Do 1941, kada je većina evropskih država bila pod jarmom autoritarnih ili fašističkih režima, a nacističke trupe upravo okupirale Francusku i krenule ka Sovjetskom Savezu, dvojica italijanskih antifašista Altiero Spineli (1907-1986) i Ernesto Rosi (1897-1967) kovali su planove za federalističku i demokratsku Evropu zasnovanu na evropskom ustavu. Svoj traktat o stvaranju federalne evropske unije, Spineli i Rosi su napisali kao politički zatvorenici fašističke Musolinijeve vlade, na malom zatvorskom ostrvu Ventotene usred Mediterana. Njihov Manifest Ventotene, zapravo pod nazivom „Za slobodnu i ujedinjenu Evropu“, pozivao je na uspostavljanje evropske federacije sa demokratskom vladom i parlamentom koji ima stvarna suverena ovlašćenja u pogledu ekonomske i spoljne politike.
Spineli je dva puta pokušao da izdejstvuje evropski ustav federalne unije. Prvi put 1954. godine, kada je francuska nacionalna skupština odbila da prihvati sporazum, a zatim 1984. kada je Evropski parlament odobrio – ali je Ujedinjeno Kraljevstvo potom odbacilo – Nacrt ugovora o osnivanju Evropske unije. Umesto evropskog ustava, države članice su 2007. potpisale Lisabonski ugovor: međuvladin sporazum kojim se reguliše proces evropskih integracija. Lisabonski ugovor i Spinelijev i Rosijev plan pokazuju nam dva različita modela evropskih integracija: tehnokratski i demokratski pristup. Spinelijev demokratski projekat razradio je i odobrio Evropski parlament, koji je delovao kao ustavotvorna skupština. Tehnokratski ugovor iz Lisabona je sporazum između evropskih vlada, koji karakterišu dugi i tajni pregovori i kompromisi.
Uspostavljanje Evropske unije 1993. nije razrešilo tenzije između tehnokratske i demokratske Evrope, a evropski ustav je još uvek više san nego konkretan politički projekat. U stvarnosti, EU ostaje na raskrsnici između „Evrope naroda“ i „Evrope vlada“. Od Rimskog ugovora iz 1957. o osnivanju Evropske ekonomske zajednice, kasniji sporazumi, uključujući onaj iz Mastrihta (1992) i Lisabona (2007), dodatno su razdvojili ekonomske i političke aspekte evropskih integracija. Sećanje na pojavu ideje o „Sjedinjenim Evropskim Državama“ može biti od pomoći u sagledavanju njenih budućih šansi i pronalaženju odgovora na pitanje kuda treba da idemo. Sredinom 20. veka, kada Spineli počinje da poziva na stvaranje evropske federacije, on nosi nasleđe kruga radikalnih italijanskih političkih aktivista iz 19. veka koji su prvi ozbiljno razmišljali o političkom projektu „Sjedinjenih Evropskih Država“. Ovi italijanski radikali su zamišljali demokratski politički projekat čiji je cilj sloboda i solidarnost svih evropskih naroda.
***
U prvim decenijama 19. veka, bujali su razni italijanski nacionalistički projekti, a njihovi zagovornici nisu bili ograničeni na Italiju. Italija kao nacionalna država još nije postojala, a teritorijom poluostrva vladao je skup manjih, izolovanih država (često pod nečijom dominacijom): Kraljevina Lombardija-Venecija, pod kontrolom Habzburškog carstva, Papska država i Kraljevina Dve Sicilije.
