Govore: Dejan Ilić, Biljana Stojković i Mario Reljanović.

Svetlana Lukić: Ove nedelje su nam pružili priliku da gledamo direktan televizijski prenos sednice vlade, i mogli smo lično da se uverimo u još jednu vanserijsku sposobnost Aleksandra Vučića – brzo čitanje. U stanju je da čita tačke dnevnog reda brzo kao oni ljudi iz reklama za lekove: ‘Pre upotrebe pažljivo proučiti uputstvo. O svim neželjenim posledicama konsultujte se sa lekarom ili farmaceutom’.

A mogli smo i da se uverimo koliko ministri mogu da budu tihi, tačnije nečujni. Nisu smeli, ili nisu imali šta da kažu ni po jednoj tački dnevnog reda. Progovarali su ili podizali pogled sa kompjuterskih ekrana isključivo ako bi ih lider u brzom čitanju prozvao po imenu i prezimenu. Ministar zdravlja nije imao sreće: bio je prozvan i doživeo je seriju nervnih slomova dok je bezuspešno pokušavao da nešto objasni svom predsedniku.

U svakom slučaju, Aleksandar Vučić je uspeo da ministrima prenese poruku važnih svetskih faktora koji su mu rekli ‘svaka vam čast na Zakonu o radu, svaka vam čast na Zakonu o stečaju, alal vera na planu za fiskalnu konsolidaciju i ekonomske reforme’. Deo te konsolidacije je i takozvana racionalizacija zaposlenih u javnoj upravi, odnosno masovno otpuštanje koje će se desiti već za 3-4 meseca. I neobično je da se u zemlji u kojoj se ljudi više plaše otkaza nego Trećeg svetskog rata, tako malo govori i piše o ovoj temi. Progovori ponekad ponešto nadležna ministarka Kori Udovički, ali svaki put kaže nešto drugo.

O ovoj temi smo za današnji Peščanik razgovarali sa Mariom Reljanovićem sa Pravnog fakulteta Univerziteta Union, Biljanom Stojković, evolucionim biologom, i Dejanom Ilićem, urednikom izdavačke kuće Fabrika knjiga. Najpre ćete čuti Dejana Ilića, koji pokušava da rezimira dosadašnje informacije o, po svemu sudeći, najmasovnijem otpuštanju u novijoj srpskoj istoriji.

Dejan Ilić: Čitava priča počinje već krajem oktobra 2014, gde imamo vest da je Međunarodni monetarni fond tražio da se otpusti 95 hiljada ljudi iz javnog sektora, i to u naredne 3 godine, i to tako što bi 2015. taj broj trebalo da iznosi 25 hiljada, a 2016. i 2017. još po 35 hiljada. I tada se izlazi sa pretpostavkom da u toj javnoj upravi radi 550 hiljada ljudi, i onda imamo neku procenu da ne bi smelo da se otpusti više od 50 hiljada ljudi, ako treba da se zadovolje nekakvi minimumi za funkcionisanje javnog sektora i javne uprave.

Pritom sad, ako bi ti mene pitala šta je javni sektor a šta javna uprava – ja ne znam. Mislim da je manji problem što ja ne znam, mislim da i kad bismo njih pitali, ni oni ne bi znali. Onda krajem decembra u Politici Kori Udovički govori o viškovima i nedostacima u javnoj upravi, i ona kaže da bi tu trebalo da se uštedi 700 miliona evra. U trenutku kada ona daje tu izjavu, već su poslata pisma, već su poslati oni zahtevi da se daju brojevi i sve ostalo, ali se to ne kaže. Ne kaže se ‘mi smo ušli u taj proces, mi smo se obratili ljudima’. Ne. Ona je samo rekla da to mora da se uradi. I mi ne znamo da su ta pisma poslata, niti se oni koji su pisma dobili oglašavaju.

Svetlana Lukić: To je pismo sa onom tabelom koje je ministarka Udovički poslala nadležnim ministarstvima, a ministarstva prosledila svojim korisnicima.

Dejan Ilić: Tako je. E sad, poslednjeg dana decembra imamo izjavu predsednika Saveza samostalnih sindikata, koji kaže da će iz javnog sektora biti otpušteno između 50 i 60 hiljada ljudi, i ta brojka od 50 hiljada stalno figurira u javnom prostoru, i Kori Udovički se sve vreme raspravlja sa ljudima koji iznose tu brojku; i stalno negira da će to biti tih 50 hiljada ljudi. 25. januara se kaže da će biti otpušteno 16 hiljada ljudi, a da će se broj zaposlenih smanjiti za 33.900 ljudi. I sad, ti za ovo 33.900 uopšte ne znaš odakle je. 16 hiljada – uopšte ne znaš odakle je. I opet se govori o 523.000 zaposlenih u javnoj upravi.

To je jako važno. Pre pola godine, Kori Udovički daje sledeći podatak: u državnoj upravi radi 28.000 ljudi, a u javnom sektoru 780.000. I sada stižemo do brojke od 523.000 ljudi. I sad opet imamo potpuno novu vest – kao da se ništa do sad nije događalo, kaže se ovako: da broj u javnoj upravi mora da se smanji za 6,5%, a da će se time ostvariti ušteda sredstava koja idu za plate iz budžeta za 5%. Pritom niko ne objašnjava kakva je veza između 6,5% i 5% i na osnovu čega su oni to utvrdili.

Ako vi ne znate tačan broj ljudi zaposlenih u javnom sektoru; ne samo što ne znate koji je tačan broj tih ljudi, nego ako ne znate šta je javni sektor, jer taj javni sektor od informacije do inormacije menja svoj obim i značenje – kako ste došli do ove računice da ako otpustite 6,5% ljudi, ostvarujete uštedu od 5%? Dakle, potpuno neverovatno objašnjenje. I niko nema potrebu da pruži neke dodatne informacije, i da kaže, ‘evo, to je zbog toga i toga’.

Jako je zanimljivo da se pred kraj januara Kori Udovički sastaje sa pokrajinskom vladom, i tu odjednom dobijamo informaciju da u javnom sektoru radi 440.000 ljudi. A u Vojvodini radi 1.046 u javnom sektoru. Bojan Pajtić, naravno, poentira i kaže ‘pa evo, mi smo to već uradili, a vidite, u ostatku Srbije, to je 440.000’. Ali to je sad gotovo za pola manja cifra od one od koje smo pošli. Početkom februara kažu da zaposlenih u javnoj upravi ima u stvari 530.000, a da će bez plate ostati 26.500 ljudi. Ova cifra od 26.500 je najbliža onome što imamo u tom zahtevu Međunarodnog monetarnog fonda, tih 25 hiljada.

