Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Zašto je srpska elita antievropska? U stvari – antisvetska. U onom smislu u kome vrednosti zapadne civilizacije – individualne slobode, vladavina prava – polako, mukotrpno i uz dosta ševrdanja, osvajaju čitav svet. Tačnije, u smislu u kome čitav svet – uz sve maločas pomenute epitete – te vrednosti usvaja.

Naravno, ne važi to za celokupnu elitu, uostalom ni podela na „nemačkare“ i „rusofile“ nije od juče – treba li pominjati ko je tu bio u većini – ali da u to ne ulazimo. Nije važno ni da li je nekad bilo bolje ili gore; kako god da je bilo, danas antizapadnjaštvo predstavlja – i najnovije rasprave to potvrđuju – preovlađujući stav u domaćoj intelektualnoj eliti (i političkoj, samo ne smeju da kažu), a antizapadnjaci drže praktično sve „komandne visove“ srpske intelektualne geografije (univerzitet, kulturne institucije, mediji).

Najbolje se to vidi po krajnje netrpeljivom odnosu prema savremenim svetskim tokovima – liberalizaciji i globalizaciji, kao i prema međunarodnim organizacijama, koje su konstrukt tih procesa – već ozloglašenom MMF-u, Svetskoj trgovinskoj organizaciji, Svetskoj banci…

Evo, konkretno, jedan, među najnovijima, primer. „U čijem je interesu da se broj đaka po nastavniku u Srbiji određuje prema normama Svetske banke, a ne prema normama efikasnog i temeljnog obrazovanja“, piše ovih dana Slobodan Antonić u Kulturnom dodatku Politike.

Zašto bi „norme Svetske banke“ bile suprotne domaćim normama, gde to piše, ko je i kada to utvrdio; šta je to što jednu studiju o racionalizaciji obrazovnog sistema u Srbiji – kojim su, uzgred, svi nezadovoljni – tako diskvalifikuje? Ni reči o tome u pomenutom članku nema.

Ne radi se ovde o nedostatku (novinskog) prostora, nego o odsustvu potrebe da se bilo šta što je protiv onoga što dolazi iz sveta dokazuje. Sve se to unapred i đuture proglašava suprotnim interesima Srbije. Daleko mu lepa kuća – i tačka.

A oni koji bi možda da drugačije misle, bez pardona se proglašavaju „predvodnicima kolonijalnog mentaliteta“ (Antonić, isto). Dakle, nekom vrstom (intelektualne) pete kolone. Drugim rečima, ljudima bez imalo patriotskog osećaja, jednom rečju – izdajnicima. Pa ti, brajko, dokazuj da si nevin. Ako si, naime, još uopšte živ, pošto je u takvim slučajevima postupak obično kratak. Dobro, nije baš dotle došlo – ali ka’će ne znamo.

Kada bi, recimo u sportu, neko rekao da su pravila Fife, Fibe ili neke slične asocijacije loše i da mi treba da se držimo naših kriterijuma i pravila, niko ga ne bi uzimao ozbiljno. Nasuprot tome, od naučnih radnika je to sasvim lako, i uobičajeno, čuti. I ne samo to, nego se oni i dalje uzimaju za ozbiljno.

Zato smo u sportu, uprkos najoštrijoj globalnoj konkurenciji (ili baš zbog toga) često među prvima, a u nauci po pravilu među poslednjima, u najboljem slučaju među osrednjima.

Zato se i naša (ovdašnja – ona druga je razasuta po svetu) elita tako žestoko opire globalizaciji i liberalizaciji, odnosno konkurenciji i kompeticiji. I zato, u stvari, pod maskom patriotizma krije svoje lične privilegije i privatne interese.

Peščanik.net, 10.10.2015.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.