Сутра је 7 мај. За 7 дана је Спасовдан. Оба датума су на свој начин значајни за Бању Луку и читаву Крајину.
Спасовски је храм у средишту града, који је, након рушења 1941. године обновљен прошле године, показујући да српски народ ипак води рачуна о својим вјерским и културно-историјским споменицима.
7. маја је бх. Дан џамија. За Бањолучане данас у сваком случају мање битан датум, иако су баш Бањолучани заслужни за њега. Наиме, 7. маја 1993. је срушена најзнаменитија бх. џамија, споменик културе под заштитом државе и УНЕСКО-а.
Најприје је 6. маја прослављен Ђурђевдан, једна од најчешћих слава у Срба, а потом је „празновање” настављено сутрадан, рушењем симбола „турског јарма“.
У српској држави in creatione није било довољно мјеста за мрске нам трагове сопствене слабости и маловјерја, јер баш тим ријечима објашњавамо тако много џамија по цијелој БиХ и масовни српски конвертизам у ислам. Што нас у исто вријеме и боли и весели. Боли зато што нам се национ умањио, али весели зато што су најбољи остали у оквиру истог.
На Спасовдан Град Бања Лука ће прославити и своју Крсну славу (иако се у име политичке коректности то све мање тако називало уназад неколико година), у складу са традицијом која је постојала прије 1941.
7. маја град Бања Лука неће обиљежавати ништа, наравно.
На Спасовдан прошле године наш предсједник, некада ватрени комуниста, а сада очигледно православац, добио је Одликовање СПЦ.
Чудно је то: човјек који је био веома високо позициониран у комунистичкој власти Бање Луке, власти која је деценијама опструисала обнову храмa, па чак и протјерала једног владику (јер све то није било спонтано дешавање народа: не постоји „спонтано“ дешавање народа) одликован је од стране цркве против које се, на неки начин, борио.
Можда је и сам, у сумрак сопственог живота, осјетио да се боље приклонити онима које не можеш побиједити. А црква је одлучила још 1992. да се боље држати власти док за то има прилику, то је филозофија својеврсног вјерског „carpe diem“. А тај „diem“ се одужио…
Прошле године је такође у пуном обиму почела стварна обнова Ферхад-пашине џамије у нашем граду. Куполе се већ назиру, минарет се полако зида. Ускоро би требало и да буде окончана изградња. Након тога, требало би да услиједи свечано отварање, освештање, или шта већ иновјерни раде при отварању својих вјерских објеката. Е, сад, уколико се на часак присјетимо како су претходна два покушаја освештања и јавних молитава прошла, јавља се оправдана зебња.
Слушао сам прије мјесец дана једног натурализованог Бањолучанина како коментаруишући обнову Ферхадије каже: „Али, ја стварно не знам, брате, како ћу ја одреаговати кад га (хоџу, тј.) будем чуо како ми риче („учи“ езан, тј.) усред моје Бање Луке!“ . Уколико му камен буде при руци, а власт низ руку, сасвим је јасно како ће одреаговати, наравно. Камења у Бањој Луци има. А власт све више постаје антитеза својој првобитној сврси, тако да горепоменута зебња постаје још оправданија.
До прије 2-3 године у Бањој Луци се јасно могло осјећати растерећење и побољшање политичко-културне климе. Град је био отворенији, људи смиренији. Наиме, након нереда око Ферхадије 2001. године морало се под хитно нешто предузети да Град не постане талац распомамљених маса, и међународне заједнице (ово друго је било од пресудне важности). Тако је и урађено. Међутим, тај замајац није дуго трајао; клатно просперитета и напретка је стало, а опет се покренуло клатно које је прије 17. година довело до ствари за које би данас многи да се нису десиле. Иако, како вријеме одмиче, чини ми се да ће се опет многи почети поносити оним чега се мудри људи стиде.
Прошле године, на отварању обновљеног саборног храма Христа Спаса, својеврсног симбола страдања Бање Луке и српског народа у Другом свјетском рату, наш владика је рекао (да прафразирам) како је, ето, наш народ стално страдавао, и како је црква страдавала скупа са народом. Међутим, ипак смо у свом страдању остали свјесни себе и своје вјере, културе, традиције, и сл, па ето то показујемо и обновом Храма.
Покушао сам, на кратко, да замислим бањолучког муфтију како на отврању Ферхадије изговара исти текст, са измјенама на одређеним мјестима. И говор је имао смисла. Наравно, муслиманско становништво није у тако великој мјери страдало у Другом свјетском рату, а и џамије су тад прошле много боље од цркава, међутим, у овом посљедњем, Отаџбинском рату: џамије су летјеле на све стране, а исто тако и муслиманско становништво. Ваљда смо им се тад светили за Други свјетски и све ратове који нису били свјетски, за кнеза Лазара и све остало, што нас је, како смо вјероватно мислили, управљало као Небеској Србији, у којој бисмо сада сви били, да није било Турака изјелица. (Иначе ми је фасцинантна та општенародна и црквена оптерећеност Турцима и турским ропством. Мислим да би неко морао коначно све нас, на челу са црквом, обавијестити о томе да Турака изјелица више нема. Остале су само домаће, српске изјелице).
Када је Ферхадија рушена, СПЦ у граду је остала нијема. Очекивао би човјек да ће више саосјећања доћи од некога ко предстваља народ који и сам баштини велика и значајана страдања и разарања. Али, не. Вјероватно се у рушењу џамија огледала својеврсна правда. И тако смо имали читавих 7-8 година Крајину без езана. По први пут у пет вијекова. Међутим, након тога су муслимани почели да се враћају, и данас су градови у Крајини опет испуњени мјешавином звукова црквених звона и езана. Неутврђено је колико то коме смета. Што је неко неостваренији у животу, то му смета више, јер кроз борбу за тзв. више интересе, односно националне, интересе људи лако стекну утисак сопствене важности и осјећају да се дефинишу као личности. Онима који брину о томе шта ће сутра јести је свеједно, а мањини је чак и драго.
2001. године, када је руља напала муслиманске вјернике окупљене око темеља Ферхадије, СПЦ као доминантна вјерска заједница у граду је опет ћутала. Некада је ћутња над туђом муком једнака наслађивању над њом. Нико, наравно, није размишљао о томе да је веома битно како ће се Срби понашати према не-србима у Бањој Луци, јер то лако може одредити начин на који ће се према Србима понашати у Мостару, или у Сарајеву.
„Нема овдје мира и среће никада“, каже наш народ. Уколико би тај страшни народни закључак био истина, ваљало би нам се онда спремати за нова разарања и убијања. Јер, не смијемо допустити опет да нас, неприпремљене, они, припремљени, изненаде.
Само тако ћемо успјети да будемо достојни историје наших, увијек славних, предака.
А. историја Крајине и Бање Луке је историја сталног рушења и поновног зидања. Када нешто једни другима не рушимо, то учини природа умјесто нас, као 1969.
И тада поруши све.
Вјерујући би у томе требало да видје Божји прст…
Пешчаник.нет, 06.05.2010.