Postoje sad tu i razne spekulacije – koliko ljudi će otići u penziju, a koliko ljudi će zaista ostati bez posla. Naravno, u toj prvoj polovini februara, mi sve vreme zapravo ne znamo ko je dobio pismo, ko je obuhvaćen tom racionalizacijom, ali se iznenada, iznebuha, javlja Savet Univerziteta u Beogradu, koji kaže: ‘visoko obrazovanje mora biti izuzeto iz racionalizacije’. U isto vreme imamo sindikate škola koji kažu ‘mi hoćemo da budemo izuzeti iz tog procesa racionalizacije’ – a da mi uopšte nemamo vest da su oni pismo dobili.

Jer nama se sve vreme govori o državnoj upravi i lokalnoj samoupravi. I sad, pretpostavljam da se tu računa na onaj standardni bes ljudi usmeren ka šalterskim činovnicima; i sad ovi kažu ‘evo njih ćemo’, a onda ljudi kažu ‘ako, i treba, oni nas maltretiraju’. A zapravo ne. Zapravo se pokazuje da će biti otpušteni ljudi iz škola, da će univerziteti morati da sprovedu tu racionalizaciju, da će biti otpušteni ljudi iz zdravstvenih ustanova. Dakle, to je sad jedna mnogo ozbiljnija priča od ove koju bismo svi vrlo lako prihvatili, da racionalizacija treba da se obavi. Negde u januaru, Kori Udovički će reći ‘biće otpušteno između 7 i 15 hiljada ljudi’. Međutim, sad, u 2015. imamo podatak da će biti otpušteno 16 hiljada ljudi, a da u javnoj upravi ima 510.000 zaposlenih. To je polovina februara. Znači, ja govorim o podacima koji variraju u pola godine, a dobijamo ih, praktično, iz istog izvora.

Međutim, ono što je meni jako zanimljivo, a to ima veze sa onim tekstom koji je Peščanik objavio, Tatjane Paunović, gde je ona zapravo rekla da nije reč o tome da će neko sklanjati ljude iz državne uprave i lokalne samouprave, da su oni zaštićeni, nego će otpuštanja zaista biti sprovedena u zdravstvu, u školstvu, u visokom obrazovanju. Dakle, to će biti mete ovih mera. Evo i jednog primera za to: Kori Udovički kaže da ljudi ne treba da se boje, daje primer ministarstva finansija i kaže, ‘tamo je bilo zaposleno 400 ljudi za koje se ustanovilo da su višak. Mi njih nismo otpustili’, hvali se Kori Udovički, ‘mi smo sve njih prebacili da budu kontrolori u poreskoj upravi’. Kako si ostvario uštedu? I dalje im plaćaš platu.

Ja mislim da je to neka njihova igra sa Međunarodnim monetarnim fondom. Oni Međunarodnom monetarnom fondu predstave da nešto rade, a trude se da ne urade ništa, ili bar da ne naštete onim ljudima koji su važni iz stranačkih razloga, iz poslušničkih razloga, ili bilo kojih drugih razloga – a da udare tamo gde su ljudi slabi. Naravno da su slabi u školstvu, naravno da su slabi u zdravstvenim ustanovama i, na neki način, u visokom obrazovanju. Sve je u ovoj priči nejasno, ali baš sve.

I tu sad imamo problem da razumemo šta je uopšte javna uprava, šta državna uprava, šta je javni sektor, a šta javna preduzeća. U svakoj vesti se na drugi način formuliše ko će biti i kako otpušten. Druga stvar je da se i dalje ne zna tačan broj zaposlenih u tom javnom sektoru, kako god da ga nazovemo, i kao što sam rekao, on osciluje između 440 i 800 hiljada ljudi. To je ogromna razlika. Kako utvrđuješ 5% ili 6,5% na nešto što ne znaš uopšte koliko ga ima? To je takođe prostor za manipulaciju. Broj ljudi koji treba da budu otpušteni – dakle, ne oni koji će otići u penziju, nego zaista otpušteni – varira od 7 do 16 hiiljada. Pritom se, naravno, prećutkuje da je to samo u ovoj godini. Ako će u svakoj godini, u naredne 3 godine biti otpušten taj broj ljudi, a izgleda da će biti, jer mora tako da bude, jer je tako odlučeno – onda je to najmanje 50 hiljada ljudi.

Ne vidim onda zašto je Kori Udovički tako uporno to demantovala, da bi se na kraju čak i pojavila vest da će 50 hiljada ljudi zaista biti otpušteno u naredne 3 godine. Imamo, takođe, taj primer sa ljudima koji rade u školama i sa ljudima koji rade na univerzitetu. Svi su rekli da hoće da budu izuzeti iz tog procesa. Ono što sam ja saznao – svi su već podneli spiskove ljudi koji će biti otpušteni. Dakle, i taj univerzitet čiji je senat rekao ‘mi nećemo to da uradimo’, sa svim onim razlozima: ‘mi se ne finansiramo samo iz budžeta, mi deo prihoda ostvarujemo samostalno, utoliko ovo ne može za nas da važi’ – dakle, čak i oni su već poslali spiskove ljudi koji će biti otpušteni. Dakle, taj proces je već završen.

Danas imamo poslednju vest: kaže se da će vlada Srbije otpustiti (i sad je nova brojka) 10.800 ljudi. Ja mislim da smo mi prisustvovali jednom pozorištu. To pozorište je delom bilo namenjeno domaćim građanima, delom je bilo namenjeno ljudima spolja, koji imaju kapacitet da ucenjuju ovu vladu. Naravno da bi trebalo da se sprovede neka vrsta sređivanja tog sektora, ali po svemu kako su stvari postavljene, ja mislim da će to biti nov prostor za zloupotrebu. Sa jedne strane, oni će izaći u susret ljudima koji ih ucenjuju, s druge strane će tako i objasniti građanima, ‘pa mi smo to morali da uradimo’, a s treće strane će to zloupotrebiti da otpuste ljude koji im nisu po volji, da eventualno naprave prostor da zaposle ljude koji su im po volji – dakle, da učvrste vlasitu moć na jedan nelegitiman način, način koji će, na duge staze, ponovo štetiti ovom društvu.

