Двадесет година чини мало мање од једне трећине просјечног трајања животног вијека људи на овим просторима. Када се изговори та временска синтагма, човјеку може зазвучати као да је у њој кондензовано много, несагледиво много времена.

А, опет, са друге стране – двадесет година је један трептај у несагледивом временском трајању, уопштено узев. Не треба зато сматрати необичним одговор Јоахима Цимсена, на Касторпову констатацију: „Како споро вријеме пролази овдје код вас!“ Цимсен није претјерано саосјећајан према Касторповом чуђењу, па каже: „Брзо и споро. Како се узме.“

Рачунање времена зависи од стајалишта са којег се неки временски период посматра, и од унутрашњег „стајалишта“ посматрача по питању важних и мање важних ствари, које то вријеме проткивају.

Ево, ових дана, навршило се двадесет година од „проглашења Републике српског народа Босне и Херцеговине“, потоње Републике Српске, која је „израз вјековне тежње српског народа са ове стране Дрине“, односно „Пијемонт Српства“, како се узме (да посудим ово од Цимсена), односно како је ко изволио да одреди и дефинише.

У бањалучкој спортској дворани Борик је спремљен достојанствено-величанствен програм обиљежавања те значајне годишњице. Као ни на мање значајним стварима везаним за српско питање, ни на организацији ове манифестације није било штедње – криза и штедња нису ријечи које годе свечарском уху, и могу само да унизе значај славља, што се никако не смије дозволити.

Мудри људи нашег ентитета (који, скупа са нашим властима, ми у ствари доживљавамо као државу), а међу мудре људе укључићемо за ову прилику представнике Универзитета, медија (слободних, који треба патриотски да извјештавају), културне прегаоце (који изгарају у великим мукама творећи републичкосрпски умјетнички израз), разне савјетнике и референте старије и млађе (како се узме) – сви они, дакле, сакупили су се око обиљежавања светог Стефана првомученика и архиђакона, који је небески заштитник наш.

Доброг светог Стефана су убили његови јер се усудио исповиједати Бога на начин који им није био по вољи, те је због своје вјере изгубио живот. Чак ни на самрти Стефан није био осветољубив, већ је вапио ка небесима, молећи Бога да његовим мучитељима не узме то што му чине за зло.

Много би се поука могло извући из Стефановог житија, али оно није било окосница програма обиљежавања двадесетогодишњице од оснивања Републике Српске.

Подстакнут празничним расположењем, и ја бих приложио двије лепте у част двадесет година наше Отаџбине. Само не знам како, и коме бих их предао.

Јесам био дијете када је отаџбина настајала, али чини ми се да су акушери током њеног рађања били неки други људи, а не данашњи свечари. Моје лепте додуше нису ни потребне, много је оних који се већ уграђују у прослављање двадесетогодишњице. И то на много значајнији начин, од оних који су своје кости, милом или силом, уградили у темеље Републике Српске, на овај или онај начин. Иако се о томе не збори.

О самој академији и телевизијском програму Јавног сервиса РС не вриједи трошити ријечи. Много људи је једноставно осјећало стид, гледајући га.

Сутрадан, по свечаној академији, републичкосрпска јавност је била “ужаснута” након ванредних вијести Јавног сервиса, које су нас обавијестиле да су све српске главе сабране у „Борику“ могле бити на нишану. Срећом, или несрећом, дан послије потенцијални терориста није био муџахедин, већ Србин.

Јавни сервис другог бх. ентитета није остао дужан својим колегама, те је емитовао „специјал“ који је, мање-више, тражио изворе српске геноцидности у мало даљој блиској историји, и са пуно новинарског професонализма, који је толико својствен бх. медијима, настојао расвијетлити једину и праву истину.

А истинама никад краја. Ни почетка. Како се узме.

Све у свему, стид и мучнина су основна осјећања у нашем друштву, ових празничних дана.

Срећа само па народ, упркос празницима, није одвећ сит. Мучнина се тако лакше подноси.

 
Пешчаник.нет, 16.01.2012.