Nisam pratio šta se prethodnih nedelja i dana javno pisalo i govorilo o Paradi ponosa, niti sam se, iskreno rečeno, nadao da će biti održana, makar i na način na koji se to ipak dogodilo, ali sam juče, nakon šetnje pripadnika LGBT zajednice, pročitao izvestan broj izjava i komentara koji se uslovno rečeno mogu sažeti i svrstati u sledeće grupe:
1. Parada je održana zato što je postojala politička volja da se ona obezbedi
2. Država je pokazala da može i ima instrumente da zaštiti sve svoje građane
3. Stranke iz aktuelne vlasti su, dok su bile u opoziciji, bile organizatori nereda i nasilja povodom održavanja Parada ponosa, tako da sada nije imao ko da organizuje malobrojne i za nasilje uvek spremne klerofašiste
4. Parada je održana, ali je Beograd bio u opsadnom stanju i samim tim sve je prošlo takoreći „na mišiće“ i bez potrebnog napretka u osvešćivanju građana u vezi sa pitanjem tolerancije i ljudskih prava.
Ne bih se usudio da posebno istaknem, to jest da se svrstam u bilo koju od grupa mišljenja koja su se mogla čuti post festum. Pre bih rekao da je Parada ponosa održana zato što su gotovo svi navedeni faktori bili prisutni, ali je, što se mene tiče, ipak najvažnije da su organizatori zadovoljni jer je njihov skup uspeo.
Srbija još uvek nije pravna država i to je, mislim, jasno većini njenih građana, kao što je manjini koja je juče bezbedno prošetala Beogradom odavno jasno da je i prethodnih godina isto tako bilo moguće izraziti seksualno opredeljenje, ali da nije postojala rešenost države, to jest njene vladajuće garniture, da od nasilnika i njihovih javnih pretnji zaštiti prava učesnika. Zašto „ona“ vlast to nije mogla, a „ova“ aktuelna jeste, to je pitanje koje jedni zovu pitanjem „političke volje“, a neki drugi „neodgovornošću“.
Ne verujem da su Boris Tadić i Demokratska stranka bili manje naklonjeni ideji uspostavljanja vladavine prava, no činjenica je da je vlast Aleksandra Vučića napravila praktičan korak napred u dobrom smeru i na primeru Parade pokazala da je odgovornija od svojih prethodnika. Šta god bivši predsednik Republike i aktuelni premijer mislili o homoseksualnosti, a znamo njihove stavove u vezi sa tim, državne institucije su juče pokazale da mogu da obavljaju zadatke i poslove zbog kojih postoje. I baš zbog toga što su one valjano funkcionisale, moglo bi se reći da huligani i pripadnici raznih nacionalističkih i klerofašističkih organizacija i grupa nisu baš poraženi, ali da je Država ovoga puta pokazala da ume da bude odgovorna.
Što se tiče treće grupe mišljenja, ona je bez sumnje zasnovana na izvesnim činjenicama. Premijer Vučić se lično „hvalio“ da je svojevremeno bio „huligan“, a javnost ga je često mogla videti na strani onih koji su na beogradskim ulicama sprovodili nasilje i ugrožavali ne samo javni red i mir, nego i ono čime se on danas hvali: ustavni poredak i vladavinu prava. Setimo se raznih mitinga poput onih povodom hapšenja Radovana Karadžića ili kada je zarad „odbrane“ Kosova demoliran centar Beograda.
Još jedna zanimljiva činjenica: ovoga puta Ivica Dačić nije ni premijer ni ministar policije, što ukazuje na veliku odgovornost tog čoveka i njegove stranke za neuspešno funkcionisanje državnih institucija u prethodnom periodu, a u vezi sa Paradom ponosa. Neću ovde opet nabrajati sva zla koja su socijalisti i njihovi predsednici naneli Srbiji i njenim građanima tokom poslednje dvadeset i četiri godine, ali se mora primetiti da kad god su oni bili u prilici da odlučuju, Parade ponosa nije bilo, a kada je i bilo, kao 2010, protekla je u znaku nasilja i uličnih nereda. Ova, kao i činjenica da je Vučić pozvao „svoje“ da ovoga puta ostanu kod kuće i ne čine nasilje, uticale su da Pride 2014. protekne bez većih incidenata.
Konačno, četvrta grupa mišljenja, meni najzanimljivija, akcenat stavlja na formu a ne na suštinu Parade ponosa. Da li se može reći da je ovaj skup uspeo ako je više od 7.000 pripadnika žandarmerije moralo da bude mobilisano i raspoređeno po beogradskim ulicama, pitanje je koje postavljaju ne samo protivnici, nego i pristalice Parade ponosa. Da li smo kao društvo postali svesniji značaja pitanja tolerancije i ljudskih prava, ili je državni aparat pokazao silu i moć kojom može da postigne sve što želi?
Spadam među one pristalice Parade koji kažu da je ovogodišnji skup uspeo, uprkos jakim snagama bezbednosti koje su morale da ga obezbeđuju, premda nisam srećan zato što je to u Srbiji još uvek tako. Tu se postavlja pitanje: da li bi bilo bolje da Pride ni ove godine nije održan zato što ne želimo da vidimo toliki broj policajaca u centru glavnog grada?
Tačno je da smo još uvek daleko od društva koje na ovakve skupove gleda dobronamerno i tolerantno, i koje niko ne mora da štiti. Ali je isto tako tačno da ukoliko takvih skupova ne bude svake godine, makar i sa ovako jakim obezbeđenjem, ni percepcija većine neće početi da se menja – ne u pogledu seksualnog odnosa ljudi istog pola, nego u pogledu posledica takvih skupova, od kojih se konzervativni deo društva najviše plaši, u smislu „kvarenja omladine i bezbožništva“.
Kada većini postane jasno da, samim tim što je postala vidljiva, homoseksualna manjina nije postala brojnija, splasnuće i strah te većine koja na Pride gleda sa neodobravanjem, ali koja u isto vreme smatra da nasilje nije adekvatna „terapija“ kojom bi se mogao lečiti bilo ko, naročito ne ponosni homoseksualac.
U tom slučaju, za deset ili petnaest godina mogli bismo očekivati da učesnike Parade ponosa svojim prisustvom štite sami građani, a ne policija. Zato je ovogodišnji Pride uspeo. I zato mislim da je jučerašnja šetnja veliki korak za LGBT zajednicu, a još veći za Srbiju.
Peščanik.net, 29.09.2014.
LGBTQIA+