Razaranja u Siriji – video, WSJ
Odlukom da se umeša u sirijski rat, Vladimir Putin je prisilio zapadne lidere da ponovo razgovaraju sa njim. Istovremeno je prosečnom ruskom ura-patrioti skrenuo pažnju sa dosta trulog Donbasa, poduhvata koji je počeo opasno da zaudara. Znači, ulaskom u novi rat rešena su dva taktička zadatka. Ostaju još da se razmotre strateške posledice novog poduhvata. Mislim da su za tu procenu važna četiri faktora.
Prvo, brojnost i veličina armije više ne određuju značaj neke zemlje u savremenom svetu. Njen značaj određuju veličina i stepen razvoja njene ekonomije. SAD nisu supersila zato što imaju dovoljnu moć da negde pošalju svoje vojnike. Sjedinjene Američke Države su supersila, jer proizvode 25% svetskog BDP-a. I Kina je tokom poslednjih 20 godina postala supersila ne zato što je vojno pokorila Koreju, Vijetnam i Kambodžu. Ona nije osvojila ni pedalj tuđe zemlje. Ona je supersila jer je u svojoj kući izgradila savremenu ekonomiju i iz krajnjeg siromaštva izvukla 400 miliona svojih sugrađana.
Drugo, šta Rusija konkretno očekuje od ovog rata? Ne mislim na moralni aspekt rata uopšte, već na to da se svi uslovno rečeno razumni ratovi vode radi ostvarenja nekakvih konkretnih ciljeva. Aleksandar Makedonski je ratovao protiv persijskog carstva i na njegovoj teritoriji stvorio veliko grčko carstvo; Petar Prvi je ratovao protiv Švedske i izveo Rusiju na Baltičko more; Japan je u Drugom svetskom ratu okupirao jugoistočnu Aziju zbog izvora industrijskih sirovina; Bliski istok je za sada životno važan za SAD zbog uvoza nafte itd. Pa se postavlja pitanje koju bi to razumnu stratešku korist Rusija imala u slučaju pobede u ratu koji vodi u Siriji?
Nije nam potrebna sirijska teritorija koju, makar je i poklanjali, ama baš niko osim Isis-a ni ne želi. Nisu nam potrebni ni prirodni resursi Sirije. Zato je logična pretpostavka da je u pitanju nekakav prestiž na Bliskom istoku koji će Rusiji u bližoj ili daljoj budućnosti navodno biti od velike koristi. Da li je to tako?
U svoje vreme, SSSR se davio u takvom prestižu. I SSSR je jako voleo da pomaže bliskoistočnim diktatorima, da ih snabdeva novcem, oružjem i vojnim savetnicima. I nijedan od tih diktatora nije propustio priliku da taj SSSR pošteno namagarči. Svima su im sovjetski novac, oružje i savetnici služili isključivo tome da kod zlih momaka iz Vašingtona sebi podignu cenu. Svi ti mali diktatori često su i rado Moskvi pravili magareće uši. Da li se Kremlj danas sprema da ponovi sovjetska iskustva?
Treći i najvažniji činilac: to što se događa u Siriji je unutarcivilizacijski konflikt. Nije isključeno da su Asad i Isis dve strane jedne iste islamske medalje. Oba režima bi da stvore raj na zemlji, s tim što Asad misli da se to postiže streljanjem 30 hiljada nedužnih stanovnika grada Hame (što je 1982. već obavio njegov otac), a Isis očekuje raj na zemlji kada bude streljao još 30 hiljada ljudi u toj istoj Hami. Ima li smisla da se Rusija koja pripada hrišćanskoj civilizaciji meša u unutarislamski sukob i da naši ljudi ginu za islamsku stvar? To nije naša zemlja, ni naša teritorija, ni naš rat. To je strani rat koji se vodi po nama stranim pravilima.
I na kraju, četvrto: propagandni ili takozvani PR rat se za razliku od pravoga rata ne vodi radi vojne pobede, već radi nametanja određene slike o protivniku. Pitanje: šta bi bila pobeda u ovom ratu? Odgovor: uništenje Isis-a. Može li se Isis poraziti vojno? Zvanična Moskva je u Siriji odobrila samo vazdušne napade, avionima koji poleću iz improvizovane baze u Latakiji. I da ne bude zabune: sva ruska oklopna vozila iskrcana u Siriji namenjena su samo zaštiti ove baze. Kopnene operacije će u idealnom slučaju izvoditi sirijska i iranska armija. Povodom toga mi pada na pamet domišljata Napoleonova izreka o sebi kao generalu koji je imao sreću da skoro sve svoje ratove vodi protiv koalicija. I zaista, šta mislite (ali iskreno!): koliko uspešna može biti koalicija sastavljena od tako specifičnih država kao što su Sirija, Irak, Iran i Rusija?
Iz vazduha je Isis nemoguće uništiti i to nas vraća na sam početak problema. Ako se i Moskva uskoro nađe u istoj poziciji u kojoj se sada nalazi Vašington, u čemu je onda razlika? Gde su te naše snažne mišice? Na kraju će se sa stanovišta vojnog prestiža ispostaviti da su u borbi protiv Isis-a i jedni i drugi podjednako nemoćni.
Osim toga, u svakom ratu postoji i onaj propagandni, odnosno PR element koji je naravno usmeren protiv neprijatelja. Agresivni deo islamista, a među njima je nesumnjivo i Isis, u ovim PR ratnim igrama je neuporedivo iskusniji i veštiji od Kremlja. Oni već rutinirano i suvereno vladaju svim neophodnim znanjima i „fotošopovima“, toliko da će na svetskoj medijskoj sceni Guantanamo i Abu Grejb uskoro izgledati kao dečija igra u poređenju s tim kako će kroz mesec dana zapadne televizije izveštavati o ruskoj vojnoj intervenciji u Siriji.
Ušli smo u jedan rat u kojem nemamo ni teoretske šanse za bilo kakvu korist. Uvalili smo se u unutarislamski sukob sa koalicijom čiji članovi nisu u stanju da na bilo koji način naude Isis-u. Uz to, oni pripadaju nama stranoj civilizaciji, stranoj religiji i kulturi, koje su od nas mnogo udaljenije od zapadnih. Sve ostalo bledi u poređenju sa ovim činjenicama.
Новая газета, 04.10.2015.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 07.10.2015.
Srodni linkovi:
Aleksandar Goljc – Putinova strategija i Pauelova doktrina
Ежедневный журнал – Nedelja bezumlja
Aleksandar Goljc – Novi rat Okeanije
Ежедневный журнал – Rusija se upliće u još jedan rat
Ежедневный журнал – Rekviziteri
Ежедневный журнал – Ne poslasmo mi džabe vojsku u Siriju
Radio Eho Moskve – Da li ćemo se zaglibiti i u Siriji
