Odgovor gospodinu Dereti i gospodinu Stankoviću
Tekstovima o elementima građanske neposlušnosti u slučaju belih listića nameravao sam da što preciznije označim karakter građanskog otpora u Srbiji koji se javio uoči izbora koji su organizovani za sve nivoe vlasti u maju 2012. godine. Na ove tekstove reagovao je Miljenko Dereta i to tekstom pod naslovom Nazovimo stvari pravim imenom, i Ivan Stanković tekstom koji je nazvao Kvazipromišljenost i beli listići. Obojica autora su u svojim tekstovima saopštili da su ubeđeni da beli listići nisu građanska neposlušnost, pa ću u ovom radu pokušati da analiziram njihove argumente kojima bi trebalo da dokažu da moja teza o belim listićima kao građanskoj neposlušnosti nije utemeljena.
Gospodinu Dereti nije bilo neophodno da čita sva tri teksta, već mu je nakon pročitanog prvog i drugog dela moje analize bilo jasno da je ona „puna površnosti i kontradikcija koje su prisutne u skoro svakoj rečenici“. Na osnovu toga on poručuje da bi svoje tekstove trebalo „još jednom da pročitam, ali samokritički“, uz dodatak da je voljan da mi „pošalje svoje beleške i komentare ako to želim“. Drugi deo argumentacije odnosi se na motive zagovornika i glasača belih listića. On tvrdi da se u ovom slučaju ne radi o bilo čemu drugom nego o „razornom egocentrizmu sa izraženim elementima lične osvete“. Dodaje, takođe, i da mu je početak polemike bio zanimljiv (početak se valjda odnosi na moj odgovor u tekstu Popravni za gospodina Deretu) kao da je pitanje zanimljivosti relevantna stvar za polemiku.
Prva primedba gospodina Derete ostala je neargumentovana. On je ubeđen da su moji tekstovi puni površnosti, a kao argument za svoj nalaz nudi tajnu prepisku (ako želim naravno), koja bi trebalo da me usmeri na pravi put. Predloženu tajnost korespondencije ne mogu razumeti drugačije nego kao nepostojanje argumenta za iznetu tezu. Gospodin Dereta je raspoložen da javno saopšti da su moje teze površne i protivrečne, on je zainteresovan da se javno zabrine za sudbinu studenata i studentkinja koji su osuđeni da kod nastavnika poput mene slušaju predavanja o građanskoj neposlušnosti, ali je argumente za svoje ocene ostavio za deo koji javnosti ne treba da bude dostupan. Umesto da jasno pokaže šta je u protivrečju sa čim, gospodin Dereta poručuje da on zna da je to tako.
Drugom primedbom gospodin Dereta dovodi u pitanje motive zagovornika belih listića. On tvrdi da se ne radi o borbi za pravdu već o borbi protiv Liberalno demokratske partije. Kao dokaz za to koristi tekst iz fusnote u kojem tvrdim da među građankama i građanima Srbije koji će u glasačku kutiju da ubace beli listić ima i onih koji bi želeli da kazne LDP i DS zbog toga što (ni)su radili u protekle četiri godine. Postupajući tako, gospodin Dereta je apsolutno zanemario peticiju Inicijative MI7 kojom se ne traži kazna za LDP i DS, već se, kao uvod u zahteve za promenama izbornog zakonodavstva, traži prepoznavanje belog glasa na glasačkom listiću. Kada bi smisao kampanje belih glasova bila želja da se kazne DS i LDP, onda bi umesto belog glasa mnogo bolje sredstvo za to bio poziv da se glasa za stranke koje imaju šanse da pobede DS i LDP, kao što je na primer SNS. Inicijativa MI7 to nikada nije uradila, već je dosledno zagovarala ideju o belom glasu kao odgovoru na zatvoreni sistem nadziranog pluralizma koji pored DS i LDP čine i sve druge stranke u Srbiji, pa i SNS. Beli glas je otpor svim subjektima stvorenog kartela, a ne samo LDP i DS.
Slično gospodinu Dereti, i gospodin Stanković u svom tekstu saopštava da u radovima o elementima građanske neposlušnosti u slučaju belih listića pokušavam da „prodam bele bubrege na tone i da pri tom u svakoj rečenici skačem sebi u usta i iznosim neverovatne tvrdnje koje sam opovrgavam narednom rečenicom“. I jedan i drugi gospodin koriste istu, neobičnu terminologiju, što sugeriše da je veoma moguće da su koristili iste, neobične izvore. Razlika između njih je u tome što Stanković daje uput na dva argumenta koja su mu nejasna i ne predlaže nikakvu tajnu razmenu pisama kao što je radio Dereta.
