Ringišpil demokratija

 
Na nedavnom sastanku fonda Liberalna misija, direktor centra za istraživanje javnog mnjenja Levada-centar Lav Gudkov, objavio je da po rezultatima njegovog istraživačkog tima jedna trećina stanovništva smatra da je postojeći režim nelegitiman. A nakon ovih predsedničkih izbora, broj ljudi koji sumnja u to da je prebivanje putinske koalicije na vlasti zakonito, još se povećao. Razlog tome nisu političke simpatije ili antipatije. Pravi razlog nepoverenju u vlast leži u tome što se ta koalicija neprekidno i sve otvorenije održava na vlasti isključivo prevarama. Niko više i ne krije da se „legitimitet“ vlasti postiže primenom izborne tehnologije zvane „ringišpil“.^[1]

Time što je građane, posebno one koji žive na budžetu, masovno ih uključivši u nameštene mitinge i izborne prevare, učinio svojim saučesnicima, politički sistem Rusije je praktično isplanirao svoje samoubistvo. Uvlačenje goluždrave mladeži u prevaru gigantskih razmera neizostavno će se vratiti kao bumerang. Uostalom, taj brižljivo vaspitavani nemoral i cinizam je već prihvaćen kao glavni princip svakodnevnog ponašanja, i već uveliko iznutra proždire i državu i čitavo društvo.

Nakon uručenja ostavke Surkovu, „suverena demokratija“ je doživela viši stadijum svog razvoja i prerasla u „ringišpil demokratiju“.

Ali na ovim izborima se kao opozicija putinskoj koaliciji i njegovoj „ringišpil demokratiji“ konačno formirala i „volonterska demokratija“. Veliki broj ljudi, njih oko 28 hiljada, učestvovalo je na ovim izborima u svojstvu nezavisnih posmatrača. Mnogi od njih su počeli aktivno da učestvuju u radu većeg broja neformalnih udruženja građana, što je na fonu potpune infantilnosti države, apsolutno siguran znak začetka jednog zaista zrelog društva.

„Ringišpil demokratija“ je u svojoj biti amoralna. A „volonterska demokratija“ je inspirisana isključivo moralnim motivima. Zato tako bespomoćno deluju svi bedni pokušaji da se ona diskredituje. Moral je uvek nedužan i nikako se i ni za šta ne može optužiti. I zato, kada tamo neki tovariš Gorbunov iz Moskovske izborne komisije (Мосгоризбирком) tvrdi (no ničim ne dokazuje) da su posmatrači primali novac, on samo pokazuje koliko je zapravo nemoćan. Barem bi on odlično morao znati šta se radi u njegovoj „rođenoj kući“.

Mora se priznati da je suprotstavljanje obrazovanoj klasi, koja je na političku scenu izašla ne samo sa zahtevom za reformama, već pre svega sa apelom na moral i poštenje, izuzetno težak zadatak. Još nije smišljena politička tehnologija koja bi pobedila masovnu potražnju istine.

Bez obzira na svu svoju polit-tehnološku istančanost, putinski sistem je prost kao generalska čizma. On je dosledno banalan, tipičan i ne malo puta opisan u naučnoj literaturi. U relativno svežem, ali već klasičnom delu nobelovca Daglasa Norta, Džona Volsa i Barija Vajngasta Nasilje i socijalni poredak, o Putinu i njegovoj čuvenoj „stambenoj zadruzi“ je sve rečeno. Režime ovoga tipa Nort i njegove kolege zovu „sistemi ograničenog pristupa“ ili, „prirodne države“. Koalicija na vlasti ograničava pristup konkurenciji, organizacijama i prisvajanju rente. Samim tim se unutar elite ostvaruje prećutni konsenzus. Tako se „eliti daje pouzdani stimulans na međusobnu saradnju, a ne na unutarnju borbu“. A elita se sa svoje strane grupiše (u našem slučaju oko Putina), „bratski“ deli rentu i, po rečima ekonomista, tako „čuva politički poredak“. Osim toga, putinska elita u svoj sporazum uključuje i jedan deo stanovništva, doturajući mu određenu „proviziju“ za saučesništvo u podršci političkom sistemu.

Sasvim je očigledno da ovakav sistem ne može dugo trajati. A još ako je zasnovan na neprestanim i otvorenim prevarama, ranije ili kasnije članovi elite će se ozbiljno zamisliti i zapitati: a koga mi to u stvari varamo? Sami sebe? Da li zahtev za očuvanjem pravila igre od nas traži da trošimo sve više snage i sredstava? Ili, što je još gore, neće li on ubuduće zahtevati konstantnu primenu nasilja? I čemu ti „ringišpili“? Da bi duštvu dokazali naš legitimitet? Ali to je prosto nemoguće!

Zapošljavajući siromašni sloj stanovništva, na prevaru i raznim podmetanjima, oni su ga učinili svojim saučesnikom i naivno je misliti da će im ti prosti ljudi sva ta poniženja tek tako oprostiti. Obrazovani deo društva im odavno ne veruje, a sada im se već sasvim otvoreno smeje. Njihovi predstavnici su u odgovor na prostačku prevaru ili škrabali po izbornim listićima, ili glasali za Mihaila Prohorova, što je, uzgred budi rečeno, rušenje još jednog lažnog mita koji vlast uporno podmeće društvu, a koji glasi: vlasništvo i bogatstvo su sami po sebi nelegitimni. Ispada da je vladajući režim u očima mladih i obrazovanih ljudi još manje legitiman.

Prohorov je naravno dobio i jedan broj glasova koji bi, da ga vlast nije isterala iz izborne trke, pripali Grigoriju Javlinskom. Ali svejedno. Čak i da je u početku zamišljeno da Prohorov kao vlastima zgodniji kandidat u izbornoj trci preuzme ulogu kvari-igre, on nije u tom svojstvu završio ovo „takmičenje“. Prosto je dobio previše glasova.

Najnapredniji članovi vladajućeg akcionarskog društva za podelu rente, počinju polako da razmišljaju o tome nije li došlo vreme da se učine neke promene u sistemu i da se radi svoje lične sigurnosti on ipak malo odškrine. U tom smislu je karakterističan postupak još važećeg predsednika Dmitrija Medvedeva. On je posle objave prvih rezultata izbora, s vidnim olakšanjem i po hitnom postupku poslao upite Ministarstvu pravosuđa i Vrhovnom tužilaštvu da se preispitaju rešenja o odbijanju registracije političke partije PARNAS i zakonitost tužbe protiv Hodorkovskog i Lebedeva. Italijanski klasik Đuzepe Tomazi di Lampeduza je pisao: „Ako postoji želja da sve ostane onako kako je bilo, onda sve mora da se promeni“. Za elitu koja je na vlasti, u ovom je paradoksu Lampeduze skrivena bomba usporenog dejstva. Zajedno s pritiskom građanskog društva odozdo, ovaj faktor raskola u eliti može da razruši „moralne“ osnove sistema, to jest da ugrozi podelu rente među izabranima, u prostom narodu poznatiju kao – korupciju.

I zato, Putinova pobeda nije samo Pirova. Ona je i zalog njegovog poraza, uvod u veoma teške i sramne godine.

 
Andrej Kolesnikov, Новая Газета, 07.03.2012.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 09.03.2012.