Svetlana Lukić: Sve vreme pokušavaju da minimiziraju otpuštanja u školstvu i zdravstvu, jer znaju da su ljudi na to mnogo osetljiviji nego na otpuštanja državnih činovnika. Međutim, u Savetu za sprovođenje racionalizacije sede ministri prosvete i zdravlja i, kao ikebana, lepi ministar sporta za koga se ne zna zašto je tu, i vi vidite, naravno, da će ministri prosvete i zdravlja biti glavni akteri u ovoj priči o takozvanoj racionalizaciji. Dejan je pomenuo rezličite termine koji se naizmenično koriste: javna uprava, državna uprava, javni sektor… Mario, možeš li da nam razgraničiš šta je tu šta.

Mario Reljanović: Probaću da razgraničim. Kao što je Dejan rekao, verovatno je zabuna delimično slučajna, a delimično namerna. Pominju se, u principu, tri termina: državna uprava, javni sektor, javna uprava. Sva tri su veoma različita po sadržini, ali ono što je karakteristično za njih je da su, za sada, neuhvatljivi za propise. Dakle, osim državne uprave, nijedan drugi termin nije definisan nijednim propisom. Javna uprava se pominje samo u strategiji reforme javne uprave, koja je doneta u januaru prošle godine. Pre toga javna uprava, kao termin, nije postojala. Državna uprava – to je ono što je najlakše definisati. To su ministarstva, organi, institucije, agencije koje se nalaze pod direktnom ingerencijom tih minitarstava.

Međutim, kada kažemo ‘javna uprava’, u principu se pod tim podrazumeva i nešto više od toga, i to su delimično one instuticije koje su pominjane u različitim izjavama koje je Dejan sada citirao. Znači, pominju se lokalna samouprava, pokrajinska uprava, javne službe i javne ustanove, i to je jako bitno, jer javne službe i javne ustanove predstavljaju i prosvetu, uključujući i visoko školstvo, i nauku – znači institute, i zdravstvo, socijalnu zaštitu, sve instuticije socijalnog osiguranja, i tako dalje, pa čak i sport – ako su osnovane od strane države i ako funkcionišu kao javne službe i javne ustanove.

E sad, problem je u tome što se, vidim, u ovim izjavama pominju i neki segmenti koje ne pristaju pojmu javne uprave. To je, recimo, pravosuđe. Ako je gospođa ministarka mislila zaista na pravosuđe u smislu sudija, javnih tužilaca, zamenika, Ustav i zakoni veoma jasno propisuju kako i kada se, recimo, sudija bira, kako i kad mu prestaje funkcija, kada može biti eventualno razrešen. Ne postoji način, ne postoji nikakav lex specialis kojim vi možete da kažete ‘sada će se otpustiti toliko i toliko sudija’. To je direktan udar na nezavisnost pravosuđa i direktan udar na Ustav.

Sa druge strane, šta nemamo? Tu nemamo javna preduzeća, i nemamo klasična državna preduzeća. Videli smo epizodu sa Železarom. Recimo, ništa od toga nije uključeno u taj koncept racionalizacije, a sve to spada u javni sektor. Takođe, ono što je apsurdno jesu visokoškolske ustanove koje se finansiraju delom iz sopstvenih prihoda, delom iz prihoda od države. Na isti način možemo govoriti o vrtićima ili nečem sličnom – jeste cena vrtića socijalna, a ne ekonomska, ali se delom finansira od građana. Teško će biti objasniti tim građanima zašto je grupa od 15-oro dece sad odjednom narasla na grupu od 30-oro dece, zato što je neko morao da bude otpušten, zato što je u tih famoznih 6,5%.

Tako da, terminološki, ne znamo na čemu smo. Dobro su se potrudili svi koji su davali izjave da ne znamo na čemu smo. U tom uputstvu se zahteva od onih koji su dobili uputstvo i tabelu – to su, dakle, starešine različitih organa, ustanova – da odrede 6,5%, znači apsolutnu cifru. Nisu poslati spiskovi zaposlenih koji će izgubiti posao; poslati su spiskovi sa brojem zaposlenih koji će izgubiti posao. Znači, ne zna se još uvek tačno, imenom i prezimenom, ko će biti otpušten; što je, takođe, veoma diskutabilno, jer kako odrediti 6,5%, kada nemate ni jedan kriterijum na osnovu koga određujete.

Imamo danas izjavu ministra Vujovića, koji kaže da se principi već utvrđuju, samo što nisu – a već su poslate apsolutne cifre. Znate, ako vi kažete ‘mi imamo četvoro zaposlenih u lokalnoj administraciji na hiljadu građana’, to je neki parametar. A kako će dekan fakulteta da odredi tačno kojih to 6,5%? Kako će direktor bolnice da odredi zašto baš tih 6,5%? Ne može da otpusti 6,5% hirurga ili anesteziologa, je l’. Mora da otpusti jednu celu osobu, a to će biti ili hirurg ili anesteziolog, a onda će mu neko nedostajati. Po kom kriterijumu će on to uraditi? Tako da nam nedostaju svi ti kriterijumi, a opet čini se, na osnovu informaciija koje imamo, koje nisu potpune, da se to zaista radi, da su tabele popunjene i apsolutne cifre su već poslate.

Druga stvar: 6,5% linearno – to je kao kad sebi pucate u nogu, kao da treba da otkinete 6,5% tela, i sad gledate šta ćete da radite, i na kraju otkinete neki organ bez koga ne možete da živite. 6,5% linearno znači da će i u onim lokalnim samoupravama koje su u međuvremenu naprimale svoje stranačke drugare, pa sad imaju umesto četvoro zaposlenih, 15 ili 20 zaposlenih na 1.000 građana, biti smanjeno za 6,5%, pa će sa, recimo, 20 doći na 18, a u onoj lokalnoj samoupravi koja je poštovala zakon i ima 4 ili 5 zaposlenih – i tu će biti smanjeno za 6,5%. I opet imamo problem, jer i sa tim smanjenjem od 6,5% ova prva samouprava i dalje krši zakon, i dalje je preskupa, i ništa nam ne donosi, a u ovoj drugoj, koja je poštovala zakon, sad ima 6,5% manje nego što je potrebno da bi ona funkcionisala.

Dejan Ilić: Ministarka koja je nadležna za sprovođenje tog programa je više puta naglasila da neće biti linearnog smanjenja. Ona kaže da to neće biti tako, a mi vidimo da sve vreme to jeste tako.

