Sto dvadeset hiljada hektara šume u sedamnaest regiona Rusije gori. Do sada je poginulo 29 ljudi, uglavnom civila, nesrećnika koji su ostali u svojim kućama i prosto izgoreli.
Hajde da sravnimo ove podatke iz Rusije i podatke o ljudskim žrtvama od šumskih požara u zapadnim zemaljama. U Nemačkoj je avgusta 1975, u šumskim požarima velikih razmera, poginulo 5 vatrogasaca. U Evropi je 2000. šumskim požarima bilo zahvaćeno nekoliko zemalja. Teško su stradali jug Francuske, sever Španije, Korzika i Italija i sve je prošlo bez žrtava. U Španiji je u julu 2005. poginulo 11 vatrogasaca. U Kaliforniji je u velikim požarima oktobra 2007. poginulo 11, a povređeno 85 ljudi, od kojih su 61 bili vatrogasci.
Drugim rečima, u razvijenim zemljama od plamena ginu uglavnom vatrogasci. Šteta koja se isplaćuje od osiguranja često se računa u milijardama, no u ovim se zemljama vrlo retko događa da od plamena gine civilno stanovništvo samo zato što na vreme nije bilo evakuisano.
Još zanimljivija je statistika požara u Americi. Nju Brunsvik, godina 1825 – poginulo 160 ljudi; Viskonsin 1871 – poginulo više od 1700 ljudi; Mičigen 1881 – više od 200 poginulih; Minesota, godina 1894 – poginulo 418 ljudi, a požari u Ajdahu, Montani i Vašingtonu su 1910 odneli 86 ljudskih života. Ovo su podaci o žrtvama požara u SAD iz 19. i s početka 20. veka, iz država sa velikim, suvim i tada još uvek retko naseljenim teritorijama.
A sada slede podaci iz sredine i kraja 20. veka: Montana 1949 godine – poginulo 19 vatrogasaca; Kalifornija 1951 – poginulo 15 vatrogasaca; Kolorado 1994 – poginulo 14 vatrogasaca; Vašington 2001 – poginula 4 vatrogasca, i ponovo Kolorado 2002 – poginulo 9 vatrogasaca. 2003 je u Kaliforniji tokom najvećeg požara u istoriji ove države izgorelo 3640 kuća, evakuisano 120 hiljada ljudi i zabeležena je šteta od preko 2 milijarde dolara, a poginulo ukupno 24 ljudi.
I šta primećujemo? Čitajući ove podatke primećujemo da su prošla vremena kada su veliki požari u Londonu ili Edu odnosili na hiljade ljudskih života. Danas, kada se u nekoj od civilizovanih zemalja dogodi požar, skoro da nema žrtava među običnim građanima. Ginu samo vatrogasci. A kod nas, tendencija je obrnuta. Prilikom raščišćavanja zgarišta od požara koji još uvek traju, pod ruševinama izgorelih kuća u Nižegorodskoj oblasti u tri sela je nađeno 9 leševa, u Luhovickom reonu nađena se tela šestorice poginulih, a u okolnim selima pronađeno je još nekoliko žrtava među kojima je i jedan vatrogasac. Saopštavaju nam da žrtava ima „ukupno 28“, a onda, neposredno nakon ovog izveštaja, obaveštavaju nas da je pronađeno još dvoje izgorelih u selu Verhnjaja Vereja i da je još jedan čovek iz sela Mohova, od vatrom zadobijenih povreda umro u bolnici. Potom nam Ministarstvo za vanredne situacije (МЧС) trijumfalno objavljuje da je konačan broj žrtava 30, mada je 28 plus 3 jednako 31. Zaključak koji se sam po sebi nameće je da jedino što sigurno znamo je to da niko ne zna tačan broj do sada poginulih od vatrene stihije.
