Promocija Peščanika na EXIT festivalu 2009, Laslo Vegel, Teofil Pančić, Svetlana Lukić
Ne verujem da postoje oni u ovoj zemlji koji nisu čuli za Teofila Pančića, njegove tekstove i javni angažman. Oni koji tekstove čitaju, setiće se da u njima često pominje autobusku liniji broj 83 u kojoj se napad najverovatnije i dogodio. Jedina srećna okolnost je da povrede koje je Teofil zadobio nisu opasne po život.
Mogu da se kladim da će uslediti jedan od tri scenarija:
1. Policija neće uopšte uhvatiti napadače. Nije bitno da li bi se to desilo zato što „ne može da ih identifikuje“ ili „traga za njima“, ali građanima je bitno da počinioci budu odmah uhvaćeni. Slažem se da je policija u poslednje vreme postala mnogo efikasnija, ali imajući u vidu da je ovaj napad bio očigledno dobro planiran, ne bih se iznenadio da su napadači (ili njihova podrška ako je ima) smislili „gde i kako“ posle napada. Ukoliko se desi ovaj scenario naslušaćemo se priča kako je policiji „prioritet da zaštiti novinare“ i kako je „sve svoje resurse uključila u traganje a napadačima“.
2. Policija će uhvatiti napadače brzo, ali će tužilaštvo i/ili sud nepotrebno razvlačiti svoj deo posla. Kao što nam je poznata policijska „istraga je u toku“, dobro nam je znana i fraza tužilaštva po kojoj „tužilac prikuplja potrebna obaveštenja“. U ovoj varijanti ćemo se ili načekati do optužnice ili do početka postupka, a možda i oboje. Slučajevi novinarke Brankice Stanković, kamermana B92 Boška Brankovća i mnogi drugi slični su dobra ilustracija kako sve to izgleda (i koliko može da traje), a bez ikakve potrebe.
3. Policija će uhapsiti počinioce, tužilaštvo će relativno brzo podići optužnicu a onda će početi prebijanje Teofila po drugi put. Za one koji ne znaju kako ovaj scenario izgleda, treba da pogledaju suđenje za ubistvo Brisa Tatona. Formula je krajnje jednostavna – relativizacija svakog dela napada, koje kasnije vodi u zaključak da je verzija događaja u optužnici – sporna.
U ovom igrokazu učestvuju: advokati optuženih (verovatno će imati drastično više prostora u medijima za „svoju verziju“ nego što je Teofil sada ima), porodice optuženih (oni će skrušeno sedeti i plakati i pojasniti nam da njihova deca nikada nisu ni mrava zgazili, zaboravljajući onu staru – „za sve postoji prvi put“), prijatelji optuženih (moguće je da su oni „obični“ prijatelji ili pak pripadnici neke od patriJotskih organizacija, a koji će uglavnom zastrašivati sve u sudnici) i na kraju mediji koji ne vole ono što Teofil piše tj one građane koji misle kao Teofil. Među ovim medijima biće dve grupe – neozbiljnija grupa (grupa od 4 tabloida) koji će o svemu izveštavati veoma neozbiljno, dajući prednost i prostor izjavama advokata optuženih, samim optuženima i njihovoj verziji događaja. Drugi deo ovih medija su nešto ozbiljnije novine koje će „ponovnom prebijanju“ doprineti tako što će objavljivati veoma malo tekstova u kojima će suština napada biti već potpuno zaboravljena.
Mali broj medija koji će o svemu profesionalno izveštavati, neće biti dovoljan da se uputi jasna poruka javnosti (kao što te poruke nema ni sada kada traje suđenje za ubistvo Brisa Tatona). Iz najbolje namere, neki mediji će ponovo početi sa generalnom pričom o „priznanju statusa službenog lica svim novinarima“, ali ovo neće pomoći ni adekvatnom kažnjavanju napadača, a ni tome da ovakvih napada ne bude ubuduće.
Autor je advokat ljudskih prava iz Civil Rights Defenders (bivši Swedish Helsinki Committee)
Blic, 25.07.2010.
Peščanik.net, 25.07.2010.
