• A A A
  • |
     

    Plavi taxi

    | 16/12/2012

     
    Na Srbiju su se obrušile dve elementarne nepogode, jedna u vidu H2O u smrznutom stanju zvana sneg, a druga u usijanom stanju, koja se odaziva na Aleksandar Vučić.

    Jedina poslovica o snegu koja se ovde prenosi transgeneracijski je – ne pada sneg da pokrije breg… Tragovi se najbolje vide na Horgošu: sa mađarske strane kilometarska kolona kamiona stoji na očišćenom autoputu čekajući da prođe srpsku zavejanu granicu. Dvoglavi beli orao se stopio sa snegom: za dva dana četvoro ljudi se smrzlo, hiljade su satima bile zavejane na drumovima, kamioni i cisterne su se klizali po autoputevima i stvarali haos, u Beogradu su ljudi satima čekali gradski prevoz i kamione za čišćenje i posipanje soli… To je jedna činjenica; druga je da su se svi, počev od premijera, ministara pa do gradonačelnika trudili da nešto urade. Vučić je, u svojstvu ministra odbrane, naredio vojsci da pomogne svom narodu; Dačić, u svojstvu ministra policije, policijskim upravama da pomognu svome narodu. Legendarni Drobnjak iz Puteva Srbije je stavio na raspolaganje narodu sve svoje resurse, a nije izostalo ni lepo ponašanje: čak se i ministar Mrka izvinjavao zavejanim građanima, a Đilas, tradicionalno, svojim Beograđanima… U čemu je onda problem? U rasulu koje vlada u državi, u tome što je godinama stvaran sistem u kome je planski kidana svaka veza između ministarstava, stručnih službi, javnih preduzeća… Ovaj sneg koji nas je bacio na kolena je još jedan konkretan rezultat feudalizacije političkog sistema, shvatanja koalicione vlade, partijske države… Ko je zakasnio sa izdavanjem zabrane da se kamioni i šleperi kreću po ovakvom vremenu, ko je na drumove izveo kamione za čišćenje koji imaju izlizane gume, ko je kupio tramvaje sa niskim podom koji ostaju u garaži čim padne malo veći sneg, kako ministar Dačić naređuje policajcima da pomognu zavejanim građanima kada, kako nam juče javlja Sindikat srpske policije, 90 odsto službenih vozila, mimo zakona, vozi sa letnjim gumama, a većina nema ni obaveznu dodatnu opremu – prvu pomoć, trougao, lance za sneg i sredstvo za vuču vozila.

    Naravno da se znaju odgovori na sva ova pitanja, ali problem je u tome što oni jedni druge ne žele da optužuju jer su i sami deo tog rasula, jer su im to koalicioni ili poslovni partneri, ili jedno i drugo, ili su im to politički neprijatelji koji bi mogli da telefoniraju u tužilaštvo, koje će im, kao i Miroslavu Miškoviću, jednoga jutra poslati plavi taksi sa rotacionim svetlima.

    Upadljivo je da se niko nije obratio građanima, sa molbom ili pretnjom zakonom, da očiste sneg ispred svojih radnji i ulaza, niko se nije usudio da ih pozove na solidarnost ili odgovornost, jer znaju da kod građana nemaju nikakvog političkog, intelektualnog i ljudskog ugleda; ljudi su primili poruku koja im se šalje godinama – glasajte za nas a onda idite kući i čekajte poštara sa čekom za penziju ili platu, ćutite do sledećih izbora, mi, država, preuzimamo sve u svoje ruke, od budžeta do čišćenja snega ispred vaše kapije. Srećom da se niko nije setio da u ovom haosu izađe da štrajkuje i zakrči i ovo malo prohodnih puteva. Bila bi to slika koja dokazuje da su Maje svoj kalendar podešavale prema nama.

    U poljskom gradu Šćećinu seljaci su danima štrajkovali tako što su svoje traktore vozili toliko sporo da je u gradu vladao haos, ali kada je pao sneg, uzeli su lopate u ruke i u znak solidarnosti sa svojim sugrađanima počeli da čiste sneg sa trotoara. Da li možete da zamislite tako nešto kod nas – da se neko ljuti na državu tako što pomaže svojim sugrađanima. U kom je stanju bila ona mlada Beograđanka koja je juče, promrzla, mokra i očajna što toliko čeka autobus, napala prvo vozača a onda bežeći od njega – i policajca koji je pokušao da je zaustavi? Da li su to ljudi koji će Aleksandru Vučiću dozvoljavati sve, opraštati sve i glasati za njega sve dok bude hapsio – koga god.

