Za svetom kaskamo tačno dvadesetak godina i tri meseca. Kako sam izračunala ova tri meseca? Pa tako što ceo svet u decembru sumira gubitke i dobitke – fiskalne, emotivne, one u ljudstvu… samo je nama za te operacije zapao mart. Tek u martu, umesto u decembru koji kao i svaki drugi mesec olako proćerdamo, mi počnemo javno da računamo šta smo kad dobili, a šta izgubili.

Računicu obično počinjemo osmog marta. Nesrećne žene opet su dobile po cvet, srećne žene nisu dobile batine.

Devetog marta devedesetprve Beograd je dobio proteste, Beograđani izgubili prvu od mnogih utakmica protiv siledžija.

Jedanaestog dvehiljdešeste mi smo izgubili mogućnost da Milošević bude osuđen, požarevačka lipa dobila je podstanara, a Miloševićevi politički naslednici oprost.

Dvanaestog marta dvehiljadetreće Đinđić je dobio metak u glavu, mi izgubili nadu.

Dvadestčetvrtog devedesetdevete dobili smo bombe, a ponašali se kao da nismo izgubili ništa.

Pa nije ni čudo što u decembru izbegavamo da svodimo račune. Ako bismo sabrali šta smo sve tokom godina izgubili i u ostalim mesecima, to bi bilo stvarno da se čovek oduzme.

Ali čak i da stavimo sve gubitke i dobitke na papir, opet ne znamo pravu računicu. Ne znamo, na primer, ko je računao da može bezbedno po sebe da ubije premijera i preuzme vlast? Ko je bio toliko sabran da računa da će mu haos koji će nastati doneti dobitak? Kako se zove račundžija koji je kalkulisao treba li to da se istraži? Hoće li neko ikada da položi račun za to?

Polako počinjemo da obeležavamo jubilarne godišnjice od kada nemamo pojma koje su sve računske i druge operacije rađene pre, za vreme i posle atentata na premijera. I, ma šta poslovica tvrdila – vremenom ne postajemo pametniji. Niti vreme, opet suprotno poslovici, može išta da izleči, ponajmanje ovo bolesno društvo. Otkrivanje i procesuiranje činjenica bi moglo. Ali, prethodni režim nije imao računa to da uradi. Ovaj bi možda i imao ali samo pod uslovom da tako može da pohapsi prethodni režim. Onaj sledeći će računati na to da ćemo dotle već izgubiti računicu šta je sve moglo da bude bolje i brže. I da više nećemo voditi računa o tome ko je sve doprineo da ne bude. Ali valjda nećemo. Makar samo u martu. Barem tada Đinđić može da računa na nas. Kad već mi nismo računali na njega. Onda kada se to nešto računalo.

Peščanik.net, 11.03.2013.


The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)