Fotografije čitalaca, Brani Radel

Fotografije čitalaca, Brani Radel

U svođenju bilansa za 2014, predsednik vlade nas je obavestio da će i u 2015. godini nezaustavljivo hrliti ka cilju koji je pred sebe postavio. Umesto da preciznije odredi koji je to tačno cilj, predsednik vlade je, po običaju, zapretio svima onima koji misle da nije pametno da mu se pridruže u tom, reklo bi se, bezglavom srljanju.

Ovako predsednik vlade: „Dokle ćemo da čekamo, neki pitaju. Čekali su i obećavali oni koji su vodili zemlju pre nas – oni su uveli čekanje kao političku kategoriju. Mi ne čekamo. Mi se krećemo, radimo i jurimo ka cilju, i mi nismo krivi što taj cilj nije blizu. Kritičarima poručujem da nema čekanja, pridružite nam se. Građanima kažem – stići ćemo.“

Objašnjavati sad predsedniku vlade da su savremena društva složeni sklopovi i da po prirodi stvari ne mogu težiti samo jednom cilju, da pred sobom uvek moraju imati više uzajamno nesaglasnih ciljeva, pa je zapravo opasno kada pred sebe postave samo jedan cilj jer to nužno znači da će neke grupe biti diskriminisane i naposletku oštećene postizanjem tog jednog cilja – zaludan je posao.

Reći da je samo fašističkim svetonazorima svojstveno ustrojavanje društva prema jednom cilju, te da samo iz fašističkog ugla svi koji ne žele da se podrede ostvarenju tog cilja izgledaju kao neprijatelji – ovde odavno, već dvadeset pet godina, nije argument vredan pažnje. Da je drugačije, i parlament, i medijska scena, i lokalni izbori izgledali bi danas drugačije.

Zato, nećemo ovde o tome. Zanima nas predsednik vlade lično. Preciznije, zanima nas mentalni sklop ličnosti koja je spremna da se zaputi u nepoznatom smeru i da samouvereno pozove sve ostale da ga bezrezervno slede. Taj mentalni sklop zanima nas iz jednog posebnog ugla – upravo iz ugla onoga što o toj osobi znamo i to prema onome što je ona sama o sebi rekla.

Naime, predsednik vlade nije sklon isključivo samosažaljenju; ponekad se upusti i u oštru samokritiku (budući da nikome drugom nije dozvoljeno da ga kritikuje). Tako smo od njega saznali da mu je promaklo rušenje Berlinskog zida. On kaže da ga je prespavao (istina u prvom licu množine, ali je očito tu mislio pre svega na sebe), te da nije razumeo političke i ekonomske procese koji su se tada „valjali“ svetom.

Pored toga, saznali smo i da je, kako sam kaže, pre petnaest godina bio „najgluplji ministar informisanja na svetu“. Drugim rečima, današnjem predsedniku vlade tada su pred očima bili neki drugi ciljevi i to ciljevi koji su ga sprečili da vidi ono što je svako razuman mogao videti. I zato on za sebe danas s pravom može da kaže da je bio glup.

Da se podsetimo, rušenje Berlinskog zida promaklo mu je jer je tad pred sobom imao kao cilj povlačenje zapadne srpske granice „Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica“. Najglupljim ministrom informisanja učinila ga je težnja ka jednom drugom cilju – pobedi u (neopravdanom i bespotrebnom, te unapred izgubljenom) ratu za Kosovo, koji je Srbija naposletku vodila protiv devetnaest zapadnih nacija.

Sa takvim dosijeom previda te zanesenosti neostvarivim i neopravdanim ciljevima, predsednik vlade nas danas poziva da bespogovorno krenemo za njim. Kao garanciju da ovaj put neće pogrešiti, on nam daje uveravanja da se promenio i da je konačno nešto shvatio. Nama čak ne ostavlja prostor ni da se zapitamo koliko su te garancije verodostojne.

A nisu verodostojne uopšte, jer se promena očigledno nije dogodila. Da se promenio, predsednik vlade sa biografijom obeleženom epohalno promašenim ciljevima morao bi pre svega da neguje mehanizme koji su u stanju da osujete naredne promašaje. Ti mehanizmi su slobodna politička opozicija, slobodan javni prostor, podela vlasti, poštovanje zakona i procedura, uzdržavanje od zapaljive retorike.

Ništa od toga nije svojstveno režimu na čijem je čelu predsednik vlade, kao ni njemu samom. Svi mehanizmi za sprečavanje novog slepila i srljanja u propast uspešno su demontirani (što i nije bilo naročito teško s obzirom na njihovu krhkost). U takvom kontekstu, predsednik vlade poziva da ga ponovo sledimo u njegovom novom jurišu. Da bi to bilo moguće, zaista je potrebno da čvrsto zatvorimo oči – ili da stanemo, probudimo se i ostavimo ga da nadalje sam jurca za svojim ciljevima.

Peščanik.net, 30.12.2014.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)