Ne, nećemo sad o filmu. O stripu ćemo. Dakle, u Beograd je Supermana doveo izvrsni Stevan Subić. Što znači da ga je nacrtao baš ovde kod nas, u Beogradu. Ruku na srce, bolje bi bilo da ga je crtao kako rešava stvari, na primer, u Loznici. O tome ćemo kasnije, mada je čitalac već shvatio o čemu je reč. Jer, čitalac pamti, čim je počela priča o kopanju i preradi jadarita u Jadru, taj je mineral trenutno dobio popularni „nadimak“ – kriptonit. Krenimo redom.
Negde pred leto ove godine, Čarobna knjiga je objavila kompilaciju crtanih priča o Supermanu: „Supermen – Svet“. Između korica su se našli stripovi poznatih autora (tu su, pored ostalih, scenarista Dan Jurgens i crtač Jorge Jimenez): Supermana u svojim kratkim crtanim pričama oni smeštaju u svaki put u drugu zemlju. Tu se onda našao i Superman Stevana Subića, a gde drugde nego u Srbiji. Čitalac poznaje Subića kao fenomenalnog crtača iz Zrenjanina.
Domaćoj publici on je poznat po svojim radovima, recimo, na Batmanu, Zagonetaču, Pingvinu, Conanu ili pak Tarzanu. Tom napomenom završavamo s takozvanim osnovnim informacijama. Pošto smo ih izneli, možemo ih mirno zaboraviti. Jer ovo nije prikaz kompilacije, niti je pokušaj da se ona kao celina protumači, što su neki drugi prikazivači ipak pokušali. Pošto kratke priče izmeštaju Supermana iz njegovog originalnog američkog konteksta, kažu oni, kompilacija naglašava njegovu otvorenost prema svetu.
Istina je da je Superman čvrsto ustoličen kao tipično američki superjunak, mada se ni to ne može tvrditi bez ostatka. Tek, koliko god da je vezan za svoj prvobitni milje, a vezan je uglavnom tako što otelovljuje mahom konzervativne vrednosti te sredine, on je istovremeno i simbol globalne popularne kulture: to su simboli koji lako putuju i preskaču (kulturne) granice kao od šale. Jeste, pri svakom prelasku, ostanu bez nekih osobina, dok im se neke druge pojačaju do krajnosti.
Ali skup osnovnih svojstava mora ostati isti da bismo i dalje mogli da govorimo o istom simbolu/junaku. A Superman stoji kao dobronamerni, skromni, povučeni, težak na rečima, lepo vaspitani, te u ljubavi bez oklevanja i premišljanja odani, a u borbi za pravdu do kraja požrtvovani superjunak. Čak ni Grant Morrison i Frank Quitely nisu uspeli da mu daju dubinu ili ga izvrnu naglavce, a nije da ne znaju kako se to radi.
Dakle, Superman koga poznajemo jeste onaj naivni, uštogljeni i zbunjeni mladić koga su nam prikazali, recimo, i Jeph Loeb i Tim Sale. Istina, može se naići i na Supermana Marka Millara, to jest Millarovog „crvenog sina“ iz SSSR-a kao antipoda ili pre odraza u ogledalu samog Supermana. To je bila dobra priča, ali, koliko je meni poznato, nema ih previše takvih. S Batmanom su autori isprobavali svašta, Superman je ostao pošteđen od takvih pokušaja: nisu autori imali želju da pomeraju Supermana ka nekim drugačijim, mračnijim granicama. Stabilan karakter, reklo bi se.
E, tog Supermana, uvek na strani dobra, Subić nam je doveo u goste, a razlog je – kriptonit i nalazišta kriptonita u Srbiji. U Srbiji bi dakle mogao da se kopa kriptonit, a jedan međuzvezdani zlikovac bi taj kriptonit da iskoristi/zloupotrebi za konačni obračun sa Supermanom. Samo što slobodoljubivi narod Srbije ni po cenu života neće da mu otkrije gde je ležište kriptonita, iako svi znamo, sem tog poludelog kriminalnog vanzemaljca, da je u Jadru.
I dok zlikovac preti Srbima i prisiljava ih da mu otkriju gde je po Supermana pogubni mineral, Srbi se busaju u svoje ratničke, slobodarske i naučničke grudi i (jedva?) odolevaju, sve dok se ne pojavi Superman i reši stvar. U Subićevoj priči, kao i u stvarnom životu, popularna kultura je odigrala svoju standardnu ulogu – preimenovavši jadarit u kriptonit, ljudi su hitro i precizno izrazili negativni stav prema kopanju jadarita, a jadarit obeležili kao poguban po životnu sredinu, pa tako i život sam.
