Ališić i drugi protiv BiH, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Makedonije – predstavka broj 60642/08
Kad je Evropski sud za ljudska prava krajem prošle godine doneo tzv. pilot presudu u slučaju stare devizne štednje tri državljanina Bosne i Hercegovine, štediše u Ljubljanskoj banci i Invest banci, Udruženje građana za povrat stare devizne štednje iz BiH i dijaspore konstatovalo je: za štediše je to pravda, za dve države Pandorina kutija.
Kratko vreme je tako i izgledalo, jer je pilot presuda trebala – iako doneta na osnovu tri slučaja – važiti za sve one koji su u tim bankama štedeli pre rata i ostali bez novca.
U međuvremenu, u martu ove godine, ESLJP usvojio je žalbe Srbije i Slovenije, pilot presuda je stavljena van snage, pa tako i nalog dvjema državama da u roku od šest meseci od dana kad presuda postane konačna preduzmu sve što je potrebno kako bi se svim štedišama isplatila stara devizna štednja, pod istim uslovima kao i štedišama u matičnim zemljama banaka.
Prema podacima pomenutog udruženja, Invest banka Beograd duguje štedišama 94,3 miliona dolara bez kamata za 20 godina, pa računica govori da je dug narastao na oko 200 miliona eura, koliko potražuje oko 40 hiljada štediša te banke. Istovremeno, njih oko 120 hiljada iz BiH i 300 hiljada iz Hrvatske od Ljubljanske banke potražuje 185 miliona eura, odnosno tri milijarde sa kamatom, s time da su Hrvatska i Slovenija – jer je to bio uslov da Slovenija ratificira Sporazum o pridruživanju Hrvatske Evropskoj uniji – postigle sporazum o tome da se dug Ljubljanske banke hrvatskim štedišama reši u okviru postupka sukcesije među republikama bivše SFRJ.
Ratovi i državljanski dugovi
Filijala Investbanke u BiH je zatvorena početkom rata 1992. godine, a nadležni sud u Srbiji je u januaru 2002. doneo rešenje o njenom stečaju. Srbija je nakon toga prodala prostorije Tuzlanske i drugih filijala Investbanke u Federaciji BiH, dok su prostorije njenih filijala u Republici Srpskoj prodate još 1999. godine.
Stečajni postupak još traje, a potraživanja države Srbije od Investbanke u stečaju po osnovu stare devizne štednje iznosila su nešto manje od 65 miliona eura, od čega je 58 miliona eura bila glavnica. Država je tu staru štednju preuzela kao javni dug i već je isplatila glavnicu i kamate domaćim državljanima, ali ne i štedišama koji nisu njeni državljani.
Tri državljana BiH tužili su ESLJP sve bivše republike, danas države (osim Crne Gore), zato što nisu mogli doći do svojih deviznih ušteđevina oročenih u Ljubljanskoj banci Sarajevo i filijali Investbanke u Tuzli.
Države su tužene za povredu prava na zaštitu (mirno uživanje) imovine iz člana 1 Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Prazna obećanja
Kad je o Srbiji reč, ESLJP je ustanovio da su svi ulozi državljana bivših republika SFRJ u srpskim bankama ostali zamrznuti sve do postizanja konačnog dogovora o sukcesiji, po Sporazumu potpisanom 2001. godine, koji je stupio na snagu 2. juna 2004. godine. Kao i bilo što drugo, niti pitanje stare devizne štednje nije rešeno, već je dogovoreno da će se taj problem rešiti posebnim pregovorima, što je ostalo prazno obećanje, a države-pregovarači su za neuspeh okrivljavale jedna drugu. Uostalom, pregovori su vođeni sada već davne 2001. i 2002. godine, nakon toga nikad više.
Tako je svim „starim deviznim štedišama“ njihov novac ostao zarobljen u srpskim bankama i ne postoji apsolutno nikakav način da se do njega dođe: dok Srbija novac vraća čak i lakomim štedišama piramidalne „Dafiment banke“, pošteno stečena štednja ne može da se podigne čak niti u slučajevima u kojima je vlasnik štednje, roditelj na primer, u međuvremenu preminuo, pa su njegova deca, koja su neretko u međuvremenu stekla i srpsko državljanstvo, naslednici i te imovine.
ESLJP je u postupku po tužbi trojice državljana BiH stao na stanovište da su, s obzirom na važeće propise o bankarskom sistemu SFRJ, i Investbanka i Ljubljanska banka bile odgovorne za deviznu štednju svojih štediša. Kad je o Srbiji reč, Investbanka je u stečaj otišla tek 2002. godine, a praksa je bila da je tada aktivirana garancija države za uloge štediša; sa Ljubljanskom bankom je nešto drugačija situacija, jer je ona „otpisala“ stari naziv i nastavila poslovanje kao Nova Ljubljanska banka, ali ju taj „manevar“ ne spasava odgovornosti prema starim deviznim štedišama. Evropski sud je, pak, zbog toga zaključio da nije dovoljno formalno poštovati određene norme unutrašnjeg (u ovom slučaju i međunarodnog) prava, već da je morao zaštititi – makar i privremenim merama – pravo na obeštećenje štediša, pogotovo zato što pregovori o rešavanju tog problema nisu nastavljeni nakon 2002. godine. U svemu tome, zaključak je suda, da je povređen i član 13. Konvencije, koji govori o pravu za delotvorni pravni lek, zato što ni Slovenija ni Srbija nisu omogućile postupke u kojima bi podnosioci predstavke, ali i svi ostali štediše, realno mogli da očekuju da će ostvariti svoja prava, čak niti pred sudovima tih država, jer su se i sudovi pozivali na sukcesiju koja bi trebala da reši problem.
