Pre dva dana razgovarao sam sa prijateljem koji se posle tri meseca rada u Angoli vratio da bi produžio boravišnu vizu. Čuo sam tom prilikom nekoliko priča o istoriji ove afričke zemlje, ali i one koje se odnose na njen trenutni ekonomski razvoj. Glavni grad Luanda, u kome je smešteno predstavništvo firme za koju moj prijatelj radi, po svojim neboderima podseća na neku zapadnoevropsku metropolu. Razlika je, sa druge strane, ipak drastična jer u milionskom gradu gotovo da nema zgrade, naročito one koja pripada nekoj državnoj instituciji, kompaniji ili bogatom pojedincu, koju ne čuvaju naoružani civili. Njih, kao i privatnih „bezbednosnih“ agencija za koje rade, ima veoma mnogo, a posledica su ne samo posleratne nesigurnosti, već i pokušaja državnih vlasti da u legalne tokove stavi milion dugih cevi zaostalih iz oružanih sukoba kroz koje je zemlja prošla, kao i da uposli veterane, koji ni sa čim osim sa oružjem ne umeju da rade i rukuju i koji bi u suprotnom bili na ulici i predstavljali novu opasnost. Na moje pitanje da li se oseća bezbednim, prijatelj mi je odgovorio da se oseća jednako bezbednim kao i u Novom Sadu iz koga je ne tako davno otišao.
Luanda i Novi Sad se teško mogu porediti po bilo čemu, naročito po broju stanovnika, inostranih kompanija, cenama u prodavnicama, pa čak i prosečnim zaradama koje su tamo, ako sam dobro razumeo, veće nego ovde, ali je osećaj sigurnosti građana koji u njima žive očigledno sličan. I tamo i ovde pucnjave, ubistva, tuče, fizički obračuni i incidenti na ulicama svakodnevna su pojava, posebno u perifernim naseljima i favelama. To i nije čudno imajući u vidu činjenicu da u oba grada postoji mnogo oružja i ratnih veterana, ali i odsustvo pravne države, ovde više nego u Angoli, odnosno političke volje da se ona uspostavi, zbog čega je bahatim i nasilnim, često neuračunljivim pojedincima omogućeno da primenjuju zakone koje su sami usvojili.
Pa ipak, u gradskom jezgru Luande, gde se nalazi većina institucija i sedišta stranih kompanija, retki su obračuni i kriminalna dela kakva se u poslednje vreme mogu videti u centru Novog Sada. Pogotovo nije moguće videti da se na pijačnim tezgama, među egzotičnim voćem, povrćem i drugom robom, nude pištolji, municija, ručne bombe.
Nažalost, ovi artikli mogu se bez problema pronaći na novosadskoj Najlon pijaci. Kako prenosi portal Radija 021:
„Pored raznih rariteta, kradene markirane odeće po niskim cenama, alata, vozila i svih mogućih predmeta potrebnih za kuću, na Najlon pijaci u Novom Sadu građani kupuju i oružje. Pištolj M-57, poznatiji kao „tetejac“, nedeljom, pored auto-placa, kod trojice mladića se mogao kupiti za 100 eura… Prodavci ovu robu švercuju iz Bosne, uklanjaju sa nje serijske brojeve i prodaju je po nešto višim cenama na novosadskom „tržištu“. Osim pomenutog „tetejca“, na pijaci se može naći i CZ-99, popularna „duga devetka, i pištolji M-70 i CZ-88, ali i ručne bombe… Neupadljivi i obazrivi klijenti ovih prodavaca su isključivo građani koji po preporuci dolaze da pazare oružje za svoje domaćinstvo.“
Ovde se nameću najmanje dva pitanja:
1. Kako je moguće da nadležne institucije ne reaguju, to jest reaguju nedovoljno efikasno, kako bi se ovakva trgovina iskorenila, a trgovci priveli pravdi?
2. Ko su klijenti, odnosno kakve su to potrebe domaćinstva za pomenutom vrstom robe?
Ovo drugo pitanje svakako je intrigantnije, ali nije neobično imajući na umu odgovor na ono koje mu prethodi i koje jednostavno glasi: u državi i gradu u kome se ne sprovode zakoni, cveta jedino kriminal.
Tako je, na primer, sasvim uobičajena pojava da umesto u zatvorima, nasilnici ili vremenom oboleli i teškim životom izmučeni građani završavaju pred spomenutom tezgom na Najlon pijaci, a njihove žrtve kasnije na grobljima, bolnicama ili u sigurnim kućama. Jer za 100 ili 200 evra, do kojih neretko takođe dolaze kriminalnim delima koja se ne sankcionišu, kao što su provale, krađe, napadi na sredovečne i nemoćne građane na ulicama, nasilnici kupuju oružje i njime rešavaju sve svoje probleme ili prosto zadovoljavaju potrebu da demonstriraju moć i obrasce ponašanja koje su nekažnjeno usvajali tokom godina.
I dok se „naprednjačka“ vlast bezuspešno trudi da se prikaže u mnogo lepšim bojama nego što stvarno jeste, u pomenutim „tržišnim“ okolnostima koje vladaju na novosadskim pijacama, nameće se i treće pitanje:
3. Kakva budućnost očekuje zemlju u kojoj se oružje kupuje na pijačnim tezgama?
Hoće li u nekom doglednom vremenu redovi pred ambasadom Angole biti slični onima koje smo pred nekim drugim ambasadama viđali krajem prošlog veka?
Peščanik.net, 03.11.2013.