Mario Reljanović: Mi imamo jedino uputstvo i tabelu, a u tabeli piše 6,5% za sve i svi koji su nam potvrdili da su dobili to uputstvo i tabelu da popune kažu da piše isto – znači, svuda piše 6,5%. Ako je neko dobio u lokalnoj samoupravi, na univezitetu, odnosno kasnije na fakultetima, onda je potpuno jasno da su svi u lokalnoj samoupravi dobili isto, da su svi univerziteti odnosno kasnije fakulteti dobili isto, da su svi naučni instituti dobili isto. Već tu možemo da vidimo neku šemu da kod svih piše isto.

Da ne pričamo, recimo, o fakultetima koji imaju akreditacione standarde, koji moraju da imaju određeni broj nastavnika na određeni broj studenata. Kako sad da vi izmislite kojih je to 6,5%? Onda ćete odmah da pređete na ono nenastavno osoblje, pošto iz nastavnog ne možete. Ali opet imate akreditacione standarde i za to; znači, morate da imate, ne znam, dva bibliotekara na 500 studenata. Znači, ne možete baš tako jednostavno da odredite, a da ne pričam o nekoj bolnici gde treba da se u roku od par dana reši šta će se to desiti, ko će tu izvući deblji kraj – mislim, deblji kraj će izvući pacijenti – ali ko će tu zapravo ostati bez zaposlenih.

Svetlana Lukić: Jedna od preporuka glasi da rukovodioci čega god da su – bolnica, škola, vrtić – treba da probaju da reorganizuju svoja odeljenja, da nekako grupišu poslove kako bi se negde pojavio višak koji će biti otpušten. Ali ako ste vi tu tabelu poslali dekanu ili direktoru bolnice, a on se onda zaključao u kabinet i sa jednim ili dva najbliža saradnika popunjava listu, onda on sam odlučuje kako će da izvrši reorganizaciju fakulteta ili bolnice. To je suviše ozbiljan posao i ako se ne uradi kako treba posledice će biti ne samo ozbiljne nego i dugoročne.

Mario Reljanović: I pritom su to dobili bez ikakvog uputstva kako to treba da sprovedu, bez ikakvih ograničenja kako to da sprovedu, a najlepše od svega je što to uputstvo i tabela sami po sebi ne bi trebalo da budu obavezujući, a u propratnom mejlu se kaže da je to obavezujuće i jako hitno, i da mora odmah da se završi.

Dejan Ilić: Oni kažu da će neki ljudi otići u penziju, dakle, neće biti otpušteni. Ako vi morate da otpustite 25 hiljada ljudi, od tih 25 hiljada 10 hiljada će otići u penziju – eto, nećemo otpuštati. Ali ako ti ljudi odu u penziju, njihova radna mesta ostaju upražnjena. Dakle, ako vama neki lekar ili nastavnik ode u penziju, neko mora da dođe na njegovo mesto. E sad, ako vi hoćete da zaposlite umesto tog nekog ko je otišao u penziju nekoga na njegovo mesto, vi u stvari morate da otpustite nekoga, e da biste mogli nekoga da zaposlite. Tako da, i to je jedna manipulacija, jedno nejasno mesto, najblaže rečeno. Ne mora da znači da nas svesno varaju, ali evo, recimo da nisu ni o tome razmislili do kraja.

Svetlana Lukić: Pre nekoliko dana objavljena je vest da je Razvojna banka Vojvodine otpustila svih 500 ljudi, dala im po 6 hiljada evra otpremnine, a onda je, posle nekoliko dana, njih 200 ponovo zaposlila. I sve je to po zakonu. Dakle, imamo dovoljno razloga da sumnjamo da takozvani propusti zakonodavca nisu slučajni.

Mario Reljanović: Taj fantastički zakon o stečaju koji svi iz inostranstva hvale, ostavio je rupu. Stečajni upravnik može sve da otpusti, a onda, pošto ima zakonsko ovlašćenje da proceni koliko će mu ljudi biti potrebno da dovrši stečaj, on može da ih ponovo zaposli, potpuno zakonito, a da pritom ošteti budžet za gomilu otpremnina. Ovaj u Razvojnoj banci nije morao tako da radi. Mogao je jednostavno samo da otpusti 300 ljudi a 200 da zadrži; ali očigledno da je postojao interes da se to uradi na drugačiji način.

Što se tiče tabele, jako zanimljiva stvar u svemu tome jeste to što vas ovo uputstvo, odnosno ova racionalizacija ne sprečava da dalje zapošljavate, samo onda više nije 6,5%, nego je 6,5% plus oni koje želite da otpustite da biste zaposlili nove, što je takođe fantastično. Rukovodilac koji diskreciono ocenjuje moći će da kaže, ‘aha, znači 6,5% je 20 ljudi, ali meni se zaista ne sviđaju ovi u ovom odeljenju; njih ima petoro; znači 20 plus 5, 25 ću otpustiti, a 5 novih ću da primim – i tako ću rešiti problem odeljenja koje mi ide na živce’. Naivno je pomišljati da ne postoji diskriminacija po osnovu političke pripadnosti prilikom zapošljavanja u državnoj upravi ili javnoj upravi, ili javnom sektoru uopšte.

Svetlana Lukić: Kada je ministarka Udovički rekla ‘tamo smo otpustili 400, a ovamo smo ih prebacili’ – to je kao ona igra sa šibicama i kuglicama, sad je vidiš, sad je ne vidiš. Otpustim te ovde, a pojaviš se tamo, u nekom drugom državnom organu, agenciji.

Mario Reljanović: Jeste. Zakon o državnim službenicima predviđa da, kada prestane potreba za poslovima državnog službenika, njemu ne prestaje radni odnos odmah, već je on dva meseca neraspoređen. U ta dva meseca on prima zaradu, ima sva prava iz radnog odnosa, ali ne radi ništa, pošto je neraspoređen, i u ta dva meseca njemu služba za upravljanje kadrovima traži poziciju negde drugde u državnoj upravi, odnosno uopšte u javnoj upravi. Ukoliko pronađe odlično, ukoliko ne pronađe, onda dobija otpremninu i biva otpušten.

Svetlana Lukić: I tako nekoliko puta otpremninu. Profesor Miodrag Zec često kaže da poznaje ljude koji su po 10 puta uzimali otpremninu i vraćali se.