Prva Stankovićeva nedoumica odnosi se na element javnosti. Gospodin Stanković tvrdi da beli listić može postati prepoznat u javnosti samo ako se za svaku osobu koja je glasala belim listićem dokaže da je na izborima postupila baš tako. I on tvrdi da je to nemoguće. Tri su tačke pomoću kojih veoma jasno možemo da ustanovimo da ova nedoumica gospodina Stankovića potiče od izvesnih problema koje gospodin ima sa logičkim rasuđivanjem. Prvo, slučaj belih listića sam definisao tako da on ne predstavlja samo glasanje na izborima već i kampanju za beli glas. Ako gospodin želi da se usmeri samo na glasanje, onda je neophodno da objasni zašto se slučaj belih listića odnosi isključivo na glasanje, a ne i na kampanju. On to nije uradio.
Drugo, broj belih listića je bio iznenađujuće veliki, pa je logično da pretpostavimo da je iznenađujuće veliki broj glasača namerno ubacio beli listić. Zahtev gospodina Stankovića da se dokaže svaki pojedinačni beli glas je po besmislu ravan zahtevu da svaka politička stranka dokaže svaki pojedinačni glas koji je dobila mimo uobičajenog načina koji podrazumeva ubacivanje glasačkog listića u kutiju i prebrojavanje tih glasova kako bi se utvrdilo koliko je ko osvojio glasova. Element javnosti u delovanju političkih stranaka nije narušen time što se ne utvrđuje individualni identitet glasača političke stranke, kao što element javnosti u kampanji za beli glas takođe nije eliminisan time što nije moguće dokazati ime i prezime svakog belog listića.
Treće, veliki broj glasača belog glasa je fotografisao svoje crteže na izbornom listiću i tokom izbornog dana te snimke postavljao na razne forume. Na sajtu Peščanika je napravljena i galerija belih listića, čime se, osim uputa na kreativnost aktera belih listića, javnost upoznavala sa manifestacijama otpora u vidu različitih crteža ili dodataka glasačkom listiću. Ideja je da se izborni sistem ismeje i da to bude apsolutno vidljivo. Kriterijum javnosti je u slučaju belih listića nesporan.
Stankoviću je nejasno pitanje nelegalnosti delovanja zagovornika belih listića, pa se to javlja kao druga primedba. Izgleda da nije čitao ni drugi ni treći deo mog rada o elementima građanske neposlušnosti jer je tamo jasno navedeno na osnovu čega se slučaj belih listića može smatrati delovanjem koje je ekvivalentno kršenju zakona i kojim se stvara kreativna tenzija u odnosu na sistem. Postoji i druga mogućnost – da se gospodin Stanković izgubio u prebrojavanju i evidentiranju biciklista koje sam naveo kao primer delanja kojim nijedan pojedinac ne krši zakon, ali u kojem kumulativni efekat delanja biciklista predstavlja kršenje zakona. U pogledu kazne sam naveo primer kažnjenog upravnika Narodne biblioteke Srbije za delanje za koje nije predviđena primenjena kazna. Ugričićev slučaj je u sistemu fasadne demokratije u Srbiji u stvari upozorenje za sve koji su spremni na otpor takvom sistemu. Taj isti primer najavljuje i posledice za sve one kod kojih bi građanska hrabrost mogla da nadvlada strah.
Zanimljivo je da gospoda Dereta i Stanković gradiraju svoja izlaganja tako da u početnim taktovima saopštavaju oštru kritičku ocenu (Dereta – Pavićević je protivrečan u skoro svakoj rečenici; Stanković – Pavićević uzalud pokušava da pronađe građansku neposlušnost u belim listićima). Nakon toga sledi bleda argumentacija (Dereta – Pružam Pavićeviću priliku da tekt pročita još jednom; Stanković – Pavićević da se zabavi kriterijumom javnosti i kršenja zakona). Zaključak ne može biti čudniji (Dereta – Ako želi, Pavićeviću mogu poslati beleške; Stanković – Ono o čemu piše Pavićević ne postoji u golim životima ljudi).
Deluje kao da ni autorima ovih rečenica nije jasno o čemu pišu, ali da im je važno da se evidentira da su obojica u pravu. Moje je, pak, mišljenje da su zagovornici belih listića bili u pravu kada su građanskom neposlušnošću delovali na izborima 6. maja i da su jednako u pravu što svoj građanski otpor nastoje da ojačaju u drugom krugu predsedničkih izbora koji je zakazan za 20. maj. Pojačana kampanja protiv belih listića koju uoči drugog kruga predsedničkih izbora vode aktivisti političkih stranaka, mnoge nevladine organizacije i kolumnisti popularnih magazina svedoči o relevantnosti ovog otpora. To je i znak da su gospoda Dereta i Stanković u prvom krugu tu ulogu slabo izneli.
Peščanik.net, 18.05.2012.
BELI GLAS