U septembru 2023. godine, Džo Bajden postao je prvi aktuelni predsednik koji je učestvovao u štrajku radnika, pridruživši se članovima sindikata United Auto Workers (UAW) u okrugu Vejn, Mičigen. Deceniju ranije, za vreme administracije Baraka Obame, demokrate su od ovog sindikata tražile ustupke u pregovorima kako bi spasile automobilsku industriju – što je sindikat uradio, prihvatajući smanjenja plata, penzija i zdravstvene zaštite za penzionere, zajedno sa dvostepenim sistemom plata koji je novozaposlenima davao znatno nižu zaradu. Sada im je Bajden vraćao dug, podržavajući njihove zahteve za većim udelom u profitu, a štrajk pod nazivom „Stand Up Strike“ uspešno je preokrenuo ustupke koji su napravljeni tokom recesije. Iz Bele kuće i Kongresa koji su bili najviše pro-radnički u poslednjih osamdeset godina, Bajden i Kamala Haris iskoristili su gotovo sve mehanizme državne moći da ojačaju postojeće sindikate. Dženifer Abruzo, glavna savetnica Nacionalnog odbora za radne odnose (NLRB), Lina Kan, predsednica Federalne komisije za trgovinu (FTC) i Džuli Su, v.d. sekretara Ministarstva rada (DOL), obezbedile su istorijske pomake za osnaživanje radnika i veću ekonomsku pravdu. Administracija je takođe usvojila deo ambiciozne industrijske politike, koja je otvorila hiljade sindikalnih radnih mesta u energetskom sektoru, građevinarstvu i automobilskoj industriji. Njeni najvidljiviji rezultati, nove fabrike za proizvodnju mikročipova i savremenih električnih vozila, postali su glavni deo kampanje Kamale Haris za privlačenje glasača iz radničke klase. Međutim, na dan izbora, Tramp je dobio većinu glasova ljudi s prihodima manjim od 100.000 dolara, što je klasni raskorak u odnosu na Bajdenovu pobedu 2020. godine.
U potrazi za krivcem koja je usledila nakon poraza Kamale Haris, rukovodstvo sindikata jasno je poručilo: mi za ovo nismo odgovorni. Samo su delimično u pravu. Prema izlaznim anketama i internim istraživanjima sindikata, radnički pokret je uradio svoj deo posla, a velika većina članova sindikata glasala je za Kamalu Haris. I dok su neke ankete pokazivale izjednačen rezultat Bajdena i Trampa među članovima sindikata pre nego što se Bajden povukao, prvi rezultati iz kolebljivih država pokazali su da Haris ubedljivo vodi. U svakoj kolebljivoj državi, sindikati UNITE HERE i AFL-CIO radili su na terenu i ostvarili lični kontakt sa milionima svojih članova. Organizatori su ubedili desetine hiljada birača da glasaju u skladu sa svojim ekonomskim interesima i nagrade još jednim mandatom administraciju koja je toliko učinila za njih. To je upravo ono u čemu su sindikati tradicionalno bili dobri. Sasvim je moguće da su unutrašnji napori sindikata spasili mesta u Senatu u Nevadi, Viskonsinu i Mičigenu, pa i nadmašili očekivanja u zakonodavnim promenama u Pensilvaniji.
Bajdenova administracija videla je u sindikatima ono što bi i oni sami želeli da budu: široku i moćnu organizaciju radničke klase koja bi mogla da preoblikuje američko društvo i sa kojom bi mogli da sarađuju na okončanju neoliberalne ere. Problem s tom vizijom je u tome što ona nije tačna. Kada samo 6 procenata radnika u privatnom sektoru pripada sindikatima, oni više nisu legitimni predstavnici radničke klase. Većina radnika u SAD nema nikakvo iskustvo sa sindikatima u svom svakodnevnom životu. Kada bi imali, to bi promenilo njihov pogled na svet. Sindikati su istorijski bili škola demokratije za svoje članove. Ono po čemu se sindikati razlikuju od dobrovoljnih organizacija je u tome što oni ne biraju svoje članove, što znači da moraju da prime raznolike grupe radnika uz izgradnju solidarnosti uprkos njihovim razlikama. Kao što stara izreka kaže, klasna pripadnost je kada znaš na kojoj strani ograde se nalaziš, a klasna svest je kada znaš ko je tu sa tobom. U ranija vremena, kada su sindikati bili jači, demokratske kampanje su bile osnažene aktivizmom i sindikalnim porukama koje su imale smisla za veliki deo američke javnosti. Danas je podrška sindikata daleko od toga da kandidatu daje oreol podrške šire radničke klase. Ona u najboljem slučaju može da utiče samo na prikupljanje glasova onih radnika koji imaju sreće da pripadaju nekom od sindikata.