Mario Reljanović: Taj zakon je poslednji put izmenjen 2014. Menjan je više puta otkako je donet. Nikome nikad nije palo na pamet da ukine te odredbe, iako bi one pojeftinile tu racionalizaciju. Neka bude 20-30 hiljada ljudi koji će biti otpušteni – puta dva meseca – to je 60 hiljada meseci, pa da množimo sa prosečnom zaradom u državnoj upravi, i dobićete koliko samo ukidanjem jedne odredbe možete da uštedite. Još je Tadić pričao o tome kako je skupo otpuštati ljude iz državne uprave, ali nikada ništa nije urađeno da se to pojeftini, kao što je zakonom o radu značajno pojeftinjeno otpuštanje svih ostalih. Nastavnika u školi je veoma jeftino otpustiti, ali kad imate državnog službenika, veoma je skupo da ga otpustite.

Biljana Stojković: Ono što je meni bila dobra informacija, to je da su dekani fakulteta, bar fakulteta na Studentskom trgu, koji su fundamentalno naučni, u stvari ignorisali priču o tabelama i 6,5%. Oni su poslali Rektoratu odluku da je to apsolutno neprimenjivo na fakultete, bar na te fakultete koji su učestvovali u pisanju tog dokumenta. Dakle za sada bar određeni broj fakulteta se obratio Rektoratu jednim pismom. Šta će biti sa tim pismom, to naravno niko ne može da zna. Prvo, da li će rektor to uopšte uputiti ministru, da li će se usuditi – videli smo da se do sada nije baš ponašao onako kako je Univerzitet hteo, vezano za plagijate. To je zaista bila jedna apsurdna situacija, gde se na Senatu svaki dekan svakog fakulteta Univerziteta u Beogradu opredeljuje za to da se plagijati ispitaju, i zapravo rektor proglašava Univerzitet, Senat nenadležnim da se u to upusti.

Ne znamo ni sada šta će biti sa ovim pismom, ali eto, to jeste jedna ohrabrujuća informacija. Ja ne znam koliko je fakuleta to uradilo, znam za neke da su pisali to Rektoratu i da su do sada ignorisali tabelu. Problem stvarno jeste – i tu se vrtimo u krug – sa zakonima, pravilnicima koji potiru jedni druge, koji su potpuno kontradiktorni; jer to jeste u tekstu profesorke Paunović vrlo dobro naglašeno. Dakle, vi imate zakon o akreditaciji, gde vi, da biste akreditovali jedan studijski program, morate da imate određeni broj nastavnika i saradnika u nastavi. To je, naravno, minimalan broj koji morate da imate. Većina fakulteta je zaista tu negde oko tog broja, i ne može da ide gore i dole. Ako imate zakon koji vas tera da otpuštate nastavnike i saradnike, vi ste direktno u problemu sa akreditacijom studijskih programa. To je zapravo kvaka 22. Znači, vi ne možete da rešite problem kada vam se zakonski akti međusobno potiru i kada su u ogromnoj kontradikciji.

Dalje, na univerzitetu, osim redovnih profesora, niko nije stalno zaposlen. Dakle, svi se biraju na određeni period za nastavnike, od docenta do redovnih profesora; to je period od 5 godina. Vi ste, zapravo, uposlenik tokom 5 godina, da bi se onda ponovo čekirali, da bi vas proverili da li ste zadovoljili kriterijum za reizbor, ili za izbor u više zvanje. Ja ne znam kako se onda nastavnici fakulteta uklapaju u ovu priču, jer tu niko nije stalno zaposlen, osim, kažem, redovnih profesora.

Svetlana Lukić: Odlično se uklapaju, lako će ih otpustiti.

Biljana Stojković: Ali onda smo u koliziji sa akreditacionim aktom, i onda ne znam kako ćemo da rešimo taj probelm. Vrlo česte su situacije, posebno na malim fakultetima, da imate jednog nastavnika na jednom predmetu. Vi izbacivanjem jednog nastavnika gasite predmet na tom fakultetu. Dakle, ja zaista ne razumem na koji način to može biti sprovedeno. Ono što mene poražava jeste da osim tog ogromnog nezadovoljstva koje postoji na Univerzitetu, zaista je atmosfera veoma napeta, iz više razloga, naravno. Priča o 6,5%, onda ide izborna godina, bira se rektor, biraju se dekani. To je posebna tenzija. Povrh svega toga, mi imamo godinu u kojoj se raspisuju konkursi za naučne projekte, što je dodatna tenzija, iz razloga što vi ne znate do mesec dana pre konkursa kakvi su kriterijumi i koji su uslovi.

Svakih 5 godina kada se raspisuju konkursi za projekte vi do poslednjeg trenutka ne znate u kakvoj igri igrate, koja su pravila igre. Ono što smo – sad ja malo skrećem temu na priču o nauci – do sada čuli, to je da se pravi strategija naučno-istraživačkog rada, kojom rukovodi Svetska banka. Dakle, to je vrlo zanimljiv podatak, ali izgleda da mi nismo jedini. To isto je ona radila i u Hrvatskoj, Crnoj Gori. Dakle, prva stvar kojom su nezadovoljni – to je naravno broj projekata koji se uopšte finansiraju, pa će kresanje biti ogromno, i eto tu divne prilike za veliku uštedu. Naravno da je tu valuta kojima vas boduju broj objavljenih naučnih radova. To se odavno ukapiralo i u našoj naučnoj zajednici, kao i svuda u svetu, pa postoji čuvena izreka ‘publish or perish’.

S jedne strane, istraživači su prinuđeni da što više objavljuju, jer ukoliko ne štampaju radove, ne mogu da konkurišu za projekte, odnosno za novac, a sa druge strane vi sad imate izdavače koji prave ogroman broj predatorskih časopisa, gde se štancuju radovi bez naučne recenzije. Potpuno je fenomenalan sledeći podatak: 2011, znači sad govorimo o svetskoj nauci, bilo je pronađeno 18 predatorskih časopisa, 2014 – 477. Dakle, tu se prosto vidi da je u pitanju čist biznis.

Svetlana Lukić: Mario, da li na osnovu svega onoga što si mogao da pročitaš iz tabele, a i posle toga, možeš da kažeš da li oni znaju šta rade, ili se snalaze u hodu, i kakve bi realne uštede mogle da se očekuju?