Prvi zadatak za italijanske radikale bio je da zamisle ujedinjenu i nezavisnu Italiju, a kada su se u to upustili, zamislili su je u okviru šireg projekta evropske federacije. Videli su da je harmonija između nacionalnog ujedinjenja i međunarodne emancipacije moguća u okviru izgradnje – kako je to rekao italijanski republikanac Đuzepe Macini (1805-1872) – „Evrope naroda“, a ne „Evrope krunisanih glava“. Za Macinija ovaj drugi izraz označava državni sistem koji je nastao u Evropi od Bečkog kongresa 1814-1815. Njime je trebalo opisati sekuritizaciju Starog kontinenta, koja je evropske kraljevske porodice vratila na prestole koje su držale pre velikog poremećaja Napoleonskih ratova. S druge strane, „Evropa naroda“ je bila kontinent građana umesto podanika, prava umesto ugovora, skupština umesto monarhija, političkog učešća umesto ekonomske regulacije. Macini je jedan od troje italijanskih radikala iz 19. veka, zajedno sa princezom Kristinom Trivulcio di Belđojozo (1808-71) i Karlom Kataneom (1801-69), čiji životi i dela nude koristan uvid u razlike između postojeće Unije i prvih modernih snova o ujedinjenoj Evropi.
Macini, Belđojozo i Kataneo dele iskustvo izgnanstva, unutar ili van sadašnjih evropskih granica, proganjani zbog svojih političkih uverenja. Svi su pisali o ujedinjenoj Evropi, istovremeno razmišljajući o pitanju granica, u njihovom slučaju istočnih granica Evrope. Za ove italijanske republikance iz 19. veka nije bilo kontradikcije između projekta nezavisne, ujedinjene Italije i projekta evropske federacije država. Politički progon radikala u apsolutističkim režimima inicirao ih je u procese evropeizacije političkih aktivista širom kontinenta. Mnogi od tih radikala iz 19. veka provešće većinu svog života u izgnanstvu.
Iskustvo progona i egzila povezivalo je italijanske republikance sa međunarodnim aktivistima širom Evrope. Zajedno su stvarali tajna društva, od kojih je najzapaženije i najrasprostranjenije bilo Mlada Evropa, koju je 1834. osnovao Macini. Mlada Evropa je organizovala i koordinisala otpor apsolutističkim vlastima u različitim evropskim zemljama, uključujući italijanske i nemačke države, Poljsku, Mađarsku i Ukrajinu. Organizacija je često promovisala tajne operacije i širila subverzivne ideje, a članovi su maštali o granicama Sjedinjenih Evropskih Država koje se protežu na istok i obuhvataju Ukrajinu i Tursku, gde je Belđojozo provela dug period u egzilu. Zamišljali su veću i demokratskiju Evropu, oblikovanu iskustvima egzila, drugačiju od one koju znamo kao EU.
***
Bila je 1836. godina. Pretresajući mali studentski stan u Kijevu, policija je pronašla zabranjene knjige i rukopise iz kojih je uspela da identifikuje organizovane političke grupe širom Ukrajine. U sklopu pojačanih mera predostrožnosti, carska policija je tražila podzemne mreže koje su se širile među radikalima i republikancima. U proleće 1836. harizmatični poljski vojnik i politički aktivista Šimon Konarski (1808-1839) posetio je Kijev i pokrenuo osnivanje revolucionarnih ćelija širom zemlje. Konarski je bio jedan od vođa poljskog Novembarskog ustanka protiv Ruskog carstva (1830-31). Nakon poraza, Konarski je pobegao iz zemlje i sklonio se u Švajcarsku. Vredno je radio da regrutuje aktiviste u redove Mlade Poljske, poljskog ogranka tajnog društva Mlada Evropa. Bio je izuzetno uspešan u pridobijanju ne-Poljaka za ideju, delom zato što je režim cara Nikolaja Prvog kriminalizovao i kažnjavao čak i najnevinije proteste.
U okruženju u kojem su mogućnosti za izražavanje neslaganja bile tako sužene, represija je kanalisala nezadovoljstvo svih grupa ka malobrojnim aktivistima čije su mreže ostale netaknute. U drugoj polovini 1830-ih, Konarski je postao vodeći zaverenik u Ukrajini, Belorusiji i Litvaniji, dok je istovremeno ispunjavao svoju misiju u ime tajnog društva Mlada Evropa. Mentor Konarskog bio je Macini, jedan od glavnih vođa italijanskog pokreta za ujedinjenje i nezavisnost. Konarski je ovog italijanskog patriotu upoznao dok je bio u egzilu u Švajcarskoj i brzo je postao strastveni zagovornik Mlade Evrope. Macini mu je poverio promociju tih ideala na istoku.
