Čak i u okruženju koje nas je dresiralo da uvek očekujemo najgore, vest da je jedan od autora Peščanika, Rastislav Dinić, po drugi put osuđen na godinu dana zatvora zbog uvredljivih komentara na zaključanom delu nekog internet foruma je zaista zabrinjavajuća. Povod za ovo su bile uvrede/pretnje upućene Borisu Malagurskom, autoru po meni sramnog video rada kojim se relativizuje zločin i dovodi u pitanje presuda ubicama Brisa Tatona.
Znam da je ovaj tekst u senci neizrečene konstatacije ”nisam pravnik, ali…”, ali stvarno ne mislim da je potrebno da čovek bude pravnik i/ili da ima uvida u sudska dokumenta da bi razumeo širu sliku o kojoj ću pokušati da govorim u drugom delu teksta. Da se ne lažemo, pametnoj osobi je dovoljno da pročita tri Dinićeva teksta i pogleda 15 sekundi trailera za video-uratke ”oštećene strane”, i biće mu/joj sasvim jasno ko su akteri dramske radnje, koje su šire implikacije ovakve odluke, i koliko je to opasno za sve sadašnje i (još više) potencijalne buduće učesnike u javnom diskursu. Što je sasvim druga priča od toga da li bi trebalo da postoji odgovornost za izrečene pretnje. Trebalo bi, i prvo bih odvojio malo prostora za tu temu.
Iako je i meni dosta teško da prezir koji imam prema Nightcrawlerima i desničarskim (pseudo-levičarskim? nacional-socijalističkim?) teoretičarima zavere poput pomenutog Malagurskog artikulišem u bilo šta što neće biti doživljeno kao uvreda, ipak mi nije bilo prijatno da čitam reči koje su mu, indirektno, bile namenjene. Nije teško pretpostaviti da je to bio nekakav forumski ekvivalent Itchy & Scratchy crtaćima koji je Diniću i drugim optuženima služio kao izduvni ventil u situaciji u kojoj su (zajedno sa nama ostalima) bili prinuđeni da trpe bljuvotine poput ”filmova” Malagurskog, i to je sve razumljivo, ali ipak, čak i zatvoreni forumi su neka vrsta javnog govora, a pretnja nasiljem je pretnja nasiljem.
Jedna od teza koju često čujem je da u pravosuđu još nije dovoljno precizno definisano kakve razlike postoje između ”digitalnih” i ”pravih” pretnji.
Moguće, ali zar nije svaka komunikacija – komunikacija, i zar nisu ”internet”, ”telefon” ili ”pendžer” samo mediji preko kojih tu komunikaciju sprovodimo? U tom smislu, ne vidim zašto bi se pravila razlikovala?
It’s a slippery slope, i siguran sam da ima nekakvih specifičnosti svakog novog medija koje bi trebalo zakonski regulisati, ali u suštini mislim da je poenta da bi u digitalnom svetu samo trebalo da važe ista pravila kao u ovom ”realnom”. Bez obzira da li ste komunicirali sa nekim licem u lice ili preko Twittera, ako su vaše uvrede diskriminatorne (vređanje nekoga na osnovu nepromenjivih ličnih svojstava) ili ako predstavljaju poziv na nasilje, to je nešto što bi trebalo da bude sankcionisano. Ako pak predstavljaju vulgarniji komentar na ”lik i delo” osobe koja se bavi nekom javnom delatnošću, to je nešto što može da nam bude neumesno, odbojno, ali još uvek nije protivzakonito. Kao što rekoh, tanka je linija, ali je važno da je precizno odredimo, i da se ne krijemo iza nerazumevanja ”novih tehnologija”. Bio sam u obe situacije, ni jedna mi nije bila prijatna, ali sam svakako znao da napravim razliku između izjave tipa ”daj da ih useremo od batina, treba im pootvarati lobanje 6. oktobra” (premijera filma Šišanje) i ”reditelju ti si debil, a film ti je sranje, fak ju”. Ovo drugo može da zasmeta, ali se samo zbog ovog prvog zove policija, i eventualno podnosi krivična prijava.