    Juče je satima saslušavan Miroslav Mišković, a onda je zajedno sa sinom Markom, još jednim koji je nosio gajbice, vraćen u zatvor. Aleksandar Vučić se kao nepogoda stuštio na čoveka koga je Tadić do juče molio da, preko patriotskog poreza, vrati malo od onih para koje je pokrao od građana ove zemlje. Kao što se i očekivalo, umukli su svi oni političari, ministri, akademici, novinari i estradni umetnici koje je godinama pojio šampanjcem; oni su nevini koliko i Deltina dugogodišnja menadžerka Milka Forcan, arhetip srpske biznismenke. U strahu da rotaciona svetla ne zasvetle i pred njenom kućom, ona dodaje grančice na lomaču, pojavljuje se u medijima i cinkari svog Pigmaliona koji je, gle čuda, poludeo i nezakonito počeo da se bogati baš od leta gospodnjeg 2010. kada je ona, posle 18 godina služenja, odlučila da ga napusti.

    Miroslav Mišković je tamo gde i treba da bude, ali problem je u tome što svaki ugovor koji je potpisao sa državom, a takvih je najviše, ima i drugu ugovornu stranu. Čiji su to potpisi? Oni su ovoj državi i društvu učinili mnogo veću štetu nego Mišković i sin. Ovaj trgovac voćem i povrćem je svoju imperiju gradio od 1991. do prekjuče. Mnogo je snega u tom vremenskom rasponu palo i mnogi predsednici i ministri su sedeli na njegovom kanabetu. Problem sa obimom i strukturom korupcije u čijem centru je Mišković je takav da bi Aleksandar Vučić morao da izgradi još jedno krilo Zabele da bi u njega stali svi Deltini politički i poslovni partneri. Po definiciji, ovo hapšenje je političko jer će Vučić morati da se zaustavi kod prvog ozbiljnijeg igrača iz svoje okoline, da ne bi pala vlada. Kao i posle atentata na premijera Đinđića, tzv. međunarodni faktor će se složiti da bi bilo kontraproduktivno i opasno po stabilnost zemlje da se krene na nekog Koštunicu. Može se desiti da u tim okolnostima isfrustrirani Vučić posegne samo za DS-ovim bivšim ministrima, što će dodatno pojačati utisak da je njegov osnovni motiv politička odmazda.

    Prava borba protiov korupcije u Srbiji uvek mora naići na nepremostiv problem, isti onaj zbog koga bi neko, i da je hteo da sudi ratnim zločincima, ratnim huškačima i ideolozima, morao da odustane, jer bi pola Srbije sudilo drugoj polovini, a na optuženičkoj klupi bi se među prvima pojavili Nikolić i Vučić. Pravo, sveobuhvatno kažnjavanje onih koji su zemlju prodali Miškoviću i ostalim maroderima značilo bi takav politički potres da ga država verovatno ne bi preživela, DS sigurno. Dok slušam kako se po kafićima i slavama prave spiskovi ljudi koje treba hapsiti, ne mogu da još jednom ne pomislim, sa gnevom, na DS: izručili su nas ovom čoveku koji je krenuo u juriš koji, ako ne bude kontrolisan elementarnim zakonskim i političkim normama, može biti takav da ćemo posle njega spuštati šalone u strahu od onih koji marširaju pod našim prozorima. Zbog toga “konstruktivno” krilo tzv. građanske Srbije tvrdi da se DS, LDP… moraju sačuvati po svaku cenu, da im se moraju oprostiti svi pokradeni milioni, svo pokradeno građevinsko zemljište i sve fabrike, sve odluke koje su nas dovele do toga da prvi veći sneg doživljavamo kao smrtnu opasnost. Da bi im se oprostilo, moraju prvo da traže oprost, ali pre svega da pokažu da sada, u ovom zagrobnom životu Srbije, znaju šta će sa njom. Dok se to ne desi, osim njihovih naopakih ustava i zakona, važiće i Hajneove reči – moramo oprostiti svojim neprijateljima, ali ne pre nego što bar neki od njih ne budu obešeni.

    PS: Moguće je da će borba protiv korupcije završiti u snegu: Vučićev blindirani džip se isklizao i udario u banderu na Zelenom vencu. Živ je.

     
    Iz najave za radio emisiju 14.12.2012.

    Peščanik.net, 14.12.2012.

     
    Ver peliculas online