Kada kažete jadarit, to još zvuči ozbiljno, gotovo naučno; kada za jadarit kažete kriptonit, odmah ste pronašli pravu meru da pokažete ne samo sumnju nego i oštro neslaganje s nečim što bi moglo sve nas, kolektivno, koštati doslovno glave. Na toj narodnoj dovitljivosti, s osnovom u popularnoj (i svakako globalnoj, što je sasvim prikladno jer je reč o multinacionalnim korporacijama), dakle narodnoj kulturi, Subić sklapa kratku priču o borbi protiv kopanja kriptonita/jadarita u Srbiji.
Odlična ideja – svih 10 bodova za Subića; i milion, kao i obično, za crtež. Ali, sad ćemo mu odmah uzeti tih prvih 10 bodova, jer je predstavljajući tu pravednu – pravedničko gnevnu – borbu za život, a protiv smrti oličene u zlikovcu i kriptonitu, dakle borbu sila svetla protiv sila mraka, posegnuo za još jednim legitimacijskim obrascem, kao da ovaj prvi nije bio dovoljan. Srbi su narod s tradicijom, uvek su bili na strani dobra, pa tako i sad. To njihovom savezu sa Supermanom daje dodatnu težinu.
Samo što ne daje, nego je, naprotiv, oduzima. Jer i da nema te slobodarske tradicije, da nema velikih naučnika, a Subić baš hoće da kaže da ih ima – pa izvlači klasični srpski akademski triling: Tesla, Pupin, Milanković – sve bi i dalje bilo jednako vredno. Ne damo kriptonit, jer kriptonit ubija život i radi protiv dobra oličenog u Supermanu. Da nikada nisu otišli ni u jedan oslobodilački rat, odluka Srba u Subićevoj priči da stanu na stranu Supermana bila bi ispravna i jednostavno stvar zdrave pameti.
Al’ kad to nama nije dovoljno, pa onda mora i tradicija i slavna istorija, i veliki naučnici. Kao da smo zbog njih vredniji pa ne zaslužujemo da nas dokrajči kriptonit. A da svega toga nema, koga briga, neka nema onda ni nas. E pa, nije tako. I ako svega toga nema, zaslužujemo da živimo u zdravoj životnoj sredini. To nije stvar velike tradicije nego naprosto zdrave pameti. Kako god, svakako mi nije namera da ovde držim lekciju Subiću: njemu mogu samo da se divim.
Izdvojio sam pak ovaj aspekt njegove priče ne da bih je kritikovao nego da bih tako skrenuo pažnju na jednu mnogo širu pojavu: nije Subić jedini, kod nas je to uveliko rašireni legtimacijski obrazac – nije dovoljno da ste u pravu, to da ste u pravu morate dodatno da potvrdite i naglasite tradicijom, istorijom, vrednostima iz prošlosti na koje se pozivate i u čije ime nastupate. Slede primeri.
Primer 1: Čitalac se seća velikog oduševljenja javnosti govorom ratnog vojnog veterana na platou ispred zgrade RTS-a, dok su je studenti, tu zgradu dakle, držali pod opsadom s namerom da iznude treći REM. REM-a i dalje nema, a nema odavno ni te blokade, ali je ostalo sećanje na govor veterana. A veteran je rekao: iz ove zgrade su potekle laži zbog kojih smo otišli u rat i radili grozne stvari.
O, to je ta katarza, tako treba da izgleda, obradovali su se mnogi. Veteran je shvatio da je bio žrtva manipulacije, da stvari stoje drugačije. Da je istina bila nešto drugo od onoga što su mu utuvili u glavu kao istinu. Ako je shvatio on i promenio se i ustao protiv režima laži, mržnje i podela, to je dobra vest za sve nas, jer to onda znači da je preobražaj moralni i mentalni moguć. Veteran nam je to demonstrirao na najeksplicitniji i najdivniji mogući način. Samo što to nije sve što se ima reći o tome.
Jer nije stvar samo u preobražaju veterana, stvar je u veteranu samom po sebi. Njegova ratnička prošlost, koja se trenutno povezuje sa svim prošlim ratničkim tradicijama, pogotovo s onom iz 1. svetskog rata, daje dodatnu vrednost njegovim rečima. Ima nas koji smo sve vreme govorili da je Srbija krenula u ratove na talasima laži. Da se u tim ratovima silno obrukala i ogrešila o naše susede. Ali, mogli smo to da pričamo u nedogled, iako je tačno, to nije imalo nikakvog uticaja, naprosto zato što nismo – ratnici/veterani.
Dakle, od toga šta se kaže, važnije je ko kaže. Moralo bi biti obrnuto, ali nije, a nije zbog legitimacijskog obrasca ovde tako raširenog da ga uglavnom više nismo ni svesni.
Primer 2: Kad smo već kod kriptonita, da kažemo nešto o jadaritu. Ljudi iz Jadra, Mačve, zapadne Srbije hrabro su i s pravom ustali protiv kopanja i prerade jadarita. Pametno su se odmah povezali s naučnicima koji su detaljno objasnili na koje je sve načine to kopanje opasno po prirodu Jadra, Mačve, zapadne Srbije i zapravo cele Srbije. Po prirodu i po život samih žitelja Srbije.
