Fotografije čitalaca, Miodrag Ćakić

Fotografije čitalaca, Miodrag Ćakić

Ovih dana puna su usta raznim akterima o utvrđivanju nove minimalne cene rada. Iako su se konačno svi složili da se minimalno plaćanje radnog sata mora uvećati, čini se da će se veoma teško doći do apsolutnog broja i da će, kao i uvek do sada, Vlada Republike Srbije morati da preseče stvar. I to nije ništa neobično, a nije ni više tako strašno. Jer koja god da bude nova minimalna cena rada, neće spasiti najugroženije radnike potpune bede u kojoj se već dugo nalaze.

Izmenama Zakona o radu, utvrđeno je da Socijalno-ekonomski savet utvrđuje minimalnu cenu rada, izraženu po radnom času, prema kojoj se dalje utvrđuje minimalna zarada (minimalna cena rada pomnožena sa brojem radnih časova u tekućem mesecu). Minimalna cena rada utvrđuje se u septembru tekuće godine, da bi se primenila od januara naredne godine i trajala punih 12 meseci. To znači da se minimalna cena rada utvrđuje sada, a da će sledeća moći da je zameni tek za 15 meseci. To takođe znači i da će minimalna cena rada biti devalvirana već u trenutku kada počne da se primenjuje, za četiri meseca, a da će kroz 16 meseci njena realna visina biti još daleko niža od one koju je imala prilikom usvajanja na Socijalno-ekonomskom savetu, ili Vladi (prema slovu Zakona o radu, ukoliko Socijalno-ekonomski savet ne uspe da postigne konsenzus o visini minimalne cene rada, o tome će odlučiti Vlada – u Srbiji je izuzetak postao pravilo, pa se tako nijednom do sada nije dogodilo da se članovi Socijalno-ekonomskog saveta dogovore).

Socijalno-ekonomski savet sastoji se od po šest predstavnika reprezentativnih sindikata, reprezentativnih udruženja poslodavaca i Vlade Republike Srbije. Trenutni sastav Socijalno-ekonomskog saveta može se videti ovde.

Kako se minimalac formira? Zakon je dosledan u svojoj nepreciznosti, pa navodi različite elemente koji potencijalno utiču na visinu minimalne cene rada: „Pri utvrđivanju minimalne cene rada polazi se naročito od: egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe, kretanja stope zaposlenosti na tržištu rada, stope rasta bruto domaćeg proizvoda, kretanja potrošačkih cena, kretanja produktivnosti i kretanja prosečne zarade u Republici“ (član 112. stav 3. Zakona o radu). Odluka o utvrđivanju minimalne cene rada morala bi da sadrži obrazloženje koje otkriva na koji način i u kojoj meri su svi navedeni elementi obuhvaćeni analizom pre utvrđivanja minimalne cene rada. To je, međutim, objektivan problem. Naime, čak i da članovi Socijalno-ekonomskog saveta, ili Vlade, žele da najsavesnije odrade ovaj posao, postavlja se nekoliko važnih pitanja na koja oni realno ne mogu dati odgovor: Kakav je međusobni odnos navedenih elemenata, odnosno koji od njih utiče u većoj ili manjoj meri od drugih? Za koji period se prikupljaju statistički podaci i koji se izvori koriste za njihovo utvrđivanje? Šta će se dogoditi ako su podaci iz različitih izvora različiti, čak i protivrečni?

Postoji dakle niz pitanja na koja Zakon o radu ne daje odgovor. Čini se da je povećanje minimalne cene rada otuda pre svega rezultat pregovora između poslodavaca i sindikata, gde država uskače kao kadija ukoliko se ne može doći do zajedničke brojke. Tako dobijen iznos se onda uklapa u navedene parametre, a ne obrnuto.

A stvari ne moraju biti tako postavljene. Izmenama zakona se može odrediti, ako ne kvantifikovati onda makar okvirno usmeriti, kada će minimalna cena rada morati da se povećava – makar da bi pratila inflaciju, kretanje cena u potrošačkoj korpi i slično.

Treba takođe obratiti pažnju na razne predloge struke, kao i socijalnih partnera, koji su kvalitetni i koji mogu doprineti većem podizanju minimalne cene rada a da pri tome glavni teret ne podnesu poslodavci već država. Jedna od takvih ideja jeste i ukidanje oporezivanja minimalnih zarada. Trenutni prag neoporezivosti zarada stoji na oko 50 odsto trenutne minimalne zarade. Kada se minimalna cena rada bude (simbolično) povećala, spašće ispod tog procenta. Oslobađanjem od oporezivanja minimalnih zarada, stvorio bi se prostor da se poslodavci slože sa znatnijim povećanjem minimalne cene rada bez opasnosti da će se takvo povećanje odraziti na njihovo poslovanje. Teret bi naravno podnela država i potrebna je detaljna analiza efekata ovakve mere, ali je sasvim izvesno da bi njeni efekti bili veoma pozitivni po zaposlene a da bi se „gubitak“ države izražen u manjem ubiranju poreza od zarada mogao kompenzovati smanjenjem nekih bahatih troškova koji sada postoje, a čiji smo gotovo svakodnevni svedoci. Bila bi to odgovorna socijalna politika države kojom bi se načinio makar prvi korak ka rešavanju socijalnih problema.

