Kostić protiv Srbije – predstavka broj 41760/04
Bračni par Nedeljko i Zorka Kostić obratili su se Evropskom sudu za ljudska prava zbog toga što im je povređeno pravo na mirno uživanje imovine (član 1 Protokola 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda).
Oni su, naime, sa M.P. posjedovali nekoliko nekretnina u suvlasništvu. Godine 1998. M.P. je dobio građevinsku dozvolu da na jednom od tih objekata, u kojem se nalazio i njegov stan, svoj stambeni prostor proširi za 100 kvadratnih metara.
Kao što je to čest slučaj u Srbiji – neke računice barataju sa čak oko milion bespravno sagrađenih objekata u zemlji – M.P. je gradio mimo dobijene privremene građevinske dozvole, pa je reagovala opštinska inspekcija i izdala rešenje po kojem mora da sruši nadograđene delove objekta, jer nisu u skladu sa važećim zakonodavstvom i tehničkim propisima. Na to se nije obazirao, već je nastavio radove, kojima je imovina bračnog para Kostić – suvlasnika objekta – bila ozbiljno oštećena.
Potom je bračni par Kostić podneo krivičnu prijavu protiv nadležnih u opštini zbog zloupotrebe službenog položaja i neizvršavanja rešenja inspekcije, ali je krivičnu prijavu tužilaštvo odbacilo.
Oni su nastavili periodično tražiti izvršenje, ali bezuspešno, da bi na kraju – nakon što je izmenjeno zakonodavstvo, M.P. podneo zahtev za legalizaciju izvršenih radova.
Neefikasna odbrana neefikasne države
I u ovom slučaju, kao i u mnogim slučajevima koje su građani Srbije pokrenuli pred ESLJP, Vlada Srbije se opravdavala da Srbija nije bila potpisnica Evropske konvencije u vreme kad je donesena odluka inspekcije o rušenju nezakonito sagrađenog objekta (1998.). Kao i u ostalim slučajevima, ESLJP je taj argument odbacio: reč je kontinuiranom kršenju prava podnosilaca predstavke, bračnog para Kostić, jer i nakon potpisivanja Konvencije država nije poduzela ništa da nepravdu i kršenje prava zaustavi. Tu je reč o zavidnoj inertnosti države, koja se nije potrudila da problem reši čak niti nakon što su njeni građani 2004. godine zatražili zaštitu u Strasburu.
ESLJP u svojoj presudi iz 2008. godine nije prihvatio niti sudsku praksu koju je iznela Vlada Srbije, na osnovu koje se vidi „da su srpski sudovi spremni da direktno primenjuju Konvenciju kao i protokole uz nju“. To je argumentovala sa dve odluke domaćih sudova u kojima je presuđeno u korist građana, kojima je određena naknada štete koju lokalne samouprave moraju da isplate zbog propuštanja da zaštite njihovu imovinu, odnosno imovinske interese.
Nejasno je što je država time mislila postići, ali može se pretpostaviti da je – kao i u mnogim drugim slučajevima – pokušala „igrati na kartu“ da pre odlaska u Strasbur bračni par Kostić nije iscrpio sva pravna sredstva koja postoje u domaćem pravosuđu, odnosno nije svoju zaštitu zatražio u parnici pred sudom. ESLJP je očekivano to odbacio, konstatujući i pozivajući se na prethodnu praksu da „pravna sredstva te vrste nisu delotvorna“.
Još jednom je ovom presudom ocenjeno da je srpsko pravosuđe generalno neefikasno u imovinskim sporovima, a da se tužba protiv M.P. ne može smatrati delotvornom, iako bi mogla doprineti okončanju spora. Tužba ne bi služila svrsi koju je bračni par Kostić hteo da postigne obraćanjem ESLJP: odgovornost države za neizvršavanje sopstvenih odluka.
Još je jedan argument država iznela: da opština nije imala vremena da sruši bespravno podignuti objekat „zbog velikog broja drugih nezakonito podignutih objekata“! I to uprkos tome da nedostatak kapaciteta države da zaštiti prava svojih građana ESLJP nikada nije uvažavao i da je isti stav zauzeo prema svim tuženim državama i da taj stav neće menjati.
I još nešto: potpuno je licemeran stav Vlade da nema mesta kršenju prava na imovinu bračnog para Kostić, jer su izvršeni (nezakoniti) radovi uvećali vrednost celokupnog objekta kojega poseduju u suvlasništvu sa M.P.!
Sud je, jasno, taj argument odbacio, primetivši da je već gradnja protivno propisima mešanje u imovinska prava bračnog para Kostić, kao i da nije bilo nikakvih prepreka da se provede rešenje opštinske inspekcije i poruši nadograđeno mimo građevinske dozvole.