U vreme kada je Macini pobegao iz Italije 1831. godine, na italijanskom poluostrvu postojao je niz nepovezanih država, od kojih je većina bila pod direktnim ili indirektnim uticajem Austrije. Kraljevina Lombardija-Venecija bila je austrijska provincija. Pošto je uhapšen kao član tajnog društva Karbonari, Macini je oslobođen zbog nedostatka dokaza, ali je bio primoran da napusti zemlju. U izgnanstvu u Marseju 1831. osnovao je patriotsku organizaciju Mlada Italija, koja je zastupala stav da je „Italija predodređena da postane […] jedna, nezavisna i suverena nacija slobodnih i jednakih ljudi“. Širom brojnih italijanskih državica, Mlada Italija je koordinisala pobune protiv inostrane dominacije. Pošto je lobiranje austrijskog ambasadora u Parizu dovelo do njihovog proterivanja iz Francuske, Macini sa saradnicima beži u Ženevu u leto 1833. Otprilike u isto vreme, nekoliko stotina poljskih oficira, bežeći od krivičnog progona zbog učešća u neuspelom ustanku u Frankfurtu, potražilo je utočište u Švajcarskoj Konfederaciji. Tih godina, Švajcarska je postala laboratorija za izgradnju transnacionalnog nacionalističkog pokreta. Macini je tamo živeo manje-više tajno, sve dok nije proteran iz zemlje zbog učešća u pobuni u Đenovi. Preselio se u London 1837. i tu će provesti veći deo svog života.
Macini je verovao da su nezavisne i demokratske republike pravi sastavni delovi ujedinjene Evrope. Njegovo evropejstvo poprimilo je preciznije političke konotacije u Švajcarskoj, gde je otkrio kosmopolitski svet političkih emigranata i družio se sa prognanima iz Poljske, Nemačke, Italije, Rusije, istočne Evrope i Skandinavije. Macinijev plan bio je da stvori mrežu udruženja sličnih Mladoj Italiji širom Evrope: Mlada Poljska je osnovana krajem 1833, a Mlada Nemačka u proleće 1834. Ovi poduhvati su doveli do ambicioznijeg plana: 15. aprila 1834. u Bernu, Macini je konstituisao Mladu Evropu, zajedno sa političkim izbeglicama iz Italije, Poljske i Nemačke.
Tako je Macinijev aktivizam za demokratiju izrastao u politički projekat evropskog obima, usidren u paralelnim nacionalnim revolucijama i koordinisan u solidarnosti uz pomoć Mlade Evrope. Članovi Mlade Evrope predstavljali su široku, raznorodnu struju republikanske misli i prakse iz čitave Evrope. Polažući zakletvu na vernost, republikanci su se obavezivali da će se zajedno hvatati u koštac sa političkim i vojnim izazovima u svojim zemljama, objedinjujući uvide koje su stekli kroz iskustvo poraza i neuspešnih pobuna.
Mlada Evropa je bila jedno od prvih transnacionalnih političkih udruženja koje je težilo da ostvari novi politički poredak zasnovan na demokratiji i nacionalnom samoopredeljenju. Opisujući svoj evropski projekat, Macini se služio republikanskim rečnikom tajnih društava ranih 1830-ih. Hijerarhijskoj dinastičkoj geografiji stare Evrope, suprotstavljao je mladalačku egalitarnu republiku jednakih država. Evropsko bratstvo će, verovao je Macini, izrasti kroz proces kulturne i građanske integracije (doduše, nije razjasnio kako će se to tačno dogoditi).
Poljacima se dopao predlog Mlade Evrope o „svetom savezu naroda“, koji bi zamenio savez kraljeva. Efikasno su širili ideje Mlade Evrope među Slovenima u istočnoj Evropi. Takođe su upoznali Macinija sa regionalnim nacionalističkim pokretima. Macini je održavao kontakt sa brojnim uticajnim Poljacima, uključujući istoričara i aktivistu Joakima Lelevela (1786-1861), lidera poljskih demokrata u nacionalnom komitetu i mentora Konarskog, koji je takođe bio veoma blizak Maciniju i njegovoj evropskoj ideji.
