O Gazi i pravednom ratu

 

 
U PBS-ovim večernjim vestima emitovanim 16. jula, novinarka Magaret Verner intervjuisala je izraelskog ambasadora u SAD, Rona Dermera. Pitala ga je da li tadašnjih oko 200 smrti civila u Gazi (sada se broj procenjuje na preko 1000) koja su usledila kao rezultat izraelskih napada, ukazuje da je izraelska upotreba sile nesrazmerna. Ovo je argument koji se često ponavlja povodom sukoba u Gazi i jedna od glavnih kritika upućivanih Izraelu.

Ambasador Dermer je isprva tvrdio da su oni koji govore o nesrazmernoj upotrebi sile samo upoređivali broj smrti na svakoj strani – na primer, 200 mrtvih civila u Gazi sa jednim mrtvim izraelskim civilom – kako bi odlučili da li je vojna akcija srazmerna, a ovakav postupak predstavlja „nerazumevanje pravila ratovanja“. On je primetio da je u Drugom svetskom ratu ubijeno mnogo više Nemaca nego Amerikanaca, tako da ova neravnoteža sama po sebi nije razlog da se zaključi kako je rat narušio srazmernost. „Srazmernost“, rekao je on, „ima veze sa nečim sasvim drugim… Uvek pravite razliku između boraca i ne-boraca… Mi (Izrael) ne ciljamo palestinske civile namerno“. On je suprotstavio namerno ciljanje civila, što čini Hamas, izazivanju smrti civila koje nastaje samo kao nus-efekat, što ponekad čine Izraelci.

Delovi odgovora izraelskog ambasadora učinili su mi se začuđujućim i zabrinjavajućim.

Šta je srazmernost?

Moj prvi problem sa njegovim odgovorom leži u tome što se srazmernost u ratu ne sastoji u tome da li jedna strana namerno cilja ili prosto predviđa i izaziva nus-efekat smrti civila. Ne ciljati civile namerno, bilo kao cilj bilo kao sredstvo za ostvarenje cilja je poseban uslov moralnosti rata koji Hamas možda zaista krši. Namerno ciljanje boraca ili protivničkih vojnih postrojenja je, naravno, dopušteno.

Srazmernost se u standardnim pravilima ratovanja odnosi na to da li je šteta koja će se izazvati vojnom akcijom srazmerna cilju rata ili pojedinačne vojne akcije. Što je najvažnije, nenameravani nus-efekti poput smrti civila jesu uključeni u štetu koja se mora izvagati sa ostvarenjem cilja rata ili vojne akcije, kako bi se odlučilo da li je primena sile srazmerna. Međutim, šteta koja se nanosi neprijateljskim vojnicima, bilo namerna ili proizvedena kao nus-efekat, standardno se ne računa kao razlog protiv postizanja cilja vojne misije. Ovo je jedan od razloga zašto se vojne akcije ne smatraju nesrazmernim ako pogine mnogo više neprijateljskih nego sopstvenih boraca. Iz istog razloga, pogrešno je i porediti smrti civila sa jedne strane, sa smrtima boraca sa druge, u razmeri jedan prema jedan.

Štaviše, kao što je ambasador primetio, upotreba sile nije nesrazmerna samo zato što je više civila ubijeno kao nus-efekat na jednoj nego na drugoj strani. Ali ovo nije zato što smrti nisu namerne., već zato što veći broj smrti sa jedne strane još uvek može biti proporcionalan postizanju cilja vojne akcije, a to je ono čega se uslov srazmernosti tiče.