Ali, to nije bilo dovoljno, pa smo odmah dobili i priče o srpskoj hrabrosti iz 1. svetskog rata, o Ceru i Mišiću, o dedama i pradedama čiju smo zemlju nasledili i nećemo je dati strancu da je uništava, tu zemlju i nas zajedno s njom. Bio je to pokušaj da se dodatno ojačaju inače dovoljno jaki argumenti protiv kopanja i prerade jadarita.
Čisti višak: sve i da nije bilo 1. svetskog rata, da su svi koji žive u Jadru zemlju kupili juče, i da uopšte ne znaju ko su im bili preci, te da uopšte nisu ni svi Srbi, nego su Srbi i recimo Pakistanci zajedno, opet bi imalo smisla biti protiv kopanja i prerade jadarita, jer je to naprosto loše kao što je kriptonit loš i opasan za Supermana. Samo što to ovde očigledno nije dovoljno – mora uz to, kao jemac ispravnosti, i slobodarska pravedničko-gnevna istorija, iako je u nekim svojim segmentima ta istorija izmišljena, ako ne baš i sasvim lažna.
Primer 3: slučaj Picula. Još se govori o fotografiji i komentaru na nju hrvatskog političara na radu u parlamentu Evropske unije. Slikao se te daleke 1995. s puškom u ruci, a ove 2025. slavio operaciju Oluja kao oslobodilačku akciju, ne spominjući zločine i pobijene i proterane srpske civile u toj akciji, od kojih su redom svi bili, ili je barem trebalo da budu, punopravni/ravnopravni žitelji Hrvatske. Što je ovaj naš režim jedva dočekao da podigne nove tenzije, produbi podelu i zalije mržnju da se rascveta.
Režim nas ne čudi, je l’ da. Ali za njim su požurile i opozicione stranke, da kažu sve isto što i režim i da traže da se Picula skloni s mesta evropskog izvestioca o Srbiji. Uopšte nije jasno zašto. Od Picule opozicione stranke u Srbiji ne mogu dobiti ama baš ništa: niti im on može učiniti neko dobro, niti može da im šteti. Nebitan je, ne kao osoba sama po sebi, nego zbog svoje funkcije: on predstavlja zajednicu u ozbiljnim političkim i moralnim problemima, potpuno paralisanu između Ukrajine i Palestine.
Kao što ne ume da pomogne sebi i ne snalazi se, Unija neće pomoći ni nama (da se snađemo). Nije Unija Superman. Pa je na sve to trebalo spokojno oćutati. Tim pre što za većinu Hrvata to jeste bila oslobodilačka, a ne zločinačka akcija. Kao da ne može biti i jedno i drugo, no dobro. Ako to s Hrvatima nekome ovde nije jasno, neka samo pažljivije gleda i sluša kako se s naše strane govori o Srebrenici, ili o Kosovu. I Picula će nam odmah biti jasan i blizak kao brat rođeni. Ali, pustimo sad to.
Stvar je u tome što je opozicija požurila da se rodoljubivo legitimiše i tako učvrsti poziciju s koje nastupa u političkom polju. Taj instinkt, jer nije reč o promišljenoj reakciji, dakle ta reakcija iz stomaka samo iznova identifikuje i potvrđuje dominante legitimacijske matrice kod nas: u toj meri dominantne, da ih koristimo instiktivno i bez razmišljanja. Problem je u ovome – bez razmišljanja.
Umesto da se držimo činjenica – istine, dakle – i ispravnog moralnog rasuđivanja, mi posežemo za izmišljenim tradicijama, mučeničkim kolektivnim narativima, te izmaštanim slobodarskim i herojskim uspesima (dok jedan zaista takav uspeh, onaj partizanski u 2. svetskom ratu s lakoćom odbacujemo jer zaboga nije naš, a jeste naš, skroz naš) i tako otvaramo širom vrata za iracionalne izlive u domaćem političkom polju i u javnosti, a potiskujemo razum i činjenice.
***
Pošto je to tako, Subiću vraćamo oduzetih mu 10 bodova. On je uradio upravo ono što popularna kultura najčešće radi – izašao je u susret dominantnim obrascima za poimanje i predstavljanje sveta u zajednici kojoj je namenio svoje delo (iako je antologija međunarodna, Subić svoju priču, po svemu sudeći, sklapa baš za Srbe). Dakle, za njega bismo mogli da tvrdimo da zapravo nije napravio nijednu grešku. Ovi ostali jesu – pogrešili.
Peščanik.net, 12.08.2025.
LITIJUM
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Zakon - 22/05/2026
- What we can learn from stories - 21/05/2026
- Od izvora uvek jedan, kosovski put - 18/05/2026