Macini je smatrao da demokratski nacionalizam može osvojiti nacionalne, društvene i političke slobode unutar demokratske ujedinjene Evrope. Bio je to federalistički projekat za Evropu, razvijen u bliskom dijalogu sa nacionalističkim pokretima u istočnoj Evropi. Verovao je da revolucionarni nacionalni pokreti širom Evrope mogu ostvariti demokratiju i nacionalno samoopredeljenje, a zatim formirati osnovu za savez slobodnih naroda. Macinijanci su zamišljali Sjedinjene Evropske Države sa granicama koje se protežu do Ukrajine.
***
Kristina di Belđojozo je bila pristalica Macinijevih ideja i autorka traktata „Evropa naroda“ u kojem poziva na federaciju demokratskih nacionalnih država koja bi uključivala i Tursku. Nasleđeno bogatstvo joj je omogućilo život izvan uloge majke i supruge: bavila se politikom, novinarstvom i istraživanjem. Nakon što se 1828. odvojila od muža u dobi od 20 godina, napustila je dom u Milanu i počela da putuje, preselivši se prvo u Švajcarsku, a zatim u Francusku, gde je živela do 1840. Najveći deo svog života provešće u egzilu.
U Parizu, Belđojozo je bila domaćica renomiranog salona, glavnog utočišta za italijanske izgnanike i centralnog mesta pariskog intelektualnog života. Ćerku Mariju (otac nepoznat) rodila je 1838. kada je prekinula društvene angažmane da bi se 1840. vratila u rodnu Lombardiju. Tamo je reorganizovala svoje imanje u cilju poboljšanja uslova života seljaka. Izgradila je stanove i trpezarijsku salu u kojoj se služila hrana po subvencionisanim cenama. Osnovala je jaslice, osnovnu i srednju školu za dečake i devojčice, nudila besplatnu zdravstvenu zaštitu i obezbedila veliku, zagrejanu prostoriju kao sklonište tokom zime. Inspirisana Macinijevim idealima, njen cilj je bio ostvarenje demokratske republike koja će brinuti o „najsiromašnijoj i najbrojnijoj klasi“. Njene političke ideje i dela pretežno je karakterisala pažnja prema mučnom životu nižih klasa. Verovala je da će oni biti ključni element političke akcije, pa je stoga zdravlje političkog sistema zavisilo od njihove dobrobiti.
Belđojozo je 1849. učestvovala u odbrani Rimske republike (1849–50), revolucije za ujedinjenje i nezavisnost Italije. Finansirala je i vodila komitet revolucionarne vlade za pomoć ranjenicima i, sa drugim aktivistkinjama, uključujući Enriketu Di Lorenco (1820-1871) i Amerikanku Margaret Fuler (1810-1850), organizovala bolnice za zbrinjavanje povređenih revolucionara i civila. Pošto je francuska vojska porazila Rimsku republiku, Belđojozo je otputovala na istok, u Osmansko carstvo. Pisala je o svojim demokratskim idealima za časopise koji su objavljivali i njene reportaže o aktuelnostima i eseje o revolucijama 1848. na italijanskom poluostrvu.
Nakon gušenja revolucija 1848/49, Osmansko carstvo pod sultanom Abdulmedžidom I (1823-1861) ponudilo je utočište mnogim evropskim radikalima koji su bili prisiljeni na egzil. Prognanici su uglavnom dolazili iz austrijskih zemalja – Italijani, Poljaci i Mađari – a njihovo prisustvo je izazvalo diplomatske tenzije sa Habzburškim i Ruskim carstvom.
U leto 1850. dolazak Belđojozo iz Italije prekinuo je monoton život malog sela Čakmakoglu u centralnoj Turskoj. Stanovnike zabačenog sela posebno je impresionirao egzotični italijanski nameštaj koji je Belđojozo donela sa sobom. Putovala je sa svojom 12-godišnjom ćerkom i engleskom dadiljom, gospođom Meri En Parker. Meštani su brzo prihvatili Belđojozo, koja je želela da živi od zemlje i bila dovoljno upućena u medicinu da ponudi dobar savet. Kada nije imala novca, živela je na kredit. Toliko se dopadala seljanima, da niko nikada nije tražio novac nazad. Na svom putovanju kroz osmanske zemlje, shvatila je da je ujedinjena i demokratska Evropa moguća.