Mario Reljanović: Pa ja bih rekao da je ovo jedna prilično iracionalna racionalizacija, jer mi nemamo apsolutne cifre – znači ni broj zaposlenih, ni broj koji će biti otpušten, koliko će nas to koštati, kakve će biti tačno uštede, koliko ćemo ljudi morati da primimo da bismo zamenili one koji odlaze prirodnim odlivom; da ne pominjem kriterijume i sve ono što smo pričali. Bez svega toga, mi otvaramo prostor za zloupotrebe. I što je najgore od svega, čini mi se da je veoma neizvesno kakav će biti finansijski efekat svega toga. Umesto da ovu, uslovno rečeno, krizu smatramo kao priliku da nešto konkretno uradimo u državnoj upravi, da napravimo nešto što funkcioniše malo bolje, mi idemo drugim putem, da sve bude što manje transparentno, što više nečujno, tiho, bez nekog većeg otpora – ja se radujem što čujem da negde ima nekog otpora.

Biljana Stojković: Tihog otpora.

Mario Reljanović: Tihog otpora prema tome. Ali to ćemo ovde odraditi tiho, pompezno predstaviti MMF-u kao veliki uspeh, a racionalizacijom nismo uradili ništa racionalno.

Biljana Stojković: Mene u toj celoj stvari sekira – ja opet moram da se vratim na priču o kolektivnom dobru – ta potpuna nesvest o tome šta je važno za jedno društvo. Ako hoćeš da menjaš društvo, da ga učiniš boljim, ti moraš da razmišljaš o strategiji kako ćeš to da uradiš. Ne pričamo sada ni o novcu, pričamo o tome koje su to oblasti društva koje ti moraš da unapređuješ. Ovde postoji apsolutna nesvest o tome. I to je ta omražena priča o kolektivnom društvenom dobru, koju su nama ogadili zbog komunizma i sada mi svi po difoltu treba da mrzimo sve što je vezano za taj ideološki concept, koji je po mom mišljenju vodio računa upravo o društvu.

Sada nemamo iskre bilo kakvih pobuna. Ja se sećam devedesetih, tada sam se zaposlila na univerzitetu, postojao je taj osećaj da nešto treba da se menja. Sad toga više nema, zato što smo svedeni na pojedince; svako gleda samo sebe. Bunt može biti isključivo tihi bunt. Na univerzitetu imamo ogroman broj profesora koji su se povezali i umrežili sa vlašću, ovom ili prethodnom, nije ni važno. Nikome od njih nije u interesu da se išta menja. Naravno, ja i dalje verujem da većini jeste, ali ne postoji način, ne postoji iskra koja bi sve to organizovala. I zato će nam tako i biti. Zato nema ni veze kome će se budžeti uskraćivati, da li će to biti zdravstveni radnici, da li će to biti nastavnici u školama, da li će to biti univerziteti – to je nešto što je potrebno društvu, a to više nikog nije briga.

Dejan Ilić: Ovde postoji kontinuitet donošenja odluka za koje je jasno da će imati loše posledice. Meni je sad, dok je Mario pričao, pala na pamet reforma pravosuđa. U tu reformu se ušlo sa velikim najavama, a evo, ni dan danas ne možemo da izađemo na kraj sa posledicama te reforme. Ja sam siguran da će ovo imati iste efekte. Ja moram citirati ministarku Kori Udovički, ‘država mora da bude servis građana’ – s čim se svi slažemo, dakle, nema nikakvih problema – i onda ključan deo: ‘da košta manje i da se svede u one okvire koje možemo da plaćamo’. Dakle, nije više mera šta su naše potrebe, da li mi treba da imamo neki razvijen sistem zdravstvenog osiguranja, da li treba da imamo dobro školstvo, da li treba da imamo visoko obrazovanje; mera je koliko mi možemo da platimo.

E sad, zašto mi možemo da platimo tako malo? To je ključno pitanje. Pa zato što imamo lošu vlast. Dakle, ako hoćemo nešto da promenimo, mi prvo treba da promenimo vlast, koja ne može da stvori uslove da mi zarađujemo više, e kako bismo mogli više da platimo, e kako bismo imali bolje usluge. Nije tačno da društvo treba da se oblikuje prema onima koji su najlošiji, i koji onda celo društvo vuku na dno, i onda hoće da oblikuju društvo prema svojim sposobnostima. Dakle, ova vlast se pokazuje kao nesposobna, i onda ona kaže ‘a sad ćemo i društvo da oblikujemo prema našoj nesposobnosti’. Nema kako drugačije da se to shvati.

Dakle, da se svede u one okvire koje možemo da plaćamo. A što mi tako malo možemo da plaćamo? Je l’ možemo da radimo više? Možemo. Šta nam smeta? Pa smetaju nam loša zakonska rešenja, smeta nam loša vlast, smeta nam vlast koja ne poštuje zakon, koja gleda svaku priliku da iskoristi da bi napravila posao za sebe i svoje prijatelje. Zato ne možemo više. I zato što ne možemo više zbog toga, mi ćemo sad da razorimo školstvo, razorićemo visoko obrazovanje i razorićemo zdravstveno. To je ono što ja očekujem. Očekujem, prosto, da će se desiti isto što se desilo i sa sudstvom, očekujem da će oni, takvi kakvi su, to zloupotrebiti da bi tu doveli svoje ljude, da bi se instalirali, kao što se u jednom trenutku instalirala Socijalistička partija Srbije.

Mi, zapravo, ne moramo da razmišljamo mnogo o tome kako je socijalistička partija preživela prvu deceniju dvehiljaditih. Ona je preživela tako što je u državnoj upravi, u javnoj upravi, u tom javnom sektoru – instalirala svoje ljude. Oni su bili tu, i na taj način su mogli da opstanu. Uvek su imali taj neki minimum koji je omogućavao da im stranka ne iscuri. Možda preterujem, možda nisam fer – ali ja mislim da Srpska napredna stranka u ovom trenutku radi to isto: instalira svoje ljude u državni aparat, instalira svoje ljude u taj javni sektor, pa to će onda biti i škole, i zdravstvene ustanove, sve gde može; sa idejom – pošto nema sumnje da će oni uskoro otići sa vlasti – da prežive taj prvi udar i da na taj način sebi obezbede neko trajanje, kao što je to uradila Socijalistička partija Srbije. Meni se čini da je to proces kojem mi sada prisustvujemo.

I mi možemo sad da kažemo ‘uštedećemo, pokrenućemo privredu, porašće naša sposobnost da plaćamo’ – dakle, da plaćamo poreze, da izdvajamo i onda će biti budžet veči – ‘i onda ćemo obnoviti sve ove usluge’. Je l’ neko pomenuo kako će ovo uticati na porast proizvodnje, recimo, u Srbiji?