Pilot (ne)pravda
S obzirom na to da je prihvaćena žalba Slovenije i Hrvatske na presudu, ostaje da se vidi da li će u žalbenom postupku ostati da je reč o „pilot presudi“, pa će se ona i dalje odnositi ne samo na trojicu državljana BiH, već i na oko 1.650 predstavki koje se odnose na isti problem, kojima oko osam hiljada štediša također traže svoju staru deviznu štednju. ESLJP je, naime, naglasio da se radi o „sistemskoj situaciji“ koja se mora rešiti na odgovarajući način za sve građane koji su onemogućeni da dođu do svojih štednih uloga (pravo na mirno uživanje svoje imovine). Ili, konkretno: Srbija mora staru deviznu štednju isplatiti svim štedišama jednako kao što ju je isplatila srpskim državljanima u domaćim, srpskim bankama, uvećanu za kamatu tokom celog perioda dok je novac bio „zarobljen“, kao i nematerijalnu štetu od četiri hiljade eura svakom štediši koji je podneo predstavku Evropskom sudu.
U Srbiji se već moglo, i pre nego što je ESLJP prihvatio slovensku i srpsku žalbu na presudu, moglo čuti da je presuda teški finansijski udarac srpskoj ekonomiji (neke nezvanične procene su da bi ceo iznos mogao premašiti 300 miliona eura!), iako su načini na koje bi se problem mogao rešiti brojni: od sporazuma sa štedišama, jednokratne ili obročne isplate, kao i niz drugih načina o kojima bi se država morala moći sporazumeti sa oštećenim štedišama. Zasad se još neko vreme oni moraju da strpe i da sačekaju konačnu odluku ESLJP, a ako na snazi ostane ovakvo rešenje biće to signal i za one koji se dosad nisu obratili tom sudu, da i oni krenu tim putem.
U Srbiji ne postoji niti jedna organizacija koja se bavi starom deviznom štednjom, za razliku od Hrvatske i BiH, a neki čak govore i o mogućnosti da postoji neka vrsta prećutne podrške i dogovora Slovenije i Srbije, koja je tokom davnih pregovora o sukcesiji podržala predlog Slovenije po kojem je devizne štediše trebalo da obešteti ona država na čijoj teritoriji je štednja ulagana u banke, suprotno ostalim državama koje su bile saglasne u tome da bi staru deviznu štednju trebala isplatiti ona država na čijoj teritoriji je bilo sedište banke, što je ovom presudom potvrdio i ESLJP.
Produžeci za pravdu
U svakom slučaju, ekonomisti su uglavnom saglasni da će – kad i ako presuda ESLJP – konačno utvrdi pravo starih deviznih štediša da dođu do svog novca, to će se najverovatnije učiniti na isti način kako su obeštećeni državljani Srbije koji su štedeli u domaćim bankama: metodom izdavanja državnih obveznica, u skladu sa Zakonom o regulisanju javnog duga SRJ po osnovu devizne štednje građana iz 2002. godine. Tim zakonom bilo je predviđeno da se celokupna stara devizna štednja obavezno konvertuje u državne obveznice RS-a, sa rokovima dospeća do 2016. godine. Vlasnici obveznica RS-a imaju mogućnost da ih, pre roka dospeća, uz diskont prodaju na Beogradskoj berzi.
To znači da građani bivših jugoslovenskih republika mogu da računaju na povrat svoje štednje uvećane za kamatu od svega dva odsto na godišnjem nivou, pa će iznos ukupnog duga najverovatnije biti znatno manji od 20 miliona eura koje potražuju štediše, a to je suma do koje se došlo obračunom kamata koje su u to vreme važile u bankama.
Činjenica je da su Srbija i Slovenija kao države najmanje učinile za štediše koji su njihovim bankama pre više od 20 godina poklonile poverenje i poverile svoju štednju. Kad je o Ljubljanskoj banci reč, država Slovenija je deo problema rešila sa sporazumom sa Hrvatskom, ali takvog sporazuma nema sa BiH, jednako kao što Srbija nema takav “sporazum o odlaganju prava štediša na neodređeno vreme” sa ostalim državama bivše SFRJ, pa se veći dio štediša ipak može nadati bar nekakvoj pravdi iz Strasbura, pa makar i sa “produžecima”.
Peščanik.net, 10.03.2013.