Belđojozo je na francuskom objavljivala reportaže o svom osmanskom izgnanstvu, fokusirajući se na svakodnevni život turskih nižih klasa. U njenim izveštajima nije bilo mistifikacije i egzotike, tipične za evropski orijentalizam 19. veka. Belđojozo je nastojala da razume društveni i politički život u svom okruženju, a posebno svakodnevicu najsiromašnijih i najugroženijih, nudeći čitaocima pariske Revue des Deux Mondes priče o životu u osmanskom selu, drugačije od pristrasnih fantazija koje su zapadni Evropljani tipično gajili o životu u Osmanskom carstvu.
Kao žena, Belđojozo je imala pristup unutrašnjosti harema i dokumentovala je svoja zapažanja koja značajno odstupaju od izmaštanih scena u stilu Hiljadu i jedne noći, uobičajeni resurs orijentalističke fantastike i memoara tog doba. Videla je kako izolovani život ograničava autonomiju i psihološki razvoj ljudi. Njena pažnja za kućne prostore i žensku podređenost u Turskoj značajno oblikuje njen esej o Italijankama, „O trenutnom stanju žena i njihovoj budućnosti“ (1866). Ovde ona ističe ključnu ulogu obrazovanja u promovisanju ravnopravnosti muškaraca i žena, mada insistira na izbegavanju radikalne i nagle promene položaja žena u novoformiranoj italijanskoj državi.
Posmatrajući realnost života žena u osmanskim zemljama, Belđojozo ispituje „nacionalni karakter“ turskog naroda. Hvalila je njihovu blagost i insistirala da će se karakterni kvaliteti naći uglavnom među onima koji žive na selu ili u provincijskim gradovima, a ne u višim urbanim slojevima. Belđojozo je razmatrala i prirodu odnosa između Evrope i Turske, koji su u to vreme izazivali ozbiljnu zabrinutost, s obzirom na to da je pisala tokom Krimskog rata. Fundamentalni zadatak Evrope, smatrala je, bio je očuvanje osmanske nezavisnosti. Insistirala je da Tursku s pravom treba smatrati delom „koncerta evropskih naroda“. Vremenom bi, smatrala je Belđojozo, Turska mogla da postane „najbogatija, jer je već najlepša [zemlja] u starom svetu“.
Dok je Belđojozo tražila utočište u osmanskim zemljama, Macini je bio u stalnom kontaktu sa predstavnicima istočnoevropskih nacionalističkih pokreta. Ujedinjena Evropa koju su oboje zamišljali, uključivala je Ukrajinu i Tursku. Njihovo iskustvo i zapažanja presudno su uticali na viziju federalnog ujedinjenja u kojem centralizovane nacionalne republike zajedno ustaju protiv tiranije apsolutističkih monarha i imperatora. Nisu svi bili impresionirani ovom vizijom. Neki su se radije bavili lokalnim autonomijama i federalističkim rešenjima. Kataneo je bio jedan od najelokventnijih i najuticajnijih republikanskih mislilaca koji je podržavao evropsku federaciju zasnovanu na lokalnim autonomijama. Nazivao je to „Evropom gradova“, što je ideja koju je razvio u poređenju sa urbanom organizacijom u Aziji.