Svetlana Lukić: Jeste, zbog dogovora sa MMF-om slavom ovenčani ministar finansija je rekao da će svi ljudi koji izgube posao moći lakše da ga nađu u privatnom sektoru.

Dejan Ilić: Pa kako bih rekao, meni je potpuno jasno da taj čovek nikad nije bio u privatnom sektoru.

Biljana Stojković: Pa dobro, ni premijer nam nikada nije radio.

Svetlana Lukić: Kako nije radio, pa radio je u onoj gvožđari u Londonu.

Dejan Ilić: To da će privatni sektor biti u stanju da primi sve te ljude – to dete ne može da izgovori. Mi smo u ovim emisijama slušali kako je taj sektor unišen, koliko je firmi zatvoreno, i sa kojim problemima posluju oni koji još uvek nisu zatvoreni. Ova vlast želi da se dogovara samo sa nosiocima krupnog kapitala i njih zanimaju samo velike firme. Po mogućstvu strane. Po mogućstvu one sa kojima sklapaju ugovore mimo zakona ove zemlje, jer su ti ugovori iznad Ustava i zakona, kako nam to oni lepo objasne. To je u njihovom interesu, to oni hoće. Ja pretpostavljam da je to onda bila poruka: mi ćemo da otpustimo ove ljude, onda ćemo da dovedemo neku stranu firmu, koja će iz nekog razloga da dođe ovde da posluje, i onda ćemo da isporučimo te ljude kao jeftinu radnu snagu, i tako ćemo da rešimo problem. Jedino tako to mogu da razumem.

Evo sad, kad nagađamo, šta ja u stvari mislim da će se dogoditi? Mislim da će se dogodiiti ono što je Mario rekao: kao otpustićemo, i kao vratićemo, i kao neće biti ništa. I zato ja mislim da vlada ovaj haos i oko termina, i oko brojeva. Neki nesrećnici će ostati bez posla. Mislim da će zaista školstvo i zdravstvo biti na najvećem udaru. Ja bih voleo da ti školski sindikati stvarno iz sve snage pruže otpor.

Svetlana Lukić: Studenti svakako neće. Za sve, pa i za njih je nezapaženo prošla vest da je čuveni Pravni fakultet, odakle su izašli svi genijalci, počev od premijera Vučića – zabranio tribinu na kojoj je trebalo da govori Zaštitnik građana. Pa to je nepojamno. I ako studenti i profesori tog fakulteta ne mogu da pruže otpor za takvu stvar, koja je ipak eklatantna, onda će tek ćutati i čuvati svoje pozicije i plate dok traje ova racionalizacija.

Biljana Stojković: Ja sam zbog studenata stvarno toliko očajna da bih najradije otišla u šumu, da tamo živim. Tu te iskre apsolutno nema, studenti se samo brinu da li će dobiti ovaj ili onaj bod na kolokvijumu, da li su prešli predispitne obaveze, i to je jedino važno. Naravno, ne govorim o onima koji su ekstra, i takvih uvek ima, ali u proseku, ta želja za znanjem je užasno opala, i to je nešto što je zaista potresno i vrlo frustrirajuće, i vi ne znate više šta biste preduzeli da tu situaciju okrenete. Ja mislim da je to rezultat upravo ovoga – svako treba da se bori isključivo za sebe, i da gleda kako će lakše da se provuče kroz sistem, i to je sada opšti smer, usmerenje, od obdaništa pa do kraja studija, i kasnije u životu.

Još samo jednu stvar da dodam. Dakle, kad sam pričala o kriterijumima za finansiranje naučnih projekata: naravno da treba da postoji jasan kriterijum, jer vi imate sledeću situaciju – pre recimo 5 godina je bilo 7-8 hiljada istraživača u Srbiji. U ovom poslednjem petogodišnjem projektnom periodu njih je 13,5 hiljada. Potpuno je nejasno po kom kriterijumu i na koji način se toliko uvećao taj broj. Vrlo je jasno da je tu bilo raznoraznih stvari; tu su bili uvođeni tehnološki projekti, ovakvi projekti, onakvi projekti – tu se prosto natovarilo jako puno ljudi. Autput tih ljudi je apsolutno nezadovoljavajući, i ta situacija bi morala da se reši jer ne znam zašto bi neko bio finansiran za nauku, a da se tom naukom ni ne bavi. A toga je bilo. Postoji gomila ljudi koji koriste sistem, a da mu ničim ne doprinose, ni na koji način.

Dejan Ilić: O Pravnom fakultetu, samo da pokažemo da uopšte nije van ove teme o kojoj pričamo: dekan koji je zabranio tu tribinu je rekao da je to pedagoški potez, da su to vaspitne mere. On će studentima da pokaže kako treba da se ponašaju, to su preventivne mere, da ako neki drugi studenti dođu sa nekom idejom koja je takođe neprihvatljiva, da oni vide da on može to da zabrani. Kako dekan razgovara sa svojim studentima, tako predsednik vlade razgovara sa svojim ministrima i sa građanima Srbije. Kako oni razgovaraju sa nama, tako s njima razgovaraju ljudi iz Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i ostalih. Dakle, to je isti obrazac.

I ja mislim da taj dekan uopšte nije pogrešio što je rekao da je to vaspitna mera, pedagoška mera. On proizvodi ljude za ovaj sistem, proizvodi građane za ovaj sistem: vi predložite, a ja vam odobrim ili ne, u skladu s tim da li se to meni dopada ili ne. Naravno da studenti moraju da se pobune: naravno da moraju da mu kažu ‘čoveče, mi smo odrasle i zrele osobe. Nisi ti naš roditelj. Nisi ni razredni starešina. Ti s nama moraš da razgovaraš kao sa punopravnim odraslim građanima. Dakle, ne možeš nam zabranjivati, a da nam ne daš bar neki argument. Znaš, to je kao ona vaspitna ćuška – čisto da znaš da mogu da te udarim. Kad smo već kod toga, da uključimo tu i onu priču o telesnom kažnjavanju, koje je takođe deo tog sistema, da vaspitavaš poslušne građane. Dakle, ćušnuću te, da znaš da mogu, e da bi vodio računa šta radiš, jer sam jači od tebe.