Kada je predsednik Bajden govorio o odrastanju u Skrantonu u Pensilvaniji, i „mudrim rečima“ svog oca, ponavljajući frazu da „srednja klasa gradi Ameriku, a sindikati grade srednju klasu“, obraćao se gotovo neznatnom segmentu birača. Nema tog ulaganja u sindikalnu infrastrukturu koje je moglo da ubedi većinu radnika da se to odnosi na njih, naročito pošto su njihove plate ostale iste, a troškovi života vrtoglavo rasli. Slike demokrata u sindikalnim salama jednostavno nisu prenosile onu ideju podrške široj radničkoj klasi kakvu je stranka želela. One su samo isticale sindikate kao klub kojem bi ogromna većina radnika mogla samo da sanja da pripada. Na dan izbora, većina radnika odlučila se za kandidata za kog su verovali da će rešavati inflaciju i zadovoljiti njihove neposredne potrebe kao potrošača, a ne za onog koji obećava apstraktno pravo na organizovanje. Naravno, Trampovo obećanje o masovnim deportacijama, u kombinaciji sa očekivanim potkopavanjem radnih standarda njegove administracije, doneće samo patnju. Sektori koji najbrže rastu u američkoj ekonomiji i dalje će se oslanjati na niske plate i tiranisanje radne snage, uz podršku predsednika koji se hvalio zloupotrebom prekovremenog rada na isti način na koji se hvalio zlostavljanjem žena.
Ali to ne znači kraj radničkog pokreta. Zapravo, njegova obnova i političke partije posvećene borbi za celu radničku klasu možda su jedina strategija za poraz trampizma i uspostavljanje pravednijeg društva. Odakle početi? Moramo uložiti sve resurse u organizaciju neorganizovanih radnika i revitalizaciju političkog obrazovanja postojećih članova, repolarizujući američku politiku oko društvene klase umesto insistiranja na „šatoru“ dovoljno velikom da u njemu ima mesta za Bernija Sandersa i Marka Kubana na suprotnim krajevima spektra. Potrebna nam je partija koja će rado prihvatiti mržnju ekonomskih gospodara, ne samo Ilona Maska, već i bezličnih direktora farmaceutskih kompanija koji profitiraju na očaju bolesnih i starih, kao i izvršnih direktora hedž fondova koji nastavljaju da prebacuju poslove u inostranstvo, privatizuju javne usluge i povećavaju troškove stanovanja. Trenutna verzija Demokratske partije možda je uspela jednom da porazi Donalda Trampa, ali nikada neće promeniti materijalne uslove koji su omogućili njegov uspon.
Malo je verovatno da se tako nešto desi. S obzirom na republikansku većinu u Vašingtonu, sigurno nećemo moći da usvojimo reformu zakona o radu koja bi u skorije vreme uklonila ozbiljne prepreke organizovanju, a NLRB, DOL i FTC više neće biti naši saveznici. Naprotiv, kao što je Tramp uradio 2016. godine, možemo da očekujemo nova rukovodstva koja će pogoršati uslove rada za milione radnika. Poslodavci, ohrabreni administracijom koja je čvrsto na njihovoj strani, i dalje će se svim sredstvima boriti protiv sindikata, dok će posledice gušenja sindikalnih inicijativa biti slabe i doći prekasno. Radnici u sektorima kao što su nega, ugostiteljstvo, maloprodaja, pa čak i proizvodnja i dalje su raspršeni po mnogim malim radnim mestima. Umnožavanje agencija za privremeno zapošljavanje, pogrešna klasifikacija radnika kao frilensera umesto zaposlenih i slojevi podizvođača između korporacija i njihovih radnika i dalje će biti prepreke za organizovanje.