***
Karlo Kataneo je napisao mnogo knjiga o Dalekom istoku, a da nikada nije kročio u istočnu Aziju. Dok je gledao kroz prozor svog stana u švajcarskom selu Kastanjola na jezeru Lugano, s pogledom na planinu San Salvatore, zadovoljstvo u posmatranju vinograda, voćnjaka i maslinjaka mora da je bilo pomućeno izvesnom frustracijom. Taj švajcarski kanton je sredinom 19. veka bio mirno mesto gde su građani uživali više sloboda nego u mnogim susednim zemljama. Italijanski izgnanici su često birali Švajcarsku Konfederaciju za svoje odredište, uživajući u slobodi izražavanja i rasprostranjenoj republikanskoj kulturi. Mnogi su pokretali novine i časopise u saradnji sa švajcarskim intelektualcima i političarima. Italijanske patriote, progonjeni političari i izbeglice ovde su nalazili azil, ali i laboratoriju za teoriju i praksu političke slobode. Između Macinija, Belđojozo i Katanea, upravo je Kataneo gajio najbliže veze sa Švajcarskom, gde je boravio od 1848. do svoje smrti 1869. Vreme koje je proveo u ovoj zemlji oblikovalo je njegove političke ideje za Italiju – i Evropu. Kataneo je demokratski federalizam evropske vlade gradova-država osmislio prema švajcarskoj federaciji.
Kao republikanski patriota, Kataneo je u martu 1848. predvodio ratni savet revolucije u Milanu, kada su u roku od pet dana proterane austrijske trupe pod vođstvom feldmaršala Jozefa Radeckog (1766-1858). Uprkos slavi, Kataneo je odbio da igra aktivnu ulogu u političkim institucijama. Odbio je imenovanje u parlament Pijemonta. Takođe je odbio Macinijev poziv da postane ministar finansija u Rimskoj republici 1849. godine i radije ostao u svom švajcarskom egzilu, jer se nije slagao sa Macinijevim političkim projektima. Macini je želeo naciju ujedinjenu pod republičkom centralnom vladom, dok je Kataneo sanjao o snažno decentralizovanom i federalnom modelu ujedinjenja, zasnovanom na autonomiji svake lokalne zajednice.
Kataneo je samoupravu polisa, dostojanstvo ljudske egzistencije i suverenitet zakona smatrao glavnim kvalitetima i komponentama Evrope. Centar evropske civilizacije bio je grad, kao politička, institucionalna i urbana organizacija javnog života. Grčki polis i rimsku republiku u antičko doba, kao i italijanske komune u srednjem veku smatrao je najuzvišenijim izrazom evropskog grada. Lokalna samouprava je, po njegovom mišljenju, predstavljala glavni protivotrov za tiraniju i despotizam. Kao i mnogi iz njegove generacije, Kataneo je učio da urušavanje poretka opština vodi u dekadenciju i varvarstvo. Grad, pisao je Kataneo, „predstavlja naciju u njenom najintimnijem utočištu slobode“. Kataneo je smatrao da je ogromna tragedija to što se u procesu nacionalnih ujedinjenja u Evropi grad svodi na „poslednji privezak i najniži nivo prefekture“. Evropa je pratila centralizovani francuski nacionalni model i to, verovao je Kataneo, na svoju veliku štetu.
U centralizovanoj vladi Francuske, Kataneo je video pretnju po Evropu jer je verovao da to potkopava lokalne prakse samouprave koje su služile kao bastion slobode. Takođe je strahovao da birokratska i vojna centralizacija po francuskom modelu ima tendenciju ka imperijalizmu i ratu. Plašio se da će se evropski narodi upustiti u „beskrajne ratove da bi uzurpirali komad zemlje susednog naroda“. Bio je uveren da centralizovani oblici vlasti povećavaju šanse za sukob i identifikovao je blisku vezu između samouprave i druga dva stuba „evropskog duha“ – vladavine prava i dostojanstva pojedinca. Smatrajući da je poredak opština srce evropske civilizacije, Kataneo je ovaj oblik političke zajednice uporedio sa drugim urbanim organizacijama na Dalekom istoku, čijim je gigantskim prestonicama nedostajalo jedinstvo između grada i sela. Kataneova definicija Evrope počinje od kritike onoga što on smatra za „Drugog“ Evrope – Azije.
