U tekstu Trijumf volje „naroda“, koji je 28. septembra 2012. godine objavljen na portalu Peščanika, Saša Ilić analizira i sledeće dve stvari. Usmerivši se na komentar autora dnevnog lista Politika o nacističkoj prošlosti nemačkog magazina Špigl koja je, prema autorovim saznanjima, zahvatila period i do osamdesetih godina 20. veka, gospodin Ilić propituje prošlost i sadašnjost same Politike. On evidentira da Politikini novinari ne nailaze na prepreke kada se bave drugima, ali da pokazuju potpuno odsustvo ideje da se bave sobom i svojim listom, što se u ovom slučaju odnosi na sadržinu Politikinih dnevnih novina od pre dvadeset godina, ali i danas. Druga važna teza u tekstu Saše Ilića tiče se slučaja Nenada Čanka, preko kojeg pokušava da dokaže da se prošlost Politike ponavlja i to ilustruje tekstovima kojima se, prema njegovom viđenju, Nenad Čanak ruši sličnim mehanizmima kojima je rušeno vojvođansko rukovodstvo 1988. godine.
Sašu Ilića smatram doslednim i hvale vrednim autorom i nosiocem važnosti suočavanja s prošlošću u Srbiji. Smatram, ipak, da je ovom prilikom pogrešio. Dok je teza o odsustvu suočavanja sa sopstvenom prošlošću u dnevnom listu Politika čvrsto argumentovana, druga teza o obaranju Nenada Čanka je, po mom sudu, klimava. Da bismo mogli da prihvatimo tezu o tome da je pisanje dnevnog lista Politika tendeciozno, neophodno je da se pruži uvid u ceo slučaj, što je Saša Ilić izbegao da uradi. Čitajući Ilićev tekst, moguće je zaključiti to da je Nenad Čanak žrtva kampanje u kojoj je, kao i u slučaju Ugričić učestvovala Politika. Moje mišljenje je da uloga Politike u slučaju Nenada Čanka nije ni velika ni tendeciozna, već da je svojim delanjem Nenad Čanak srušio sebe i da mu pomoć Politike u tom poslu nije ni bila potrebna. Ponudiću tri argumenta za ovu tezu.
Prvi argument čine neistiniti iskazi Nenada Čanka koje je dao neposredno nakon tuče ispred novosadske kafane, za koje je sam kasnije potvrdio da nisu bili tačni. Poigravajući se asocijacijama na priču o kori od banane na koju se, uz pomoć Vojislava Šešelja, pre dvadeset godina navodno okliznuo advokat Nikola Barović, Nenad Čanak je najpre negirao da je učestvovao u bilo kakvoj tuči. Opisivao je kako je bilo neprijatno gledati pijanog čoveka dok pred njim pada na zemlju od pijanstva. Samo dan kasnije, Čanak je podvikivao (kao da mu je žao što tuča ne može da se nastavi) kako je sam tukao tog pijanog čoveka zbog odbrane svoje porodice, svoje dece i bratanice, i kako bi ga ponovo tukao jer je njegovo ponašanje u kafani bilo ne samo nedolično, nego je predstavljalo nasrtaj na visoke porodične vrednosti i dužnosti samoga Nenada Čanka. On će uvek, i po cenu da nekoga tuče, braniti svoju porodicu i decu. Čanak je ceo događaj prikazao lažno, a onda se odjednom uzvisio u pravedničkom gnevu prema pijanom mangupu koji je nasrnuo na bratanicu i psovao mu decu. Ne treba mnogo dokazivati da upravo ovaj slučaj pokazuje da Nenad Čanak nije ljubitelj istine, što njegov politički portret čini prljavim.
Drugi argument odnosi se na mehanizam fizičkih obračuna i nasilja koje koristi Nenad Čanak. Pretukavši čoveka, on je poručio da u slučajevima u kojima je akter, on sam odlučuje o kazni i pravdi. Njegova poruka je da ne vrede ni policija, ni sud, kad i jedno i drugo on sam najbolje može da radi. Pretpostavimo da je pretučeni čovek zaista provokator i incidentni tip. Zar to može da bude opravdanje da se upotreba sile i nasilja smatra legitimnom? Šta će, ako sledimo Čankovu argumentaciju da je svako arbitar u sopstvenom slučaju, sprečiti nasilnike da 6. oktobra 2012. istim sredstvima koje on koristi, pokušaju da spreče održavanje Šetnje ponosa?
Treći argument tiče se moralnog aspekta slučaja. Ni u jednom trenutku ne pokazujući kajanje zbog svojih postupaka (što bi bilo razumno za civilizovanu osobu), Nenad Čanak je pokušao sebe da predstavi kao žrtvu, identičnu ili sličnu žrtvi Ratka Mladića, ratnih profitera i drugih kriminalaca koje je domaćinski primala Skupština Srbije. I upravo je to predstavio kao razlog za ostavku koju je podneo. Ova namera Nenada Čanka da svoju razgoropađenost i bahatost zameni prizorom sebe kao žrtve je slika moralnog kraha političara koji se predstavlja kao nosilac ideje modernizacije Srbije.
Moje je mišljanje da je Saša Ilić promašio i do krajnosti nategao tezu da se u slučaju Nenada Čanka radi o medijskoj hajci koja za cilj ima obračun sa nosiocem određene ideje u Vojvodini i Srbiji kao što je to zaista bio slučaj velikog broja Politikinih tekstova u obračunu sa vojvođanskim rukovodstvom 1988. godine. Kada se uzmu u obzir širi aspekti slučaja, moglo bi se tvrditi da su ovog puta novinari Politike bili nežni prema Čanku. Naročito mi izgledaju neodgovarajaući uputi na poređenje slučaja Sretena Ugričića i Nenada Čanka. Radi se o dva potpuno različita primera bez ikakve mogućnosti za analogije. Moj je utisak da su zavere prošlosti toliko zasenile autora da on delom makar zanemaruje realnost.
Slučaj prebijanja čoveka ispred kafane je samo momenat potpunog sklanjanja vela sa slike Nenada Čanka. Umesto pokušaja da se odbrani neodbranjivo, ceo slučaj je prava prilika da se suočimo sa teškim felerima onih koji se predstavljaju kao nosioci modernizacijskih promena u Srbiji. Svojim ponašanjem i delovanjem u prethodnim godinama, Čanak je, kao i mnogi drugi prepoznatljivi protivnici ratova, zločina i režima Slobodana Miloševića doprinosio i kompromitaciji ideja i vrednosti koje su činile njegovu politiku. Učestvujući aktivno u procesu pranja istorije TV Pink odmah nakon petooktobarske revolucije, angažujući se u sada već nebrojenim show programima nekulture, ponašajući se bahato u Novom Sadu i Vojvodini sledeći tako rukovodstvo DS koje je na kraju platilo cenu porazom na izborima, Čanak nam je sam u kontinuitetu otkrivao da je pogrešan čovek za mesto nosioca ideja i vrednosti s kojim je identifikovan.
Peščanik.net, 30.09.2012.
Srodni linkovi:
- Vladimir Pavićević: Nepotpune paralele i potpuna odgovornost
- Saša Ilić: Pod dugom senkom prošlosti
- Nadežda Milenković: Zakon dovoljnog razloga
- Saša Ilić: Trijumf volje “naroda”
- Svetlana Lukić: Čankova nedelja