Ali to nije cela priča. Problem je u samim sindikatima. Većina sindikata jednostavno ne ulaže mnogo u bilo kakvo organizovanje. Čak i kada im se jave radnici koji žele da se pridruže, bilo putem radničkih centara ili tek nastalog projekta „Urgentnih komiteta za organizaciju radnika“, mnogi sindikati ih jednostavno odbijaju, navodeći stare argumente protiv „organizovanja u centru zbivanja“, koji se zasnivaju na ideji da sindikati treba da prihvataju radna mesta bez obzira na to da li predstavljaju značajan broj radnika u sektoru. Sindikati smatraju da bez velikog udela članstva neće moći da obezbede značajne dobitke, a da će pojedinačna radna mesta biti preskupa za zastupanje. Ali u svetu u kojem su stope sindikalizacije u mnogim industrijama već ispod 5 odsto, oprez više nije održiv. Ne možemo sebi priuštiti da odbijamo 52 odsto nesindikalnih radnika koji kažu da bi se, kada bi imali priliku, danas pridružili sindikatu. Deo ovog napora zahtevaće da sindikati radikalno preispitaju svoju strategiju organizovanja, ulažući u decentralizovane modele koji se fokusiraju na podršku organizatorima unutar određenog radnog mesta, umesto da se oslanjaju na plaćeno osoblje.
Kad su u pitanju stotine radničkih grupa koje su se bavile „alternativnim radom“ i koje su organizovale taksiste, magacionere, radnike u perionicama automobila, salonima lepote, skladištima, prehrambenoj industriji, građevini, poljoprivredi i rasadnicima, mnogi sindikati su decenijama tvrdili da su one slabe i prolazne. Međutim, veliki broj njih i dalje uspešno funkcioniše, intenzivno organizujući specifične industrije i pokazujući interesovanje za partnerstvo sa sindikatima. Pošto su mnogi članovi ovih grupa i dalje radnici bez dokumenata, upravo će oni biti na prvoj liniji borbe protiv Trampove mašinerije za deportaciju. U iščekivanju masovnih deportacija, radnički centri poput Arriba Las Vegas, Arise Chicago i Centro Comunitario de Trabajadores u Nju Bedfordu pomažu radnicima koji se organizuju i koriste tužbe za kršenja radničkih prava za odlaganje mera imigracionih vlasti. Oni su takođe deo radničkog pokreta.
Organizovanje u velikim razmerama i uvođenje novih pristupa je zahtevan, rizičan i svakako skup posao. Ali to je od suštinske važnosti. Puko sektorsko pregovaranje, bez organizovanja radnika, neće izgraditi borbenu radničku klasu: borba je ta koja gradi borbenu radničku klasu. Kada je bilo počelo međusobno organizovanje radnika u Starbaksu, većina sindikalnih stratega tvrdila je da je to uzaludno i da radnici nikada neće dobiti svoj prvi ugovor. Međutim, 521 lokal i 11.947 radnika kasnije, Starbaks je u fazi pregovaranja. Sindikat južnjačkih radnika u uslužnim delatnostima energično organizuje radnike Dollar Generala i Waffle Housea. Pobeda zahteva spremnost da pokušamo nekoliko puta, kao što je pokazao UAW, koji je ove godine uspešno sindikalizovao Volkswagen fabriku u Čatanugi nakon neuspelih glasanja 2014. i 2019. godine.
Nemamo više luksuz četiri godine pro-sindikalne politike. Ono što imamo su sindikati sa značajnim finansijskim sredstvima od oko 35 milijardi dolara, prema istraživanju Krisa Bonera, kao i izrazito nezadovoljnu radnu snagu. Moramo ih povezati. Sindikati moraju da ulažu u neformalno organizovanje i da ubede milione radnika da glasanje za Trampa neće rešiti njihove ekonomske probleme, ali da glasanje za formiranje sindikata hoće.
Janice Fine i Benjamin Schlesinger, Boston Review, 18.11.2024.
Prevela Luna Đorđević
Peščanik.net, 06.12.2024.
SVET RADATRAMPOZOIK
