Institut Jaroslav Černi koji se decenijama uspešno bavi istraživanjem, projektovanjem, inženjeringom i konsaltingom u oblasti voda, afirmisan kao vodeća naučno istraživačka organizacija ne samo u Srbiji nego i u regionu i kao svojevrstan garant odgovornog upravljanja vodama na teritoriji Srbije, koji zapošljava oko 250 radnika, u velikoj većini visoko obrazovanih, od kojih 30 doktora nauka i magistara – Vlada Srbije je nedavno prodala (92% koji su bili u državnom vlasništvu) za oko 2,5 miliona evra. Ili, slikovitije rečeno, za manje od 1% iznosa koji Vlada namerava da potroši za izgradnju novog nacionalnog fudbalskog stadiona.
Već samo taj 1%, taj podatak, taj mizeran odnos vrednosti naučno istraživačkog instituta i fudbalskog stadiona izaziva mučan osećaj. A nije jedini takav.
U „Strategiji upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2034“, najvažnijem planskom dokumentu kojim Vlada uređuje dugoročne pravce upravljanja vodama, naglašava se i potreba da se državni instituti ojačaju, dobiju veća ovlašćenja, a Jaroslav Černi navodi se čak izričito, po imenu. Otuđenje instituta iz državnog vlasništva je direktno suprotno ciljevima koje je sama Vlada proklamovala.
Zakon o nauci i istraživanjima predviđa da se institut čiji je osnivač Republika Srbija, a koji je organizovan kao privredno društvo, privatizuje na osnovu posebnog programa koji donosi Vlada, na predlog ministarstva nadležnog za naučno istraživačku delatnost, a uz prethodno pribavljeno mišljenje Nacionalnog saveta. Vlada nije donela poseban program, ne postoje prethodni predlog ministarstva ni mišljenje Nacionalnog saveta. Zakonom predviđenu proceduru Vlada je ignorisala.
Vlada i drugi odgovorni, na primer Agencija za sprečavanje korupcije i tužilaštvo, ignorisali su i mogućnost da formiranje, u toku postupka privatizacije, konzorcijuma kupca i 7 direktora instituta ukazuju na postojanje sukoba interesa, čak i krivičnog dela iz člana 228a KZ.
Zakon o privatizaciji kao jedno od fundamentalnih načela privatizacije utvrđuje „obezbeđenje javnosti i transparentnosti“. A šta javnost zaista zna o privatizaciji instituta Jaroslav Černi? Šta je zapravo predmet ove prodaje i kako je procenjena vrednost? Kako se došlo do izuzetno niske početne cene i je li moguće da su njom obuhvaćeni zemljište, ljudski kapital, intelektualna svojina, oprema, dokumentacija (čiji deo je klasifikovan, označen kao državna tajna) i prava koja je institut Jaroslav Černi sticao i koja ima kao državni institut? Zašto su kvalifikacioni uslovi bili samo finansijski, pa su pravo učešća imala samo pravna lica čiji godišnji prihod je najmanje 30 miliona evra? Zar država prodaje naučno istraživački institut kao da je trgovačko preduzeće i nebitno joj je da li će ga privatizovati kupac bez ikakvog iskustva u njegovoj delatnosti? Ako je institut bio ne samo važan oslonac za sprovođenje politike u oblasti voda nego i samoodrživ, ako je prihodovao godišnje desetak miliona evra i ništa nije koštao državu koja je od njega imala samo koristi, zašto je uopšte prodat? Odsustvo odgovora na ova pitanja govori da je privatizacija sprovedena potpuno netransparentno.
Kontradiktorna i konfuzna politika, nepoštovanje zakona, netransparentnost, zajedno neizbežno izazivaju sumnju da iza ove privatizacije ne stoji javni interes.
Privatizacija izvesno podrazumeva odgovarajući gubitak nezavisnosti i uticaj na objektivnost stručnjaka koji rade u ovom institutu. A mišljenja, ocene i studije instituta biće bar još neko vreme od značaja i za gradnje koje izazivaju nezadovoljstvo javnosti, poput na primer gradnje u blizini vodoizvorišta na Makiškom polju. Vlasnička kontrola ljudi bliskih vlasti mogla bi faktički garantovati pozitivna mišljenja za ove ili slične kontroverzne projekte koje vlast planira.
S tim u vezi posebno je neuralgičan momenat da javnost tek sad saznaje da je institut angažovan na više studija o vodama, vodosnabdevanju, ispuštanju otpadnih voda i relokaciji tokova u zonama reka Jadar i Korenita, dakle u projektu Rio Tinta koji Vlada neskriveno forsira, a koji izaziva ogorčene reakcije stručne i opšte javnosti, uključujući i masovne proteste građana.
Kupac Milenijum tim je preko vlasnika veoma blizak vladajućoj stranci. Kompanija godinama od države dobija brojne unosne poslove poput gasifikacije, izgradnje Beograda na vodi, gradnje stanova za pripadnike službi bezbednosti ili privilegovane kupovine banja. Institut će izvesno biti angažovan i za izradu studija i projekata na trasi budućeg planiranog metroa, a ogromna vrednost te investicije podrazumeva priliku za veoma dobru zaradu.
Sve navedeno snažno pothranjuje sumnje da na delu nisu bili samo neracionalnost, neodgovornost ili bahati diletantizam nego i – korupcija.
Što nas neizbežno podseća na naš opšti realni kontekst i činjenicu da Srbija sa korupcijom hronično stoji vrlo loše. Upravo najavljujući oštru borbu protiv korupcije aktuelna garnitura je i došla na vlast 2012. Njenim dolaskom na vlast stvari se i jesu počele menjati, ali ne na bolje. Poslednjih 8 godišnjih Indeksa percepcije korupcije (CPI) globalne antikorupcijske mreže Transparency International govore o kontinuiranom nazadovanju. Iz godine u godinu korupcija raste, Srbija sve lošije stoji na rang listi i beleži sve manji broj poena. Sa 38 poena iz poslednjeg CPI Srbija ih ima čak 5 manje od prosečne ocene u svetu, 19 manje od proseka u Evropi, a čak 26 manje od proseka zemalja EU. Iako je sve vreme ove vlasti slovila kao državni prioritet, borba protiv korupcije u Srbiji u poslednjem objavljenom indeksu za 2020. dobila je najlošiju ocenu u protekloj deceniji.
Sve u svemu loš, gadan trend. A načinom na koji je za sitnih 1% projektovane cene fudbalskog stadiona prodala Jaroslav Černi, Vlada Srbije je tom trendu po svemu sudeći dala krupan doprinos.
Peščanik.net, 20.12.2021.
LITIJUM