Prema tome, iako je ambasador u pravu kada tvrdi da srazmernost ima neke veze sa razlikom između boraca i ne-boraca, nije u pravu kada tvrdi ako misli da ona isključuje računanje civilnih smrti koje su usledile kao nus-efekat a ne kao rezultat namernog ciljanja. Iznenađujuće je to što visoki vladin zvaničnik nije svestan toga šta podrazumeva uslov srazmernosti. Ako je to slučaj i sa drugim vladinim zvaničnicima, onda je to ozbiljan problem i neophodno je da javnost nadzire ovaj aspekt vladine svesti. Možda 200 i više civilnih smrti nastalih kao nus-efekat (bilo palestinskih ili izraelskih), nije nesrazmerno izraleskim ciljevima, a možda i jeste. Uslov srazmernosti nam sam po sebi ne govori šta je srazmerno cilju koji jedna zemlja pokušava da ostvari. Međutim, on nam govori nešto o tome šta treba uzeti u obzir prilikom donošenja takve odluke, a to može uključivati i civine smrti koje nisu rezultat namernog ciljanja. Stoga neki od onih koji tvrde da je izraelska upotreba sile neproporcionalna, možda ne porede civilne gubitke sa obe strane, već pre tvrde da su nus-efektne smrti civila nesrazmerne ciljevima na čije je postizanje umerena vojna akcija.

Dopuštenost i ciljevi rata

Međutim, to što jedan rat i akcije u njemu prolaze test srazmernosti po pravilima ratovanja, nije dovoljno za njihovu dopuštenost. Ovo stoga što se test srazmernosti sprovodi nezavisno od drugih testova koji se takođe moraju uzeti u obzir. Pretpostavimo, na primer, da postoji neki drugi, ne previše skup, a znatno manje štetan način da se postignu ciljevi rata ili pojediničanih akcija u njemu. Stoga, s obzirom da srazmernost govori samo o odnosima između ciljeva i šteta, činjenica da je štetniji način da se postignu isti ciljevi još uvek srazmeran ne znači da bi taj štetniji način bio i dopustiv. Ovo stoga što on nije nužan, i zato pada na testu nužnosti u pravilima ratovanja. ^[1] (Takođe, ako srazmerna i nužna sredstva koja nanose kolateralnu štetu civilima, nemaju izgleda na uspeh u postizanju ciljeva, to ih takođe može učiniti nedopustivim.)

Jedan način da se misli o izuzetno uspešnom antiraketnom odbrambenom sistemu, Čelična kupola, jeste da on predstavlja manje štetan način za postizanje mnogih ciljeva, nego što su to napadi na Gazu. Međutim, on nije savršen i ponekad rakete probijaju izraelsku odbranu. (Čak i da je savršen u zaustavljanju raketa, on ne može da zaustavi druge mehanizme infiltracije, poput tunela, i ne postiže cilj navođenja drugih da priznaju izraelsku suverenost.) Pa ipak, recimo, rasprave radi, da se ovakvi proboji dešavaju retko i da su oni primarni izvor štete za Izraelce. Onda se čini da bismo morali drugačije da mislimo o izraelskom cilju napada na Gazu: cilj napada ne bi bio odbrana mnoštva Izraelaca od napada, već samo odbrana malog broja njih od napada. Stoga bi upravo u odnosu na ovaj „umanjeni“ cilj i trebalo da odlučimo da li su civilne žrtve kojima su rezultirali napadi na Gazu, zaista srazmerne. Kako bismo izveli ovaj proračun srazmernosti, morali bismo da procenimo koliko bi izraelskih civila bilo ubijeno ako bi napadi bili izvedeni. Što je manje Izraelaca koji bi bili spašeni, i što je više civila iz Gaze koji bi bili ubijeni, manje je verovatno da bi napadi zaista bili srazmerni, barem u cilju sprečavanja štete koja se nanosi Izraelcima. Treba primetiti da poređenje broja civila sa svake strane, koji bi bili ubijeni u zavisnosti od toga da li će se napadi na Gazu izvesti ili ne, nije isto što i poređenje broja civila koji jesu bili ubijeni. Stoga, iako uključuje poređenje očekivanih smrti, ono ne uključuje onu vrstu poređenja na koju se ambasador inicijalno žalio.

