Музика која се чује у филму Слон Гаса ван Санта је Бетовенова Мјесечева соната.Тешко да би се нашла боља музика да подцрта самоћу и безизлазност ситуације појединих ликова.
Једно кратко препричавање, за оне који филм нису гледали: рађен је према истинитом догађају; два дјечака, која су занемарена од стране родитеља и изложена психичкој и физичкој тортури у средњој школи, а један другом су утјеха и једина потврда сосптвеног постојања, једног дана су отишли у школу са пушкама, и починили масакр. Aмеричка јавност се данима и мјесецима бавила разлозима трагедије и расправљала о томе како спријечити злоставаљање које се врши над дјецом у средњим школама, јер оно, гле чуда, може довести до трагичних посљедица за злостављаног појединца и читаву заједницу.
Нешто размишљам, и нашој БХ јавности би најбоље у позадини пристајала Бетовенова Мјесечева соната. Нарочито сада, пред изборе. Дани су све краћи, вријеме ружније, са свих страна дувају хладни вјетрови и најављују оштру, немилосрдну зиму.
Дјеца су кренула у школу, па су куће већину дана празне. Вријеме празника је далеко пред нама, а топли дани су сада већ далеко иза нас. Телевизор полако постаје, као и сваки пут у ово вријеме, најблискији пријатељ. А на њему изузев шпанских и турских сапуница, нема ништа. Сем предизборне кампање, наравно.
Свако вече нижу се телевизијске литаније политичких партија. Сви нуде бољу будућност, оног другог оптужују за све лоше. Неки чак увјеравају народ и да му није толико лоше. Сви нас страше оним другима, и подгријавају митове и легенде, сачињене од само њима доступних информација, како ће нам, не будемо ли гласали баш за њих, живот од 4. октобра бити гори, несигурнији – можда чак и ишчезнемо. (Јер четници и вехабије никада не мирују!)
Довољно је само погледати њихове слогане. Бесмислене приче о непролазности територијалних организација (а опет, ниједна држава није трајала вјечно), о неповредивости граница, о националној безазлености свог народа, а злобивости оног другог, и слично.
Неки покушаји грађанских слогана су или клишеизирано увијени у комунистичко црвено, или конципирани тако да садрже вулгарне ријечи (То би, као, требало привући некога? Кога? Ако су циљна публика млађи људи, требало би им бити јасно да млади људи НЕ излазе на изборе.)
На крају, општи закључак свих је да нас лажу. Сви од реда. То лагање је већ постало вид психичког злостављања, а мислим да ни од физичког злостављања нисмо далеко.
Понашање политичара према народу, и иначе али поготово у овом предизборном времену, није ништа друго до булинг. Грађанство се полако повлачи у себе, окружује својим демонима и трпи сваки дан. Покаткад мора спустити главу међу кољена и лагано дисати, да би стрепња и тјескоба нестале.
Има, међутим, једна несигурна ствар са булингом, а то је у шта се он све може изметнути. Американци са почетка овог текста расправљали су највише о томе шта bullying може учинити широј заједници преко појединаца. Нисам, међутим,нигдје прочитао да је неко једнако посветио пажњу томе шта се дешава самом појединцу. На крају крајева, не узму сви пушке и не крену да убијају од реда оне који су им загорчавали живот. Неки, једноставно, учине то на, за заједницу, много блажи и безазленији начин. Убију само једну особу. Себе.
Важно је, на крају крајева, да заједница остане неповријеђена у свом зимском сну, који нам предстоји. За остало ћемо лако.
У недјељу је наш дан за massacre. „Оружје“ нам је одавно већ испоручено. Питање је само шта ћемо њиме учинити.
Еци, пеци, пец…
читати уз:
- Sonate Au Clair De Lune – Elephant, Gus Van Sant
Пешчаник.нет, 30.09.2010.
