Јуче око поднева чуо сам да је Д.Ћ. можда добитник Нобелове награде. Иако у невјереци, провјерио сам вијест на интернету, и на неколико страница, укључујући и Б92, видио да је Ћосић заиста добитник најзначајније свјетске награде за литературу. Касније је са Б92 повучена вијест, а мени је за око запало објашњење које је пара-сајт, са којег су сви преузели податак, понудио, јер је у себи садржавало синтагму „посљедњи дисидент ХХ вијека“.
Интересантно је да се другдје дисидентство много скупо плаћа, што није био случај са нашим несуђеним (другим) нобеловцем. Мало који дисидент удобно живи, објављује своје књиге у кожним повезима, добија националне награде, и уређује башту иза своје викендице.
Књижевно дјело Добрице Ћосића није ни обимом, али ни квалитетом баш незнатно. Изузев Времена змија и Пишчевих записа, које нисам читао, знам да је махом ријеч о вишетомним списима. Посвећеним неприлагођености појединца идеолошким оквирима у којима се налази, и у којима он сам, тај протагонист, ствара своју идеологију, у оквирима који му коначно одговарају. Дакле, у одговору на једну идеологију – друга идеологија. У позадини тих индивидуалистичких трвења, опијања и тријежњења, тече национална прича, испуњена расквашеном љубављу према национу, којем су „гробља млада“, како каже сам Ћосић у Коренима, који се налази на вјетрометини историјских путева и у сталном је сразу са околином, у покушају да очува свој идентитет.
Руку на срце, често је занимљиво читати његове романе. Историјска позорница коју он ствара динамична је, пуна ликова и догађања.
Међутим, први, и за сад једини, наш нобеловац, иначе пошкропљен светом водом према римском обреду, је приликом додјеле Нобелове награде одржао један инспиративан говор, О причи и причању, у којем, између осталог, каже: „Приповедач и његово дело не служе ничему, ако на један или други начин не служе човеку или човечности. То је оно што је битно.“ Андрић је овим, на за себе иначе пресажет начин, изразио суштину умјетничког сваралаштва уопште. Макар пориви ствараоца били крајње индивидуалистички, крајње себични, резултат треба да је на службу човјеку или човјечности. То је оно што је важно, говори Андрић. И свијет слуша.
У овој години се, ево, обиљежава 50 година од тих ријечи. Чудно је, онда, да, кад на све стране траје организована кампања подсјећања на Андрића, почев од прича о некаквом Андрићграду, до конкрених активноси чак и у малим срединама у виду предавања или презентација о Андрићу – чудно је да се упркос свему томе нико не сјећа ових Андрићевих ријечи. Да се ко сјећа, не би чврсто повјеровао у вијест која је, накратко, била оваплоћена у чињеницу, прије него се повукла пред стварношћу.
Наш несуђени лауреат је у својој књижевности, свјесно или несвјесно, створио основу за раздвајање човјека од човјечности – далеко је то, дакле, од опште службе „човеку и човечности“. И било би више него необично да је Нобелов комитет додијелио награду некоме ко је био и јесте политички активиста његовог профила.
Није да Комитет за додјељивање Нобелове награде има „чисте руке“, кад је ријеч о политички мотивисаном додјељивању награда, али то се, ипак, не дешава толико често, као што се мисли.
Додуше, можда се Добричиној Нобеловој награди не би толико обрадовала јавност сербска, јер би у њој видјела: 1. неадекватну накнаду за све патње које је наш род у вијековима проживљавао, 2. још неадекватнију накнаду за приближавајуће признање независноти Косова и од стране саме Србије, те би тако Добричина срећа опет била кратка вијека, јер би се установило да иза свега стоје Јевреји или Римска Црква, на један или на други начин.
Како год, остаде Добрица далеко од Нобела, као и његов Иван Катић од среће. Надати се, ипак, да неће завршити као Иван Катић.
Поштоваоци његовог лика и дјела би требало да знају како се то збило. Ако је ико од њих читао ишта сем Меморандума САНУ. Који је, иначе, такође, занимљиво штиво. У њему само фале еротски моменти, које је Ћосић тако вјешто стварао у својим романима: тифусара и минираних цркава у Меморандуму има. Ко зна, можда има и дијелова који сугеришу еротику. Нисам ја баш нарочито проницљив читалац.
Пешчаник.нет, 08.10.2011.