Dakle, hajde da kažemo da bi, ako su uvrede upućene Malokurskom zaista bile formulisane kao pretnje nasiljem, trebalo da postoji krivična odgovornost.
Međutim, ono sa čim imam ogroman problem i u toj varijanti jeste selektivna i paušalna primena te odgovornosti, i neverovatan nedostatak principa po kojima se ovakve sudske odluke u Srbiji donose. Okej, osudite nekoga za pretnje na forumu. Ali, kako da razumem činjenicu da je ta presuda deo istog onog univerzuma u kome sud oslobađa huligane koji autorki Insajdera direktno prete smrću? Njima sloboda, a filozofu iz Niša koji nije imao nikakvih ranijih problema sa zakonom godinu dana zatvora, tri uslovno? It simply does not compute, i to je razlog zašto ovo pitanje ima političku dimenziju koju je nemoguće ignorisati.
Da podsetim, navijači optuženi za pretnje smrću Brankici Stanković su oslobođeni, jer za sud u Srbiji tekst pesme ”otrovna si kao zmija, proćićeš k’o Ćuruvija” iz nekog razloga NIJE bio prepoznat kao pretnja smrću. Kad kažem ”navijači”, naravno ne mislim na neke nn klince iz bloka, već na ljude optuživane za dilovanje drogom i ubistva, čije bi ”pesmice” (uz ritualno klanje lutke na naduvavanje koja predstavlja Brankicu) svako iole razuman mogao da shvati samo na jedan način.
Sećam se izjave autorke Insajdera da joj se, kada je konačno došlo do suđenja, činilo da sudija i ne zna baš tačno ko je ona i čime se bavi, i o čemu se tu, zapravo, radi. I to nas zapravo dovodi do najvećeg apsurda u ovoj priči – postoji jedno daleko poraznije objašnjenje od priče o vlasti koja na ovaj način, preko kontrolisanog sudstva, vrši politički pritisak i sužava slobodu govora. Da, vlast to svakako radi, ali često i na način koji nam možda i ne pada odmah na pamet, a koji je zapravo sistemski i kontinuiran, i podjednako maligan kao i direktni pritisci i naručivanje presuda.
Naime, dovoljno je da sutkinja u nekom slučaju, recimo da se zove Ljilja 2.0, bude samo za par klasa gora od Lilje 1.0 koja je obavljala tu funkciju u nekoj prethodnoj garnituri, što nas već dovodi do nivoa funkcionalne nepismenosti. Da se razumemo, svaka ta ”Ljilja” će biti loša već sama po sebi, jer kriterijum po kome je izabrana nije stručnost, već stranačka pripadnost. Tačnije, u slučaju sudija, možda ne formalna pripadnost, nego lojalnost, ali to se svodi na isto. A stranka o kojoj govorimo ne može baš da se podiči nekom impresivnom kolekcijom pismenih Ljilja. Svaka nova naprednjačka Ljilja čak ne mora ni da dobija direktne instrukcije od Gospodara o tome koji je ishod sudskog procesa poželjan, a koji nepoželjan. Tako nešto se verovatno dešava u high profile slučajevima poput Brankice Stanković, ali za sve ostale je dovoljno samo da naša Lj. bukvalno ne zna da koristi kompjuter, ne razume šta je forum, ne poznaje primere prakse i teorije regulisanja govora mržnje na internetu u zemljama zapadne Evrope iz poslednjih nekoliko godina, i – voilà! Ljiljanina odluka će u najboljem slučaju biti proizvoljna, a u najgorem, ne moramo ni da zamišljamo, pošto već imamo seriju primera, od suđenja anarhistima za terorizam, kao da su pripadnici Al Kaide, u vreme vakta Borisa Tadića, do ovog sad sa Dinićem i Malagurskim. Isti princip, samo su modeli Ljilja sve gori i gori.
Na kraju nas neće dokrajčiti Veliki Zli Diktator, već – Ljilja. I to je užasna efikasnost njihovog Plana. Činjenica da zapravo nema nikakvog Plana. Samo ološ. I banalnost. I stravično, zjapeće, neznanje.
Peščanik.net, 09.04.2015.