Upozorenje državi: promenite ponašanje!
Stoga je sud jednoglasno odlučio da je došlo do povrede prava na imovinu, te je naložio Republici Srbiji da bračnom paru Kostić isplati 4.000 eura na ime nematerijalne štete, kao i izvršenje odluke o rušenju nelegalno nadograđenog dela objekta u roku od šest meseci.
Posebno je važna odluka Suda da će Komitet ministara Saveta Evrope, zadužen za nadzor nad izvršenjem odluka ESLJP, naročito obratiti pažnju na opšte i pojedinačne mere koje je Republika Srbija dužna da preduzme u svom pravnom sistemu, kako bi obezbedila izvršenje odluke opštinskog organa. ESLJP posebno upozorava – na osnovu dosadašnje prakse – da će se svaki naredni slični slučaj završiti istovetnim ishodom, ukoliko se ne promeni ponašanje države u zaštiti imovinskih prava građana, a s obzirom na to da je kršenje zaštite imovinskih prava građana Srbije na drugom mestu po broju osuđujućih presuda protiv Srbije, to upozorenje bi se moralo jako ozbiljno shvatiti.
Pogotovo zato što je problem “divlje gradnje” i gradnje po privremenim građevinskim dozvolama eskalirao. Nije da i ranije nije bilo bespravne gradnje, njeni počeci se još u bivšoj SFRJ prepoznaju tokom 60-ih godina prošloga veka, ali pravu eskalaciju ona doživljava u poslednjih 30-ak godina, kada u stanogradnju ulaze privatna preduzeća koja nastavljaju praksu koju je u doba socijalizma bila rezervisana za investitore koji su gradili “objekte od posebnog interesa”. Uz sporost države u izdavanju građevinskih dozvola, tu je i korupcija i umreženost političko-administrativnih struktura koje u svemu gledaju svoje interese, kao i silni broj neuknjiženih novoizgrađenih (ali i staroizgrađenih) stanova i kuća, što nije promenilo ni novo zakonodavstvo o izgradnji (2001.) i planiranju i građenju (2003.), kad je bespravna gradnja inkriminisana kao krivično delo.
Na svu tu zbrku, nepostupanje države u očito kriminalnom i nezakonitom ponašanju brojnih pojedinaca i investitora, kao “šlag na tortu” donosi novi zakon o legalizaciji bespravno izgrađenih objekata, koji kao da je pravljen po argumentu kojega je već ESLJP odbacio: da je, makar i nelegalnom gradnjom, uvećana vrednost celokupnog objekta.
U očekivanju novog haosa
Tako se predviđa čak i legalizacija objekata sagrađenih na državnim ili parcelama lokalnih samouprava i trećih lica, građana, dakle. Ti bespravni graditelji će moći da podnesu zahtev za upis vlasništva nad objektom, ali ne i nad zemljištom (osim prilaza objektu), s time da imaju rok od dve godine da reše pitanje zemljišta sa njegovim vlasnikom i tako postanu njegovi vlasnici. Pravom vlasniku morali bi platiti tržišnu cenu, koju će procenjivati Poreska uprava, a ako dogovora ne bude u dve godine bespravni graditelj dužan je da o svom trošku utvrdi zemljište za redovnu upotrebu i plati vlasniku parcele tržnu cenu. Ako, međutim, vlasnik zemljišta smatra da je time oštećen, može svoja prava tražiti na sudu, gde ga čeka dugotrajno maltretiranje, silni troškovi za takse, advokate…
Jedan Beograđanin kaže: “Ja sam iz te priče. Nelegalni objekat na Čukarici ima od 1995. godine izvršno rešenje za rušenje koje se ne sprovodi. I sad država poklanja moj plac! I šta to znači po tržišnoj ceni? Ovo je gore od nacionalizacije 1954. godine. I da, ne želim da ‘prodam’ plac i ne može me država naterati na to!”.
Čini se da će, s obzirom na novu legalizaciju, biti posla za ESLJP, jer očito država Srbija ne odustaje od svojih “argumenata” u slučaju Kostić, jer novim zakonskim propisima ponavlja njihovu situaciju: iako je nalog za rušenje i dalje izvršan, njegovo bi izvršenje bilo protiv zakona ili ne bi služilo svrsi, opštine nemaju vremena baviti se bespravnom gradnjom jer je ona tako rasprostranjena, a pošto je bespravni graditelj u međuvremenu zatražio legalizaciju, “svako rušenje u međuvremenu ne bi imalo opravdanje”!
Peščanik.net, 11.04.2013.