Dekan je jači od studenata, predsednik vlade je jači od ministara i građana, a Svetska banka i Međunarodni monetarni fond su jači od našeg predsednika vlade. U tom hijerarhijskom nizu, niko nema problem s tim. Ja mislim da su studenti dobili lekciju, i ako je svrha škole da socijalizuje đake, onda je njih njihov dekan vrlo adekvatno socijalizovao za društvo u koje će stupiti. Moje pitanje je: je l’ vi, studenti, zaista želite da živite u tom društvu? Je l’ to model? Je l’ vi sanjate jednog dana da budete taj dekan, ili taj predsednik vlade koji će isto tako da pedagoški deluje po svojoj volji. Možda je to, možda svi ovde sanjaju da budu jednog dana to.

Biljana Stojković: Ali Dejane, to je lakši put. To je za svakog pojedinca lakši put.

Dejan Ilić: Pa dobro, ako je lakši, super.

Mario Reljanović: Ako ja mogu da se nadovežem kao neko ko nije ekonomista, ali opet zna da nešto ne valja. Sistemska greška: znači, konstatovali smo, postoji višak. Konstatovali smo kako treba da se radi i kako ne treba – to je ovo što se radi. Ministar Vujović kaže, svi koji izgube posao biće upućeni na prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju. Istovremeno, MMF u nepovezano povezanoj vesti danas, konstatuje da je nezaposlenost u Srbiji jedan od najvećih problema. Umesto da država na neki način stimuliše ta mala i srednja preduzeća koja nestaju – znači ne treba njima prekvalifikacija, ili im treba ali hajde da vidimo, kome treba, neka ide na prekvalifikaciju. Ali daj ti meni neki mali kapital sa kojim ću ja nešto da počnem, i obezbedi mi neko društvo u kome nema korupcije i u kome nema davanja bilo kakvih prednosti na osnovu različitih političkih ili bilo kakvih drugih veza, pa ću ja sa tim malim biznisom uspeti.

Na taj način možemo da smanjimo, eventualno, nezaposlenost i da utopimo ljude u privatni sektor, a ne prekvalifikacijom i dokvalifikacijom, gde će oni završiti neki kurs za dva meseca, i onda ih izbacite na ulicu, i ti ljudi nemaju ništa. E, to je poenta i zbog toga mi se čini da će jedan deo biti našminkan, drugi deo će biti ljudi koji će zaista ostati na ulici, i da će ceo efekat biti nevidljiv za nas. Znači, biće vidljiv u onim papirima koje ćemo poturiti MMF-u da kažemo ‘nešto smo uradili’, a mi kao građani u globalu od svega toga nećemo videti nikakvu korist.

Biljana Stojković: Jeste, ima sjajnih ljudi, sjajnih studenata, koji su zaista potpuno fantastični. Vodila bih ih kući. Ja pišem svakog dana te preporuke da oni odu u inostranstvo, zato što žele da odu, a ne možete da ih zadržite, jer nemate gde da ih dovedete. Gde ćete vi njima da obezbedite laboratoriju? Šta će oni ovde da rade i od čega će da žive? I naravno da nemate obraz, ne postoji način da vi njih ubedite da ovde ostanu, jer nemaju ni zašto da ostanu. I zaista je strašno potresno to gledati svakog dana.

Dejan Ilić: Ta priča o društvu znanja je čista laž. Nećeš društvo znanja, jer povlačiš novac upravo tamo gde se znanje proizvodi. Dakle, nećeš društvo znanja, i to je priča za malu decu, da neko ovde želi visokoobrazovane ljude koji će navodno da povuku društvo unapred, jer si strukturno osujetio sve visokoobrazovane ljude da zapravo nešto doprinesu. Zatvaraš im mogućnost da rade, i usmeravaš ih ka tome da idu napolje. Pritom je to vrlo realna računica: oni odu napolje, šalju novce svojim roditeljima, rođacima, kome god – dakle, nešto si zaradio. Pritom ti ne smetaju, ne osporavaju tvoju vlast, ne kritikuju te. Šalju novac, ne moraš da se bakćeš s njima, ne moraš ništa da im pružiš.

Svetlana Lukić: Realno, ne mogu ni da glasaju.

Dejan Ilić: Dakle, sve si uradio kako treba. Potpuno je jasan interes da ih šutneš preko granice i da im zapravo jasno staviš do znanja da ovde za njih nema mesta. Ta priča da odlaze najbolji – to je priča u stvari da se ohrabre ljudi da idu napolje. A mi koji smo ostali ništa i ne vredimo, dakle onda sve što mi kažemo i nema blage veze sa životom, jer najbolji su otišli. Dakle, ti motivišeš ljude da odlaze, jer zapravo ostanak u Srbiji je poraz, ti si gubitnik ako si ostao u Srbiji. Koja to država radi? Koje to društvo radi, da građane koji tu ostanu nešto da rade proglašava, vrlo eksplicitno, gubitnicima, nesposobnjakovićima, a oni koji su otišli, oni su super, najbolji. Dakle, ti ih motivišeš, ti ih podstičeš da idu, a onda lažeš kako hoćeš društvo znanja, kako nama trebaju obrazovani ljudi, kako nama treba privreda koja je visokorazvijena, informacione tehnologije, šta ti ja znam. I kao to hoćeš, a zapravo nećeš, jer ti to smeta, jer su onda to neki ljudi koji su pametni, koji misle. Ovako, samo deco napolje, šaljite nam novce, i sve je odlično. E, pa neću da idem. Ja hoću da im smetam. Neću da idem.

Mario Reljanović: Posebno se svemu tome raduje ministar Vulin koji kaže da nezaposlenost opada, zato što ljudi masovno odlaze. Više ne idu u Nacionalnu službu, nego idu preko granice.

Svetlana Lukić: U današnjoj emisiji slušali ste Maria Reljanovića sa Pravnog fakulteta Univerziteta Union, Biljanu Stojković, evolucionog biologa, i Dejana Ilića, urednika u izdavačkoj kući Fabrika knjiga. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Peščanik.net, 04.03.2015.

Srodni linkovi:

Mario Reljanović: Početak racionalizacije – neplanski i partokratski

Sofija Mandić: Slučaj – javni sektor

Mario Reljanović – A gde su kriterijumi?

Mario Reljanović – Još jednom o racionalizaciji

Dejan Ilić – Srbija između dva modela, skandinavskog i makedonskog

Vesna Pešić – Uaaa za ministra Vujovića

VIDEO – 6,5 posto

Vesna Pešić – Još jednom spaljena zemlja

Tatjana Paunović – Javni sektor, tajne politike

Vesna Pešić – Džeziranje na istu temu

Dejan Ilić – Lakoća odgovora

Dejan Ilić – Šest i po odsto

Mario Reljanović – Racionalizacija