Do androids read robot book

Do androids read robot book

Da li je robotizacija spas ili propast za čovečanstvo? Baviti se ovom temom danas u Srbiji, kad ima mnogo prečih i prizemnijih briga liči na onu narodnu: videla žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu. A opet, nije da se i u našem medijskom prostoru s vremena na vreme ne pojave i takva (belo)svetska pitanja. Štaviše, sve je više apokaliptičnih vizija sveta u kome je ljudski rad zamenjen mašinskim. Poslednji takav napis – eh da je stvarno poslednji, što bi rekao Đole Balašević – pod više nego indikativnim nazivom „Surovi novi svet“ delo je neposustajućeg protivnika liberalizma, „poslovnog konsultanta“ Nebojše Katića (Politika, 12. oktobar). U najkraćem, Katić kao i mnogi njegovi saborci tvrdi da je „potpuna automatizacija i robotizacija industrije“ dovela do toga da „ogroman broj ljudi postaje višak – apsolutni, neuposlivi, nepotrebni višak“, tj. da za njih nema i neće biti posla ili da će to biti slabije plaćeni poslovi. „Umesto pristojno plaćenih industrijskih radnika koje nije lako zameniti, stvorena je armija slabo plaćenih i lako zamenjivih radnika… Nezaustavljivi hod robotizacije sada ugrožava i te loše plaćene poslove… Donedavno, ljudi su konkurisali ljudima i svako je imao kakvu-takvu šansu. Koliko sutra, ljudi će biti u konkurenciji sa neumornim robotima, u borbi bez šansi.“

Otprilike u isto vreme, u jednim drugim novinama (Danas, 10. oktobar), pojavio se tekst pod takođe znakovitim naslovom „Neopravdani strah od robota“ Martina Feldštajna, profesora ekonomije na Harvardu. Opet u najkraćem, Feldštajn tvrdi da „nema razloga za zabrinutost da će doći do masovne nezaposlenosti. Pre bi se moglo reći da će tehnološki napredak omogućiti ekonomski rast, odnosno unaprediće životni standard stanovništa“. Kao argument harvardski profesor navodi primer SAD gde je gubitak radnih mesta u industriji nadoknađen zapošljavanjem u tzv. tercijalnim delatnostima, tj. uslugama, gde sada radi preko 80 odsto Amerikanaca.

Još ranije, baš na Peščaniku, objavljen je tekst Branka Milanovića „Strah od robota“ gde se najpre kaže da „pretnja da će roboti zameniti ljude uopšte nije nova, već postoji još od industrijske revolucije“, a zatim, slično Feldštajnu, da su „nove tehnologije stvorile nove poslove, to jest više novih i boljih poslova od onih izgubljenih“. Socijalno vrlo osetljiv – jer, kao što je poznato, svetski je ugled stekao radovima o društvenoj nejednakosti – Milanović priznaje da „to ne znači da u ovom procesu neće biti gubitnika“, jer će „neke radnike zameniti nove mašine zvane ’roboti’ ili će doći do smanjivanja zarada“, ali zaključuje da „iako će ovi gubici biti tragični za pojedince, oni neće imati negativan uticaj na društvo u celini“.

Ova tema, međutim, ima još neke dimenzije na koje bih, ma koliko to neskromno zvučalo, hteo da ukažem. Najpre, industrija nije baš tako idilična delatnost kakvom je Katić predstavlja. Daleko od toga. Posao u industriji, naročito na fabričkoj traci, kao što sam već pisao, u stvari je izuzetno težak. On s jedne strane zahteva gvozdenu disciplinu i veliku koncentraciju, a s druge je često vrlo monoton i jednoličan. Jednom rečju dosadan. Sve u svemu, to su poslovi koji po pravilu ubijaju ljudski duh i kreativnost. Roboti ljude zamenjuju pre svega na takvim poslovima. Žaliti zbog toga što njih više neće biti prosto je – nehumano.

Takođe, to su često opasni poslovi. Rizik od povređivanja pa i gubitka života, uprkos svim merama zaštite, nemoguće je sasvim otkloniti. Mnogi ljudi ostanu i invalidi ili poginu na radnom mestu. Previđajući ovu činjenicu, protivnici robotizacije svesno (ili nesvesno – svejedno) poručuju da im ljudski život, mada tvrde suprotno, nije najvažniji.

Naredni aspekt ovog problema još je možda važniji. Robotizacija nije posledica nikave zavere kapitala da se oslobodi ljudskog rada. Naprotiv, robotizacija je posledica inovativnosti na koju nagoni tržišna konkurencija. A izumiteljstvo, da upotrebimo našu reč, zapravo je oduvek bilo – danas više nego ikad – osnov ekonomskog i svakog drugog razvoja. Vilijam Bomol, američki ekonomista, to ubedljivo pokazuje i dokazuje u poznatoj knjizi „Inovativna mašinerija slobodnog tržišta“. „Čak ni najimućniji potrošači u društvu pre Industrijske revolucije praktično nisu na raspolaganju imali nijednu robu koja nije bila na raspolaganju u starom Rimu“, primećuje na jednom mestu Bomol da bi malo kasnije zaključio: „Praktično sav ekonomski rast koji je nastao od 18. veka naovamo može na kraju krajeva da se pripiše inovacijama.“

Biti protiv robotizacije dakle znači biti protiv inovativnosti, a to opet znači biti protiv ljudskog duha i kreativnosti. Drugim rečima – zalagati se za njihovo gušenje i zatvaranje. To je pak moguće samo državnom silom, prinudom. A to znači biti protiv slobode i ljudskog prava da tu slobodu, u sferi duha, iskazuje i (u konkretnim pronalascima) ostvaruje.

Peščanik.net, 18.10.2016.

Srodni linkovi:

London Review of Books – Plata za nerad

Branko Milanović – Strah od robota


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)