Danas se u Evropi tako više ne gine. Tako se danas gube ljudski životi tamo negde u Zairu. Kada je premijer Putin, u sveže ispeglanoj beloj košulji stigao na jedno od mnogih zgarišta, obećao je narodu da će činovnik koji je dopustio da se šumski požari prošire do ovako neslućenih razmera sigurno biti surovo kažnjen. A da li znate ime tog činovnika? Ako ne znate, reći ću vam. Njegovo ime je V. V. Putin. Jer Zakon o šumama, državni akt kojim je likvidiran pređašnji sistem za borbu protiv šumskih požara i uopšte bilo kakva odgovornost države za šume u Rusiji, donet je 2007, odnosno u vreme kada je on bio na mestu predsednika zemlje.
Na Seligeru (logor za obuku pripadnika „putin-jugenda“) i iz Kremlja govore kako u Rusiji danas teče proces učvršćivanja i jačanja države. Sudeći po tome da će uskoro morati da se uvede poseban spisak Forbsa za milijardere sa epoletama, to možda nekima stvarno i izgleda tako. Ali to prosto nije istina, jer u Rusiji se istovremeno događa i sasvim obrnut proces, odnosno proces totalnog odumiranja svih finkcija koje u ostalim razvijenim zemljama vrši država. Ovo se odnosi i na svakodnevnu funkciju obezbeđivanja normalnih uslova za rad pravosuđa i na (ne baš svakodnevnu) funkciju zaštite šuma od šumskih požara.
Čak i u Kanadi, zemlji koja je čuvena po najliberalnijim zakonima koji se tiču šuma, predviđene su i propisane obaveze države za njihovu zaštitu. U SSSR-u je ovu funkciju vršila takođe država. Šumska gazdinstva (лесхозы) su vodila računa o tome u kakvom su stanju šume i uvek prva reagovala na pojave plamenih žarišta, a šumarima su bila data ovlašćenja da na licu mesta naplaćuju kazne za nesankcionisanu seču ili spaljivanje šumskih površina za potrebe poljoprivrede. Šumska avijacija (Рослесавиация) je posedovala ogroman broj aviona za gašenje požara koje je realno koristila i nije, kao što to danas čini ministar Šojgu, samo radi slikanja za televiziske novosti, na vatrenu stihiju prosipala jednu cisternu vode.
2007. su šumska gazdinstva likvidirana, šumska avijacija potpuno uništena i 200 hiljada ljudi je ostalo bez posla. Među otpuštenima su bile i čitave dinastije šumara, ljudi koji su živeli u šumama prekrivenim predelima Rusije i decenijama, sa oca na sina prenosili ljubav i predanost šumi. Funkcija očuvanja i zaštite šuma novim Zakonom o šumama je preneta na neposredne korisnike, odnosno industrijske i komercijalne strukture koje se bave njihovom eksploatacijom. To vam je isto kao kada bi se primenjivao Krivični zakon kojim je predviđeno da funkciju bezbednosti i zaštitu građana obavljaju prestupnici.
Zakon o šumama su 2007. progurale dve grupe lobista. Jedni su vlasnici industrijskih kombinata za prozvodnju hartije i celuloze (jedan od njih je Oleg Deripaska), a drugi su krupni investitori za izgradnju superluksuznog naselja na teritoriji rubljovskih šuma u blizini Moskve. „Ne činite to ljudi! Izgorećemo!“, iz sveg glasa su u horu tada vikali svi eksperti za šumarstvo. Čak su i neki najlojalniji članovi partije Jedinstvena Rusija, uglavom oni koji potiču iz regiona bogatih šumom, bili protiv, ali to ništa nije pomoglo. Pod izuzetno jakim pritiskom (tada Putinove) administracije predsednika, Zakon je po ubrzanom postupku bio prosto zakucan na glasačku tablu Dume, na stranu koja je glasala „za“. Sledeća dva leta su bila kišna, te se provukosmo „ko pas kroz rosu“. A evo ga sad treće, izuzetno toplo i suvo, i šta sad? Ništa, evo nas gde gorimo.
