutku nastupa kriminalizacija Sretena Ugričića i u samoj Politici, pre svega pokušajima da se njegov potpis na proglas Foruma pisaca predstavi kao podrška drugom piscu „teroristi“. U delu koji se tiče hajke koja je pokrenuta protiv Ugričića, a prethodno i protiv Nikolaidisa, moj stav je ostao nepromenjen – radilo se o fabrikovanoj priči (u čemu je učestvovala i Politika) kojom se bivši predsednik Tadić obračunavao sa imaginarnim teroristima, pre svega sa Sretenom Ugričićem. Upravo je takav stav Borisa Tadića u slučaju Sretena Ugričića za mene bila ona linija u njegovoj vladavini preko koje se nije smelo preći. Slučaj Ugričić nam je do kraja osvetlio autoritarnu prirodu jedne vladavine čije je rušenje, za mene barem, počelo upravo onog dana kada je smenjen Sreten Ugričić. Jasno je, mislim, da slučaj Nenad Čanak i slučaj Sreten Ugričić ne mogu biti uzeti za primer slične ili identične slike instrumentalizacije ili kriminalizacije u štampi.

Posebni aspekt slučaja Ugričić predstavlja moj kritički stav u odnosu na deo Nikolaidisovog teksta koji govori o fiktivnom civilizacijskom iskoraku preko atentata. I dalje mislim da taj deo jeste primer razobručenog i neodgovornog govora lošeg savetnika i kolumniste, kao što sam i napisao u tekstu Jad i beda. Ovako interpretirani deo Nikolaidisovog teksta ni na koji način nije povezan sa opravdanjem napada na Sretena Ugričića, već predstavlja upravo ono što su i gospodin Ilić i gospodin Ugričić tražili proglasom Foruma pisaca – slobodu i pravo da se tekst čita u originalu, kao i slobodu i pravo na sopstvenu interpretaciju teksta. Komentar o razobručenom govoru je deo moje slobode interpretacije teksta jednog pisca, dok je stav o smeni Sretena Ugričića postao deo motiva za borbu protiv autoritarizma Borisa Tadića i njegovog pomoćnika Dačića u kojoj sam učestvovao.

Mislim da je pogrešna pretpostavka da kritički stav prema sadržini delova Nikolaidisovog teksta znači opravdavanje smene Sretena Ugričića. Moje je mišljenje da se Saša ilić i ja nalazimo na različitim pozicijama kada se se rasprava odnosi na interpretaciju Nikolaidisovog teksta, a da se pozicije ne razlikuju kada govorimo o odnosu prema smeni Sretena Ugričića. Ili, da postavimo sliku ovako – proglasom Foruma pisaca nije zadato jedno i jedino tumačenje Nikolaidisovog teksta, već se tražila sloboda tumačenja. Po mom mišljenju, Sreten Ugričić je smenjen zbog takvog zahteva i zbog toga sam smatrao da je smena bila čista sramota i vlasti i medija, uključujući i Politiku, koja se u tom slučaju našla na strani represije režima.

Saša Ilić navodi na kraju svog odgovora da je Politikina uređivačka strategija primer kontrolisanog disbalansa i navodi neizveštavanje ove novine o sedamanestoj godišnjici genocida u Srebrenici. Ovaj primer je, po mom sudu, takođe dobar kao potpora tezi o senci prošlosti. Uporedimo li taj primer sa primerom Nenada Čanka, ponovo dolazimo do sličnih prepreka kao i u slučaju Ugričić. Otud se pitam zašto je uveličavanje slučaja Čanak do dimenzija koje on jednostavno nema uopšte potrebno.

 
Peščanik.net, 02.10.2012.

Srodni linkovi:


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Vladimir Pavićević