Jedna ranija priča, koja obesmišljava minimalnu zaradu kao koncept, tiče se prakse uvođenja minimalne zarade u situacijama uobičajenog poslovanja, iako je ona zakonski zamišljena samo kao krajnja mera zaštite poslodavca kada nema dovoljno sredstava da isplati ugovorene zarade. Minimalna zarada dakle prema Zakonu o radu ne može biti ugovorena zarada – u praksi je, ipak, koristeći očajnu situaciju na tržištu rada, poslodavci gotovo po pravilu ugovaraju za mnoge poslove, čak i za one koje obavljaju visokoobrazovana lica. Formula: minimalna zarada + jedan dinar, postala je tako najveća prevara radnog zakonodavstva. Država (kao najveći poslodavac) nema nikakve namere da ovo stanje okonča ili bar ublaži, što je direktna posledica činjenice da i sama koristi veštački napravljen mehanizam za obezvređivanje rada svojih zaposlenih.

Zarade u Srbiji inače nisu za pohvalu. Iako je neke od nas sramota kako nam dobro ide, i sanjaju kako smo jedna od najrazvijenijih evropskih država, realnost koju svako od nas živi naravno surovo upozorava da to ni izdaleka nije tako. Saopštenje o statistici zaposlenosti broj 186 Republičkog zavoda za statistiku od 15.07.2016. godine, pokazuje neke aspekte prosečnog života(renja) u Srbiji.

Broj zaposlenih u martu 2016. godine je, prema tom saopštenju, iznosio 1.012.935 lica. U metodološkim objašnjenjima stoje dve napomene vredne pažnje. Prva je da su u ovaj broj uključena samo neka mala preduzeća (šta god to značilo, ne stoje parametri koji bi jasnije determinisali upotrebljeni izraz), kao i da nisu uključeni zaposleni kod preduzetnika, niti zaposleni u Ministarstvu odbrane i Ministarstvu unutrašnjih poslova. To zapravo znači da je realni broj nešto veći od navedenog. Druga napomena je posebno bitna – u pitanju je broj koji se odnosi na lica koja su u radnom odnosu, bez obzira da li rade sa punim, nepunim ili skraćenim radnim vremenom, na određeno ili neodređeno vreme. U pitanju je dakle stvarna zaposlenost u strogom zakonskom smislu te reči – iz navedenog broja isključeni su svi oni koji rade po drugim ugovorima (o delu, privremenim i povremenim poslovima), kao i oni koji rade neformalno, na sivo ili na crno, povremeno, bez naknade ili za neku simboličnu naknadu u novcu ili naturi. Ovaj broj je dakle ogoljeno stanje zaposlenosti u Republici Srbiji, a stanje je takvo da je tek oko 22 odsto radno sposobnog stanovništa (to jest, oko 14 odsto ukupnog stanovništva) zaposleno. Na jedno zaposleno lice, dolaze gotovo četiri radno sposobna lica koja nemaju posao, rade u crnoj ili sivoj zoni, ili su angažovani van radnog odnosa. Iz istog saopštenja se može videti i da javni neproizvodni sektor učestvuje u ukupnom broju zaposlenih sa oko 360.000, odnosno 36 odsto – i to gledajući samo institucije državne uprave, socijalnog osiguranja, zdravstva i obrazovanja (a bez ostalih državnih struktura i javnih preduzeća, vojske i policije, koji nisu obuhvaćeni izveštajem; neizvesno je iz samog saopštenja da li su u podatke o državnoj upravi uključene i lokalne samouprave). Samo u javnim preduzećima radi više od 100.000 ljudi što praktično znači da je država bez ikakve sumnje poslodavac za većinu ljudi koji se nalaze u radnom odnosu.

Malo dakle ljudi u Srbiji radi, a posebno je mali privatni sektor. Demografska kretanja takođe demantuju optimiste. Na primer, podatak da je nezaposlenih u Srbiji manje za 5,2 odsto u odnosu na prethodnu godinu efikasno demantuje podatak Republičkog zavoda za statistiku da se koeficijent rasta stanovništva kreće oko -5 odsto na godišnjem nivou, čak i ako se zanemare svi ostali faktori koji utiču na „službeno“ smanjenje nezaposlenosti. Kada je reč o zaradama, one su čini se sasvim u skladu sa stanjem na tržištu rada – očajne.

Tako se iz saopštenja RZS (presek je rađen za mart mesec 2016. godine, a podaci koji su izneti odnose se na bruto zarade zaposlenih) može videti da oko 30.000 ljudi nije primilo zaradu, dok gotovo dvostruki broj njih (oko 58.000) radi za platu koja je niža od minimalne zarade (1-25.000 dinara u bruto iznosu). Budući da je reč o legalno zaposlenim licima, njihova zarada je niža od minimalne zbog toga što rade sa nepunim radnim vremenom. Dakle, od milion zaposlenih gotovo 10 odsto za svoj rad ne prima ništa ili su ispod nivoa minimalne zarade.

Ogroman broj zaposlenih nalazi se u zoni minimalne zarade (25-35.000 dinara u bruto iznosu). Njih 14 odsto, oko 141.000, prima zaradu koja je nešto niža ili nešto viša od minimalne. Sada već dolazimo do toga da 24 odsto zaposlenih prima od nule do minimalca. Ponavljam, reč je samo o legalno zaposlenim licima, ostali nisu obuhvaćeni ovim izveštajem.

Gde su oni koji primaju (navodnu) prosečnu zaradu u Srbiji? U martu je ona iznosila oko 51.000 dinara u bruto iznosu, i takvih zaposlenih u strukturi zarada ima najviše (preko 281.000, u rasponu od 45.000 do 65.000 dinara). Ima naravno i onih koji sasvim dobro zarađuju. Oko 188.000 zaposlenih prima platu koja je viša od 85.000 dinara u bruto iznosu. Onih koji su na proseku ili iznad njega, ima oko 624.000, što je zapravo oko 62 odsto ukupnog broja ljudi u radnom odnosu. Naizgled je paradoksalan podatak, ali zapravo se radi o jednostavnoj matematičkoj logici iz koje proističu dva zaključka. Sa jedne strane,  ovo nam govori da zarade iznad proseka u najvećem broju slučajeva nisu mnogo veće od prosečnih. Sa druge strane, poražavajući je podatak da preostalih 38 odsto zaposlenih mora imati daleko manje zarade od prosečnih, kako bi iz cele računice proistekla prosečna zarada koja se uveliko „reklamira“.

Ako se pogleda struktura zarada prema delatnosti koja se obavlja, takođe se može doći do fascinantnih podataka. Na primer, u oblasti „snabdevanja električnom energijom, gasom i parom“ zvanično je zaposleno 26.970 ljudi. Pogađate da je uglavnom u pitanju javni sektor rada, iako se to iz navedenih podataka ne može videti. Od tog broja, prosečnu ili natprosečnu zaradu prima 25.857 ljudi, ili 96 odsto. A samo 26,6 odsto zaposlenih u toj delatnosti ima završen fakultet ili višu školu. Razmislite o tome kada budete sledeći put čuli da struja treba da poskupi, jer je postojeći sistem finansijski neodrživ. Najveći procenat visokoobrazovanih (78,5 odsto) nalazi se u obrazovanju. U toj istoj oblasti obrazovanja, 53.144 zaposlenih je u martu 2016. godine dobio od 0-45.000 dinara (oko 39 odsto ukupnog broja zaposlenih). Gledajući isti raspon zarada, u zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti situacija je neznatno bolja – oko 35 odsto.

Konačno, zanimljivo je uporediti i zarade sa potrošačkom korpom (podaci su takođe iz marta 2016. godine). Prosečna potrošačka korpa iznosila je oko 67.000 dinara, a minimalna oko 35.000. Ne ulazeći u metodologiju izrade minimalne i prosečne potrošačke korpe (o tome je već pisano), lako se dolazi do podatka da je za većinu zaposlenih misaona imenica da sebi i svojoj porodici priušte tu korpu. Ako je u Srbiji zaposleno 14 odsto od ukupnog broja stanovnika, jasno se može videti da je jako mali broj porodica u kojima su zaposlena oba roditelja (da računamo porodicu kao zajednicu dva roditelja i dva deteta). Za pokrivanje prosečne potrošačke korpe međutim potrebna je 1,5 zarada – i to je statistika o sarmi. Međutim, kupus bez mesa je na stolu kako za nezaposlene, tako i za penzionere (prosečna penzija u martu 2016. godine iznosila je nešto malo preko 25.000 dinara), ali i za 389.340 zaposlenih koji su u martu 2016. godine dobili od 0 do 45.000 dinara bruto zarade. Ostaje već pomenutih 623.595 zaposlenih čija su primanja natprosečna. Sarma će međutim i njima biti osigurana samo ako oboje roditelja radi – samo 188.379 ljudi je u Srbiji zaposleno i prima platu dovoljno visoku (85.000 dinara i više, u bruto iznosu) da mogu sami svojoj porodici da priušte prosečnu potrošačku korpu. To je manje od 3 odsto stanovnika Srbije.

Zbog toga treba sasvim mirno sačekati odluku Socijalno-ekonomskog saveta (ili Vlade) o novoj minimalnoj ceni rada. Ona će biti predmet velike hvale vladajućih političara, to je sasvim jasno. Ali ne samo da neće izvući iz bede najveći broj stanovnika Srbije, već je surova istina da je očekivati tako nešto potpuno besmisleno – ceo sistem je skrojen da bi se na radnicima štedelo i moraju nastupiti korenite izmene pre nego što se uopšte može razmišljati o tome da zaposleni ponovo žive dostojanstveno od svog rada.

Peščanik.net, 30.08.2016.


The following two tabs change content below.
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.

Latest posts by Mario Reljanović (see all)