Corax, Danas, 21.5.2015.

Corax, Danas, 21.5.2015.

Sve što je ikada izgovorio Tomislav Nikolić ili je bila vrhunska glupost ili primitivni cinizam ili besmisleno buncanje. U golemoj praznini tog čoveka neprestano odjekuje jedna jedina rečenica: “Ja sam Tomislav Nikolić i ništa neljudsko nije mi strano.”

Poslednji tup odjek koji smo iz te praznine čuli ticao se Nikolićeve odluke da ne prisustvuje obeležavanju dvadesete godišnjice od genocida (neko bi rekao zločina) u Srebrenici, genocida koji svojevremeno nije sprečila država čiji je aktuelni predsednik.

Kakav je mentalni sklop i moralna ličnost Tomislava Nikolića ilustruje uporedna analiza njegove poslednje odluke u vezi sa odlaskom u Srebrenicu i govora koji je pre manje od mesec dana održao u Jerevanu.

U glavnom gradu Jermenije Nikolić je ponosno i uzvišenim glasom rekao da Jermeni i Srbi imaju mnogo sličnosti i da niko bolje od Srba ne može razumeti Jermene i njihovo stradanje. Ako se zanemari činjenica da jedan narod, bilo koji narod, nema i ne može da ima osećanja, jer ona pripadaju pojedincima, odnosno, ako u obzir uzmemo samo činjenicu da su pripadnici jermenskog i srpskog naroda tokom istorije zaista bili žrtve genocida, onda toj Nikolićevoj izjavi nemamo šta zameriti.

Ali kada isti čovek, samo mesec dana kasnije u pisanom saopštenju odbije da kao predsednik države poseti memorijalni centar “Potočari”, gde počivaju žrtve genocida koji su izvršili pripadnici njegovog, Nikolićevog naroda, onda nam postaje jasno koliko duboko seže ne samo političko i državničko licemerje, nego i beščašće predsednika Srbije.

Ili je tu ipak reč o nečemu drugom?

Da li čovek koji bez trunke stida može da deli mrtve prema etničkoj pripadnosti, koji ne oseća nikakvu unutrašnju potrebu da se pokloni senima nevinih žrtava ma kom narodu one pripadale, koji može zaplakati u trenutku kada stranku prepušta svom zameniku, a ne može i ne želi da ode u Potočare, kamoli da bi tamo mogao da pusti suzu – da li takav čovek, makar on bio i predsednik jedne države, izaziva gađenje, strah, zabrinutost?

Ili je možda došao poslednji trenutak za mobilizaciju neuropsihijatrijske i psihološke struke kako bi se, dok za sve građane Srbije još nije kasno, pomoglo vrhovnom komandantu njenih oružanih snaga da prevaziđe očigledne probleme?

A odsustvo elementarnog poštovanja prema nevinim žrtvama, saučešća i saosećanja sa njihovim porodicama, ma koje vere, rase ili etničke pripadnosti bili – čak je i laiku jasno – jeste problem.

Za Nikolića su, sećamo se te izjave, Republika Srpska i Srbija kao njegova dva sina, i nikako ih ne može odvajati, ali zato jasno pravi razliku između pravoslavnih i muslimanskih žrtava genocida. Zapravo, ove druge i ne smatra žrtvama, naročito ne žrtvama genocida. To nam je poručio svojom poslednjom odlukom.

Država koja ima takvog predsednika, koji je uzgred i vrhovni komandant oružanih snaga, takođe ima ozbiljan problem.

Zar se u to nismo uverili tokom devedesetih?

Milošević je tada vršio zločine, Nikolić danas ne priznaje njegove žrtve.

U čemu je razlika?

Kada se u obzir uzme i Nikolićev govor koji je održao na Dan pobede, a u kome je rekao da Srbija nikada nije vodila osvajačke ratove, onda bi potreba za gorepomenutom mobilizacijom zaista trebalo da bude mnogo više od ličnih želja autora ovog teksta.

Peščanik.net, 21.05.2015.

TEMA – SREBRENICA