Fotografije čitateljki, Emilija Vidanović
Predsedniče Nikoliću,
Nedavno ste se požalili javnosti Srbije da vam je nemački ambasador Hajnc Vilhelm finim diplomatskim jezikom rekao da ste, citiram vas, lažov. Silno ste se naljutili, što je i logično, posegli ste za ubedljivim kontradokazom sažetim u narodnoj mudrosti da ako laže koza ne laže rog, pa ste prstom uprli u gospodina Johanesa Hana, koji vam je jednom prilikom navodno saopštio ono što ste i sami znali, budući da ste kao četnički vojvoda i četnički političar tome lično doprineli: da je Kosovo nezavisna država, i da će Srbija tu činjenicu morati zvanično da prizna ukoliko želi da postane punopravna članica EU. Istog časa podigla se medijska prašina, a vi ste pametno postupili i brže-bolje ugostili njegovu ekselenciju. Požurili ste, dakle, da ga u četiri oka razuverite, ali ste i gospodina Vilhema i svesni deo ovdašnje javnosti ubedili jedino u ono što ste hteli da opovrgnete, rekavši da će građani Srbije radije biti siromašni, drugim rečima da će pre gladovati, nego priznati nezavisno Kosovo.
Predsedniče Nikoliću, u kome ste to Ustavu pročitali da u ime sopstvenih političkih ideja imate pravo da zloupotrebljavate svoju funkciju i u ime svih građana ove zemlje tvrdite da su oni spremni da se odreknu vlastitih života zarad teritorije, koja, kao što verovatno znate, odavno nije pod vašom političkom kontrolom? Ovom prilikom vam javno kažem da moja malenkost na to nije spremna, a siguran sam da isto misli veliki broj građana, pa i onih koji su za vas glasali. Uostalom, ni sami na tako nešto niste spremni, pa je ova izjava, osim što je potvrdila da ne govorite istinu, dokazala i da ste, shodno funkciji koju trenutno na vrlo diskutabilan način vršite, prvi licemer Srbije.
Nedavno ste se, gospodine predsedniče, držeći onaj nepristojni i zbunjujući govor povodom vojne parade, pozvali na čojstvo i junaštvo, ali ste te reči brzo zaboravili, pa ste, samo mesec-dva kasnije, spremni da “žrtvujete” građane Srbije, umesto da ste, pozivajući se opet na Marka Miljanova i sopstvene reči, pred nemačkim ambasadorom izjavili da ćete biti prvi (premda vam to ne bi bilo prvi put) koji će do smrti gladovati na administrativnoj liniji, ukoliko priznanje Kosova bude uslov za pristupanje Srbije EU.
Setite se, gospodine Nikoliću, da ste šansu da se u čojstvu istaknete propustili izležavajući se ne tako davno na onom komadu stiropora, ali je od svega ostao samo komičan skeč.
Zašto ste, kada ste sami jasno i glasno rekli da idete do kraja, obmanuli i javnost i patrijarha i Boga, i malodušno poklekli pred iskušenjem “posta” i omrsili se već nakon prvog zavijanja praznih creva?
Da li ste to možda učinili zarad vere u preambulu Ustava? Možda zbog lične karijere i puta ka tronu? Ili ste, što je i najnormalnije, pomislili da je život vredniji od svega?
I zašto onda mislite da je drugima Kosovo vrednije od života, pa olako izjavljujete da bi za njega pristali da gladuju?
Šta vam daje pravo da svojim neodgovornim i neodmerenim javnim nastupima u još veću bedu i jad gurate ionako siromašne i izmučene građane, kojima ste za četvrt veka bavljenja politikom nanosili samo štetu?
Da li ste ih, dozvolite mi da se poslužim rečnikom koji razumete, lagali kada ste im obećavali Veliku Srbiju i vodili ih na ratišta da tamo ostave svoje kosti?
Da li ste ih lagali kada ste zajedno sa vašim koalicionim partnerima i vašim tadašnjim liderom govorili da ste na Kosovu pobedili NATO?
Da li ste za 24 godine bavljenja politikom, tokom kojih ste sejali mržnju, vodili i gubili ratove i neretko pribegavali verbalnom i svakom drugom nasilju, hraneći se pri tom u skupštinskom restoranu, ikada pomislili kako žive oni od čijeg ste novca imali tolike privilegije?
Šta ste imali na umu kada ste se useljavali u stanove koje vam je poklanjala država, dok su stotine hiljada vaših sunarodnika upravo zbog politike koju ste vodili ostajali bez kuća i krovova nad glavom?
Da li ste ih lagali da to činite zbog njih i lepše budućnosti?
Da li ste, gospodine Nikoliću, ovom poslednjom izjavom još jednom obmanuli građane Srbije, jer obmanama ste očigledno skloni, govoreći im diplomatskim jezikom, kome ste po potrebi takođe vični, da će u skorije vreme, u kome ćemo neminovno biti pred iskušenjem priznanja nezavisnog Kosova, opet biti žrtve vaših ličnih i političkih interesa?
Konačno, da li mislite da će na vašu reč, a zbog nekakvog nacionalnog iluzionizma, gladovati već gladni građani Srbije, koji svakodnevno štrajkuju upozoravajući državu da su ne samo na ivici egzistencije, nego i strpljenja?
I zašto govorite ono u šta ne verujete?
Ja, međutim, želim da verujem da ćete i ovoga puta izneveriti i sopstvene reči i ono čojstvo na koje vas stalno podsećaju oni što vam pišu službene govore, i da ćete, razmišljajući mudro, kao nekad na stiroporu, intimno odustati od šešeljevske politike i priznati najnoviju istorijsku činjenicu: da je Kosovo nezavisna država.
Ili ćete, sirak tužni među vihorove, a po ugledu na neke crkvene velikodostojnike, razapeti šator na granici sa državom Kosovo i junački ga, do kraja odbraniti?
Peščanik.net, 30.12.2014.