I naravno da problem nije samo u Zakonu o šumama. Federalnom agencijom za šumarstvo (Рослесхоз), državnom institucijom koja je sada potčinjena ministarstvu poljoprivrede, danas rukovodi neki Savinov. Pošto je to čovek koji je doveden na to mesto iz Sankt Peterburga, razlozi zbog kojih se on na njemu nalazi sasvim su dostojni uvažavanja. Ali nije to najvažnije. Problem je u tome što mi tog Savinova, tokom svih ovih tragičnih dana za ruske šume, nismo nijednom niti čuli, niti videli.
U skoro do tla izgorelom selu Verhnjaja Vereja, mestu u nižegarodskoj oblasti u kome je bilo preko 340 kuća, nije bilo nijednih vatrogasnih kola. Pitanje: ko je u našoj državi odgovoran za protivpožarnu bezbednost? Odgovor: rukovodilac MČS-a, ministar Šojgu. A ja baš više i nisam tako sigurna da je to tačno. Jer ako je to tačno, kako to da se ministar Šojgu, stojeći pored Putina dok je ovaj na zgarištu sela javno čitao bukvicu gubernatoru nižegarodske oblasti, tako spokojno i nevino smeška.
Kada je žestokim plamenom buknulo 17 regiona i požar zahvatio 120 hiljada hektara šume, Putin je naredio da se u posao oko gašenja uključi i armija. Čisto tehnički, to znači da se u borbi protiv vatrene stihije neće koristiti civilna protivpožarna tehnika koja je, kako se pokazalo, nemoćna u gašenju šumskih požara, već će se iz obližnjih reka, kao što je na primer Volga, voda cevima dovoditi do šuma zahvaćenih plamenom. Odmah se nameće pitanje: a šta je smetalo da se ovo naređenje izda dve ili tri nedelje ranije?
Odgovor je da zbog potpunog odsustva sistema rukovođenja državom (upozorenje: ne brkati sa sistemom pljačkanja države!), nije bilo nikoga ko bi mogao da donese takvu odluku. Važne i pametne odluke u ovoj zemlji može da donosi samo premijer, a on je, dok su šume već gorele, poslednjih dana očigledno imao mnogo važnija posla. Vozio se na mototriciklu na važan sastanak s bajkerima i usput okupljenoj publici mahao rukom zategnutom u crnu kožnu rukavicu, a zatim, s desetoricom kvazi-špijuna izručenih iz Amerike, u horu pevao pesmu „Odakle počinje domovina“.
Danas, u savremenom svetu, više nema prirodnih katastrofa. Danas su sve katastrofe socijalne. Zemljotres s magnitudom od 7,1 koji je u januaru 2010. pogodio Haiti, odneo je 230 hiljada ljudskih života, a samo mesec dana kasnije, od nekoliko puta jačeg zemljotresa u Čileu poginulo je 700 ljudi. Kako se vatra, u odnosu na zemljotres, mnogo sporije širi i kako je to nesreća koja se neuporedivo lakše da predvideti (posebno u vreme velikih suša), to da je moja konstatacije o karakteru savremenih katastrofa tačna, na primeru požara se još očiglednije potrvrđuje.
U Rusiji se 2008. dogodilo 200.386 požara i u njima je poginulo 15.165 ljudi. U SAD je iste te godine zabeleženo 1.451.000 požara, u kojima je poginulo 3320 ljudi. Šta nam govori ova statistika? Prvo, da u Rusiji 99 posto požara ostaje neregistrovano i drugo, da u Rusiji na svakih hiljadu požara gine desetak puta više ljudi nego u SAD. A to, da se tokom vladavine Putina socijalni sastav žrtava poginulih u požarima širom Rusije izjednačio sa onim u Zimbabveu, otvara nam jednu sasvim drugu temu o kojoj bi takođe vredelo porazgovarati.
Ежедневный Журнал, 02.08.2010.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 05.08.2010.