Namerno ciljanje civila

Poslednji problem sa ambasadorovim nastupom koji ću ovde razmatrati jeste šta se podrazumeva pod „namernim ciljanjem“. Jedna od tvrdnji koju izraelske vođe uporno ponavljaju jeste da Hamas koristi civile kao „ljudske štitove“ tako što namerno smešta raketne lansere usred civilnih zona, iako je razumno pretpostaviti da ne mora to da čini. (Takođe, razumno je pretpostaviti, izraelski lideri podrazumevaju da Izrael ne postavlja svoje raketne lansere na sličan način.) Pretpostavimo da se civili iz Gaze zaista koriste kao takvi namerni štitovi (ili da su barem neizbežno stavljeni u poziciju u kojoj bi se nalazio ljudski štit). Ovo znači da bi Izrael, ukoliko napadne raketne lansere, poubijao civile na način sličan pucanju kroz taoca postavljenog na pročelje tenka u napadu; njegovi hici bi morali da zapremaju isti fizički prostor kao i onaj koji zauzima ljudski štit, na svom putu ka vojnoj meti. Ovo izgleda kao oblik „namernog ciljanja“ civilnog štita pre nego kao slučajno izazvanu smrt, iako se na civila ne cilja kao na civila, već kao na nekog ko zauzima izvestan fizički prostor. (U drugačijem scenariju, civili mogu biti smešteni unutar vojne opreme tako da hici ne moraju da prođu kroz prostor koji oni zauzimaju kako bi došli do same opreme, pa ipak ne postoji način da se precizno cilja vojna oprema a koji ne uključuje ciljanje civila. Na drugom mestu sam ovo nazvala „intratargetna ubistva“.^[2] Poređenja radi, obična nus-efektna smrt bi nastala ako je civil bio, na primer, pored lansera a ne u njemu niti postavljen tako da mu blokira pristup.)

Stoga, izgleda da što je tačnija izraelska tvrdnja da se palestinski civili koriste kao ljudski štitovi, to je manje tačno reći da ti civili nisu „namerno ciljani“, i dopustivost napada manje zavisi od tvrdnje da on ne predstavlja namerno ciljanje civila, suprotno onome što je naglasio ambasador. Bez obzira na to, ovo ne bi trebalo nužno da implicira da su napadi moralno nedopustivi. Pretpostavimo da je tenk sa ljudskim štitom pošao u ubilački pohod i da je jedini način da se zaustavi njegov napad taj da se puca kroz taoca kojeg je tu postavio onaj ko upravlja tenkom. (Pravila ratovanja bi trebalo da uzmu u obzir ovakve slučajeve, istančavajući svoj uslov neciljanja civila.) S druge strane, ako bi mnogi civili bili postavljeni kao štitovi na tenk, a tenk bi ubio znatno manje civila ukoliko bi nastavio svoj pohod, pucanje na tenk u cilju zaustavljanja napada moglo bi da naruši srazmernost. Dakle, još jednom, neophodan je proračun očekivanih civilnih smrti koje bi se desile na obe strane, zavisno od toga da li je vojni uređaj napadnut ili ne.

***

Opisala sam neke aspekte uslova srazmernosti kako se ovaj standardno tumači. Ima onih koji smatraju da ga treba revidirati, na primer tako da smrti boraca takođe ulaze u proračun prilikom odlučivanja da li je upotreba sile nesrazmerna vojnom cilju. Takođe, u vezi sa dužnošću da se civili ne ciljaju namerno, neki smatraju da bi trebalo da postoji još i dodatni zahtev: da se smera na to da civili ne budu povređeni, umesto da se samo ne smera njihovo povređivanje. Dakle kada Izrael najavljuje svoje napade na borce ili vojna postrojenja, koji bi mogli odneti živote civila, to pokazuje da on smera na nepovređivanje civila, bar ako im to daje vremena da pobegnu. ^[3] Kada Izrael ovo ne bi radio, već samo ne bi namerno targetirao civile, to bi i dalje ispunjavalo standardni zahtev. Ali, kao što sam pokazala, ovo nam još ne bi moglo reći da li je zadovoljen zahtev srazmernosti, suprotno onome što tvrdi ambasador Dermer, kao i neke druge zahteve pravila ratovanja.

 
F.M. Kamm, Boston Review, 31.07.2014.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 09.08.2014.