Miljenici bogova umiru mladi: da li mi to bogovi nešto poručuju? Zbog neobjašnjivog diskontinuiteta u prostorno-vremenskom kontinuumu, u nedelju sam napunio 50 godina. Pisao sam nadležnim organima, ali nisu mogli da mi pomognu.
Zato ću iskoristiti ovu priliku da pokušam da vam opišem neobičan svet iz kojeg dolazim. Da biste razumeli kako se i zašto dolazi na vlast u ovoj zemlji, trebalo bi da nešto saznate o tom svetu.
Rođen sam u trećem sloju dominantne klase: to su oni bez zemlje ili kapitala, ali koji zarađuju dovoljno da decu školuju u privatnim školama. Moja privatna škola, koju sam pohađao od osme godine, bila je striktna, još uvek viktorijanska institucija. To je bio internat i roditelje smo viđali jednom u nekoliko nedelja. Oslovljavali su nas po prezimenu i šibali nas kada pogrešimo. Disciplina je bila čvrsta, ali niko nije zaista brinuo o deci. Bilo je to jako anahrono mesto.
Nekoliko decenija ranije, uloga takvih škola bila je jasna: cilj je bio da se pokidaju veze dečaka sa porodicom i da se on veže za institucije – kolonijalnu službu, vladu, oružane snage – kroz koje je britanska vladajuća klasa projektovala svoju moć. Svake godine u svet su puštani novi kadrovi kamikaza, mladića fanatično odanih svojoj kasti i kulturi.
Do moje osme godine, te institucije su se ili urušile (u slučaju kolonijalne službe), ili pale u tuđe ruke (vlada), ili više nisu bile primarna sredstva nametanja britanske sile (oružane snage). Privatne škole su i dalje dobro obavljale zadatak kidanja porodičnih veza, ali više nisu imale gde da ih ponovo uspostave.
Međutim, stari modeli i načini razmišljanja su opstajali. Školski kapelan je imao običaj da recituje molitvu koja je počinjala sa „Setimo se sada slavnih ljudi“. Većina tih ljudi koje je spominjao bili su junaci kolonijalnih pohoda ili teritorijalnih ratova. Neki od njih, poput Daglasa Hejga i Herberta Kičenera, već tada su važili za ratne zločince. I naši đački domovi nosili su imena tih ljudi. Istorija koju smo učili vrtela se oko tema kao što su Gordon od Kartuma, Stenli i Livingston i Crna rupa Kalkute. U geografskom kabinetu, na kartama je još uvek dominirala imperijalna crvena boja.
Moj drugi internat bio je mnogo blaži i slobodniji. Ali i dalje smo bili odvojeni od ostatka društva kao kartuzijanski monasi. Svet nam je, kada su nas konačno pustili u njega, bio neprepoznatljiv. Nije imao nikakve veze sa onim što su nas učili i onim što smo znali. Rezultat je bila kognitivna disonanca: izrazito neugodno stanje iz koga će čovek učiniti sve da pobegne. Postojala su dva osnovna načina oslobađanja. Jedan – onaj bolniji – bio je da dovedeš u pitanje sve u šta si verovao. Taj proces je kod mene trajao godinama: u stvari još uvek nije završen. Samo ću reći da je u prvo vreme bio intelektualno i emocionalno prilično razoran.
Drugi način, za koji su se na primer opredelili američki republikanci u doba Buša, jeste da stvoriš sopstvenu realnost. Ako stvarni svet ne odgovara tvojim shvatanjima, ti ćeš ili utvrditi svoje ideje selektivnošću i poricanjem, ili ćeš (ako imaš vlast) pokušati da oblikuješ svet tako da se uklopi u tvoje kalupe. Po svemu sudeći, konzervativni kolumnisti i urednici, kao i neki političari i istoričari, veliki deo svog vremena posvećuju upravo ovim zadacima.
U svojoj knjizi Izvori totalitarizma Hana Arent je objasnila da aristokrati predrevolucionarne Francuske „nisu sebe videli kao predstavnike nacije, nego kao odvojenu vladajuću kastu koja verovatno ima mnogo više zajedničkog sa strancima iz istog staleža i miljea nego sa svojim sunarodnicima.“
Prošle godine, funkcioner Republikanske partije Majk Lofren napisao je nešto vrlo slično o dominantnom staležu u SAD: „Bogate elite ove zemlje imaju mnogo više zajedničkog sa svojim kolegama u Londonu, Parizu i Tokiju nego sa svojim sugrađanima Amerikancima… Bogati se odvajaju od građanskog života zemlje i ona ih se tiče samo kao mesto odakle se izvlači plen. Naša plutokratija sada živi kao nekada Britanci u kolonijalnoj Indiji: vladaju tom zemljom, ali nisu deo nje.“
Distanciranje od briga i normi ostatka društva karakteriše svaku dobro utvrđenu elitu. I naša vladajuća kasta, školovana odvojeno, vaspitavana da veruje u bajke, živi u sopstvenom svetu iz kojeg može da projektuje vlast a da ne razume, pa čak i ne primećuje, njene posledice. Odvajanje od života ostatka zemlje ne sprečava želju da njome vladate. U stvari, izgleda da upravo podstiče jak osećaj da je to vaše pravo.
Dakle, ako se pitate kako aktuelna vlada može veselo da se upušta u sveopšte prenošenje bogatstva u ruke bogatih, kako poslanici mogu da se valjaju od smeha dok uskraćuju sredstva za život najsiromašnijim ljudima ove zemlje, kako mogu da šalju vojsku u sve besmislenije postkolonijalne ratove, ovo je, po meni, deo odgovora. Mnogi od onih koji nas vode, u duši ne spadaju ovde. Oni pripadaju drugačijoj kulturi, drugačijem svetu, koji ne zna posledice svog delovanja, kao ni ljude koji ih trpe.
The Guardian, 28.01.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 01.02.2013.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU