Koliko je duboko i iskreno nerazumevanje elite na vlasti o tome zašto se studenti i srednjoškolci bune, govore i (jadni) potezi kada vlast „koruptivnim“ merama pokušava da potkupi one koji protestuju upravo zbog korupcije, koja je progutala i moral i pravo i živote svih onih koji uporno odolevaju na ovim prostorima svim izazovima koje im vlast nameće. A od SNS-a – stan, mali poklončić kako biste zaboravili na sve što vam se dešava.
Svi smo pod nadstrešnicom – u četiri reči staju svi razlozi zbog kojih prestaju političke, navijačke, religijske, bilo kakve razlike ljudi koji su ujedinjeni u tome da ovako dalje – ne može. Ideja da ćete potkupiti mlade nije nova. Stanove mladima je gradio i Milošević (zapravo, manje gradio a više obećavao). I to pred sam pad. Nadajmo se da će se istorija ponoviti. Svakako je ponavljaju ljudi na vlasti, koji ne shvataju da nema lakog rešenja za teške stvari do kojih je dovela njihova razularena vladavina. Odnosno, postoji samo jedno lako rešenje (koje suštinski nije rešenje već samo prvi, ali najvažniji korak ka stvaranju nečeg dugoročnog i kvalitativno različitog) – da odu sa vlasti. A to rešenje im, iz očiglednih razloga, baš ne odgovara.
Babl je pukao. I tu je naravno ključ. Situacija u kojoj nema bezbednih u zemlji u kojoj u odnosu na poteze koje vuku ljudi na vlasti više ne postoji ni pravni sistem, niti bilo kakav drugi sistem vrednosti osim koruptivnog novca i nasilja, nemoguća je i ne može dugo trajati. Više od decenije pišem na ovim stranama o tome kako smo svi mi kao radnici poniženi. Poniženi su i svi koji su umrli i umiru svakog dana zato što zdravstveni sistem ne funkcioniše. Poniženi su i oni koji su godinama morali da prinudno rade, da bi dobili 8000 dinara socijalne pomoći od države. Poniženi su i svi oni koji traže ili brane neko pravo, a da nemaju novčanu ili političku zaleđinu. Ovaj spisak ide u nedogled… Nasilje u svakom vidu postalo je stil života, dok se vrline i obična građanska pristojnost uglavnom doživljavaju kao slabosti. U takvoj zemlji, nema sigurnih. Nema novca koji vam može kupiti „babl“ koji je dovoljno otporan na potpuni raspad sistema. I oni poslednji bablovi su popucali od treska pada nadstrešnice u Novom Sadu. Može novac kupiti izlaske u skupe restorane, život u zgradi sa portirom, putovanja i uživanja sa stilom, neki (lažni) status u nekoj od (političkih, kriminalnih, privrednih) „elita“. Ali ne možete ni takvi (bili bliski partiji, ili bez ikakvog dodira sa njom – nema razlike) kontrolisati da li će vas zgaziti pijani/drogirani funkcioner SNS-a, da li restoran ima protivpožarni sistem (ako pripada nekom kriminalcu, budite sigurni da nema nijednu dozvolu koja bi ga činila sigurnim), da li će vam dete stradati u školi ili na putu do škole od zalutalog metka iz nekog gangsterskog obračuna… Nema sigurnosti, jer ju je korupcija pojela. Besmisleni dilovi ne samo što ugrožavaju pravni sistem (koji je odavno odumro u „poslovanjima“ partije koja je poistovećena sa državom) već i sam život građana na ulici, u javnom prostoru, u njihovim kućama i na radnim mestima (setimo se koliko nas pogine svake godine, zato što poslodavac zna da neće ići u zatvor zbog toga).
Kakve ovo veze ima sa akademijom i mladima? Svake. Mladi masovno odlaze iz zemlje godinama, najobičnijim guglanjem možete naći pregršt analiza koje ukazuju kako i zašto se to dešava i zašto umiremo kao država i nacija zbog takvih trendova. Protesti mladih unose novu energiju, ali nas istovremeno ostavljaju poniznim pred njihovim zrelim stavovima. Znaju u kakvoj zemlji ne žele da žive, ali znaju i kako zemlju možemo promeniti da postane ona u kojoj žele da žive. I to je kvalitativni iskorak kojeg moramo biti svesni i radosni što imamo takvu decu. I čini se da moje koleginice i kolege dele masovno moje mišljenje. U prvoj fazi protesta, dok je zvanična uniformisana policija još uvek privodila i batinala građane, nas nekoliko osmislili smo na brzinu peticiju i uz minimalno tehničko umeće podelili je sa većim brojem naših kolega sa fakulteta i instituta. Za manje od 24 časa je oko 150 profesora i naučnih radnika potpisalo, i dobili smo puno poruka podrške. Video se ipak kod nekih i oprez u javnom iskazivanju mišljenja. Kada je, međutim, počeo studentski protest a batinanje su nastavili partijski policajci-kriminalci u civilu, nova peticija podrške studentima došla je za 12 sati do preko 1000 potpisa, a nekoliko dana kasnije prešla i prag od 2000 potpisa podrške ljudi iz akademske zajednice. Akademija ne samo što voli svoje studente, nego sada otvoreno i javno staje na njihovu stranu! I nema tu ničeg nelogičnog. Ono što profesora čini profesorom, nisu ni diplome, ni titule, ni zvanja – već integritet. Jednostavno ne možete i ne želite da više živite u strahu, kada vidite da vaši studenti i učenici brane vrednosti koje vi predajete. Usledile su podrške fakulteta, pa čak i od večno uspavanih univerziteta, koji su podržali svoje mlade kolege u borbi za pravdu. Od onih od kojih podrška nije stigla, nije ni morala da stigne – bez njih je svakako bolje.
Ako pogledate kako je reagovala vlast (nezavisno od obećavanja stanova), očigledno ozbiljno uzdrmana pobunom mladosti, videćete iste šablone koji odišu zadahom miloševićevskih i radikalskih kuhinja mržnje devedesetih. Tako su mladi danas „Đilasovi“, plaća ih „hrvatska obaveštajna služba“, uglavnom se u takozvanim režimskim medijima poistovećuju sa kriminalcima. To je odlično. Devedesetih su mladi šetači bili drogirani vandali, svake večeri vređani i satanizovani u po zlu čuvenom drugom dnevniku RTS-a. Takve besmislene konstrukcije i neograničena mržnja koja se plasira javnosti su znak straha i nemoći, ne samo pred energijom mladih koja ih stavlja pred svršen čin, nego nemoći da se adekvatno odgovori na kreativnost, iskrenost i odlučnost mladalačkog bunta. Kreiranje paralelne stvarnosti takođe ovih dana ne ide baš najbolje (u tome su bili daleko profesionalniji u nekim drugim prilikama) pa su tako „SNS mladi“ uglavnom batinaši koji se plaćaju da kolima prolaze kroz okupljene građane, kao i 41-godišnji „mladići“ koji lepe banalne plakate u koje više niko ne veruje.
Nijedan od današnjih studenata nije se rodio 1996. godine kada smo pešačili (zviždali, pevali) da bismo sebi i nekim narednim generacijama obezbedili budućnost. Ali gen razuma, pristojnosti i pravičnosti je očigledno duboko usađen i ne da se tako lako iskoreniti. Mi stariji smo se pomalo istrošili, puno je kilometara protestnih šetnji u našim nogama. Sreća je pa sada imamo mladost koja je na čelu protesta, a mi ćemo pomoći koliko možemo. I ne očekujemo ništa od njih, ne stavljamo im teret promene sveta na leđa. Dovoljno je da uživamo u njihovoj mladosti i kreativnosti, energiji koja je nedostajala da pokrene sve(t) oko njih. Dugo smo pametovali šta može sve da nas ujedini, toliko je naših politikantskih pravaca sa potpuno različitim pogledima na stvari. A odgovor je sve vreme bio tu pred nama – ujediniće nas mladi, jer njih ne možemo da odbijemo, jer njihovoj energiji nije moguće ne diviti se, jer se oni bore za opšte principe normalnosti koji su uvek isti u svakom neautoritarnom društvu. Zato se opustite, generacijo, i samo pratite studente. Besne, ali racionalne. Neiskusne, ali mudre. Nepotkupljive – uostalom, nije čudno što se uz snimke sa protesta često u pozadini čuje pesma legendarnog Balaševića „Živeti slobodno“. Mladi žele da žive slobodno i normalno, bez straha od nadstrešnica, i u funkcionalnoj državi. Takva sloboda se ne može (pot)kupiti. Ili kako je Đole pevao: „I čitav plen da skupe, pa ne mogu da vas kupe, da vam mladost kao sitan kusur odbroje.“
Peščanik.net, 31.12.2024.
NADSTREŠNICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Generalni štrajk - 20/01/2025
- E toga još nije bilo - 17/01/2025
- I čitav plen da skupe… - 31/12/2024
