Narednih nekoliko dana provešću na skupu pod pokroviteljstvom Evropske centralne banke, čija će de fakto tema biti – šta god pisalo u programu – destruktivna monetarna zbrka prouzrokovana preranim evropskim usvajanjem zajedničke valute. Ta je priča još tužnija ako imamo u vidu da su finansijski i makroekonomski problemi Evrope zasenili njen izuzetan, nezapamćen dugoročniji uspeh u oblasti u kojoj je nekada zaostajala: otvaranju novih radnih mesta.
Šta? Niste za to čuli? Pa, to nije naročito iznenađujuće. Evropske ekonomije, pogotovo francuska, uživaju vrlo negativan publicitet u američkim medijima. Našim političkim diskursom vlada obrnuti „robinhudizam“ – uverenje da ekonomski uspeh zavisi od toga koliko ste fini prema bogatima, koji neće otvarati radna mesta ako ih opteretite velikim porezima, i koliko ste bezobrazni prema radnicima, koji će prihvatiti da rade samo ako nemaju drugog izbora. A prema ovoj ideologiji, Evropa – sa svojim visokim porezima i izdašnim socijalnim državama – sve radi naopako. Što znači da evropski ekonomski sistem sigurno propada, pa mediji jednostavno prenose ovaj postulirani kolaps kao činjenicu.
Stvarnost je, međutim, sasvim drugačija. Jeste, južna Evropa prolazi kroz ekonomsku krizu zahvaljujući ovoj novčanoj zbrci. Ali severnoevropske zemlje, uključujući Francusku, daleko su uspešnije nego što Amerikanci misle. Na primer, evo jedne iznenađujuće malo poznate činjenice: punoletni Francuzi u glavnim godinama radne sposobnosti (25 do 54) zaposleni su u mnogo većem obimu od svojih američkih ispisnika.
Nije oduvek bilo tako. Devedesetih godina Evropa je zaista imala velike probleme sa radnim mestima: ova pojava je čak dobila i zvučno ime – „evroskleroza“. Činilo se da je problem očigledan: evropska socijalna mreža se, kako je kongresmen Pol Rajan rado upozoravao, bila pretvorila u „ljuljašku“ koja remeti preduzimljivost i podstiče zavisnost.
Ali onda se dogodilo nešto neobično: Evropa je počela da funkcioniše mnogo bolje, a Amerika mnogo gore. Francuska je po stopi zaposlenosti u udarnim godinama pretekla Ameriku početkom Bušovog mandata; u ovom trenutku razlika u stopi zaposlenosti je veća nego što je bila krajem 90-ih, ali ovaj put u korist Francuske. Druge evropske zemlje sa velikim socijalnim državama, poput Švedske i Holandije, funkcionišu još bolje.
Istina, mladi Francuzi su još uvek ređe zaposleni od svojih američkih vršnjaka – ali veliki deo ove razlike ogleda se u činjenici da Francuska daje mnogo veću pomoć studentima, tako da ne moraju da rade dok se školuju. Da li je to toliko loše? Pri tom, Francuzi imaju više slobodnih dana i odlaze u penziju ranije nego mi, i moglo bi se reći da su podsticaji za prevremeni odlazak u penziju previše velikodušni. Ali što se tiče suštinskog pitanja radnih mesta za ljude koji bi zaista trebalo da rade, trenutno nas stara Evropa ubedljivo pobeđuje, uprkos socijalnim beneficijama i propisima koji bi, prema tržišnim ideolozima, trebalo da uništavaju radna mesta.
Da, za one koji veruju da se nezaposleni Amerikanci, uljuljkani državnim beneficijama, zapravo ne trude da nađu posao, upravo smo izveli jedan okrutan eksperiment upotrebljavajući najveće žrtve naše krize kao zamorce. Krajem prošle godine, Kongres je odbio da obnovi produženu pomoć za nezaposlene, izbacujući sa spiska milione nezaposlenih Amerikanaca. Pa da li su dugoročno nezaposleni, koji su na taj način gurnuti u tešku situaciju, počeli da nalaze posao brže nego ranije? Ne – ni najmanje. Nekim čudom, jedino što smo time postigli bilo je da produbimo očajanje ionako očajnih nezaposlenih ljudi.
Siguran sam da mnogi jednostavno neće želeti da poveruju u ovo što pišem o evropskim prednostima. Na kraju krajeva, od izbijanja evrokrize, američki konzervativci (kao i priličan broj evropskih) vode nemilosrdnu kampanju da prikažu krizu kao priču o rušenju socijalne države, usled neopravdane zabrinutosti za socijalnu pravdu. Oni ne popuštaju sa tom pričom, iako neke od najjačih evropskih zemalja, poput Nemačke, imaju socijalne države čija izdašnost prevazilazi najluđe snove američkih liberala.
Ali makroekonomija, kako uvek ponavljam, nije dramski moralitet gde se čestitost uvek nagrađuje a pokvarenjaštvo uvek kažnjava. Naprotiv, ozbiljne finansijske krize i depresije mogu da se dogode državama koje su u suštini vrlo snažne, poput Sjedinjenih Američkih Država 1929. Političke greške koje su izazvale evrokrizu – stvarajući zajedničku valutu bez bankarske i fiskalne unije koju takva valuta zahteva – suštinski nisu imale nikakve veze sa socijalnom državom, ni pozitivne ni negativne.
Činjenica je da su se socijalne države po evropskom modelu pokazale otpornijima i uspešnijima u otvaranju radnih mesta nego što u američkoj dominantnoj ekonomskoj filozofiji sme da se tvrdi.
Paul Krugman, The New York Times, 26.05.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 27.05.2014.
