Kani Polat, foto: National Geographic

Kani Polat, foto: National Geographic

Autori Peščanika, i drugih medija, konstatovali su da je rekonstrukcija vlade postala domaći reality show. To je tačan zaključak, samo mu nedostaje objašnjenje. Prikazivanje prirodnog stvarnog, što jeste namera rijalitija, kada se primeni na vladu, znači da se komunikacija u njoj ne odvija preko uloga koje su, kao državne funkcije, po definiciji normativno uređene. Sve uloge kao mesta u podeli rada su normirane, formalizovane, neke veoma strogo, a neke su „slobodnije“. Kod nekih se lakše providi ličnost nosioca uloge, a kod nekih su one gotovo neprozirne. Ti isti igrači uloga, imaju onaj drugi, lični život, u kome se komunikacija odvija u tzv. prirodnom stavu, gde se ponašamo kao ličnosti, kakvi smo „u prirodi“. Reality show je prikazivanje takvih, prirodnih komunikacija, uživo. To je skup ljudi koji neposredno uspostavljaju lične odnose.

Kada kažemo da je rekonstrukcija vlade reality show, šta smo zapravo rekli? Ako imamo u vidu da se radi o državnom organu u kome su sve uloge formalizovane, a odluke se donose u skladu sa određenim pravilima i na sednicama vlade, onda kazati da je rekonstrukcija vlade reality show, nije ništa drugo nego reći da se taj sistem uloga koji čini vladu faktički raspao. Mi sada gledamo kako se formalne uloge pretvaraju u neformalne, slobodne od bilo kakve jasne svrhe, kontrole, obaveze i objašnjenja. Pošto umesto vlade gledamo lične odnose, prepune strahova, napetosti, izobličenosti, potčinjenosti, pozadinskih dogovora, trenutnih saveza i obrta, zamene uloga ko koga smenjuje, zatvorenih partijskih sastanaka, tragikomičnih pokušaja ličnog spasavanja, te svih tih iracionalnosti, normalno je da smo kao građani povređeni. I nama se događaju neke neobične stvari. Mi više nismo građani koji kontrolišu šta radi vlada, nego gledaoci ličnih drama unesrećenih moćnika. Kao gledaoci, čas osećamo nekakvo sažaljenje nad tim mučenicima, i onim rekonstruisanima i onim preživelima, čas osećamo bes, pa bismo rado zalupili vratima, a desi se da isključimo televizor. Navodna rekonstrukcija vlade treba da zameni izbore. To je posao na silu, koji je vladu oterao u raspad. Pritom, ni izbori ništa ne donose, jer su takvi da uvek iznova stvaraju te ludačke koalicije i konstantnu krizu vlade. A ipak nikome u tim koalicijama ne pada na pamet da rekonstruiše sklepane i istrulile temelje naše zajednice.

U roku od godinu dana, stigli smo do izbezumljene vlasti koja ne zna od čega da počne, do rasturene i bezidejne opozicije i debelo izmrcvarenih gledalaca. Mediji se do besvesti drže pomnog praćenja „rekonstrukcije“, toliko su revnosni da se više ne zna ko je glavni konstruktor ove parade. U svojim javnim nastupima Aleksandar Vučić prečesto kaže „baš me briga što to nekom smeta“, a možda ne primećuje da mu se od reči do reči, vraća isti eho – baš nas briga šta vi radite, jer je očigledno da više ne radite ništa. Uradili ste nešto što ste mogli, uklonili ste (kosovsko) „kolektivno ludilo“, mada ni tu nije baš sam kraj. Kada je trebalo preći na rešavanje tektonskih problema koji su direktna posledica kolektivnog ludila, onda je ludilo uhvatilo vladu. I to je taj reality show koji gledamo.

Kako ćemo da se vratimo u život koji nije show, za sada se ne zna. Izgledalo je da bi kopča sa životom mogla biti uhvaćena preko pripreme za pregovore, i predstojeća važna poglavlja s kojima loše stojimo, ali se i to nekako oteglo, izgubio se momentum, i tu se svećom traže ljudi, kao da ovde više nikoga nema. Hvatanje te kopče bi se moglo desiti samo ako vlast već jednom prestane da se bavi režiranjem same sebe, uz obavezno samohvalisanje, ako prestane ta gluma koja suviše dugo traje. Od toga niko vajde nema, pa ni sama vlast, bilo koja, ova ili ona.

Peščanik.net, 01.08.2013.


The following two tabs change content below.

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).

Latest posts by Vesna Pešić (see all)