Katanea je interesovalo kako kulturni sistemi stupaju u interakciju sa svojim okruženjem; tu oblast proučavanja nazvao je „socijalna ideologija“. Napisao je knjige o Indiji (1845), Japanu (1860) i Kini (1861), oslanjajući se na teoriju koja razlikuje „stabilne civilizacije“ – zatvorene sisteme koji nisu u interakciji sa drugima – i „progresivne civilizacije“ koje su otvorene i sposobne za razvoj. Prema Kataneu, Istok, a posebno Kinu i Indiju odlikuju „stabilne civilizacije“ čija je sudbina bila dekadencija. Takva društva su bila osuđena na neumoljiv pad, zbog manjkavog ambijenta za slobodu i zato što despotizam guši sve. Kataneo je verovao da koren problema leži u tome što se u Aziji nije uspostavila „pravna ideja građanina“. Samoupravni polis je princip koji razlikuje Evropu od Azije: „poredak opština, zakoni i dostojanstvo građana“ predstavljaju srž Kataneove ideje o „Evropi gradova“. Kataneo je redefinisao ideal evropske civilizacije, filtrirajući ga kroz koncept grada sa karakterističnim institucijama, kao primarnog oblika političke organizacije.
Za Katanea se demokratski federalizam, zasnovan na autonomiji opština, činio rešenjem koje omogućava da se jedinstvo i solidarnost među evropskim narodima uskladi sa njihovim razlikama, uz zadržavanje izvesnog stepena autonomije. Kataneo je bio siguran da će federalno povezana Evropa sačuvati različite istorijske, kulturne i jezičke identitete kontinenta, ali i unaprediti zajednički suverenitet koji će podsticati mir i saradnju. Kataneovim rečima:
„Želimo jedinstvo kakvo imaju Sjedinjene Američke Države, a ne Engleska, koja tlači Škotsku i Irsku, niti Rusija, koja uništava Poljsku. Glasamo za Sjedinjene Države Italije, ali ne samo za to, već i za Sjedinjene Države Evrope.“
Kataneo je priželjkivao Evropu gradova, umesto Evrope naroda, kako su je zamišljali Macini i Belđojozo. Međutim, svo troje su verovali da bi ujedinjena i slobodna Italija bila trajan i efikasan politički projekat samo u okviru ujedinjene federacije evropskih država, gde će različiti identiteti naći poštovanje i zajednički dom. Drugim rečima, ujedinjenoj Italiji su bile potrebne Sjedinjene Evropske Države da bi ostala slobodna.
***
Upadljivo je kako je iskustvo izgnanstva, uobičajeno u periodu političkih progona, na različite načine doprinelo evropeizaciji intelektualnih elita u Italiji u 19. veku. Tokom Risorđimenta – kako nazivamo dug proces koji je Italiju transformisao iz skupine kneževina u nacionalnu državu – intelektualna razmena i lični susreti pomogli su da se izgradi osećaj evropejstva među raznolikom grupom evropskih intelektualaca i patriota.
Tokom proteklih vek i po, političke vizije evropske budućnosti bile su duboko oblikovane mrežama emisara, izgnanika i intelektualaca koji učestvuju u nacionalnim pokretima širom Evrope. To je bilo važno jer se osećanje Evropljaninom nije podrazumevalo za patriote uključene u ogorčene i često nasilne borbe za jedinstvo i nezavisnost. Upravo je neuspeh tih borbi, u prvom redu, hranio mreže izgnanika, promovišući transevropsku razmenu ideja i iskustava koja će generisati inovativna shvatanja evropskog jedinstva.
Iskustvo egzila je takođe oblikovalo razmišljanja o odnosima između Evrope i njenih mnogih istoka: onog istoka koji je Konarski preobraćao u Ukrajini i Poljskoj uz pomoć macinijanskih revolucionarnih ideja i tajnih ćelija Mlade Evrope; ili onog istoka koji je Belđojozo doživela na svom putovanju kroz Osmansko carstvo nejasnih granica između Evrope i Istoka, kada je prigrlila njihov pluralitet i počela da se zalaže za uključivanje Turske; konačno, istoka koji je Kataneo zamišljao u svojoj maloj radnoj sobi u Švajcarskoj, definišući evropsko iskustvo samouprave grada naspram urbane realnosti u Kini, Indiji i Japanu.
Lideri italijanskog nacionalnog pokreta nisu smatrali da postoji kontradikcija između njihovih patriotskih težnji za političku emancipaciju i opredeljenja za ujedinjenu i republikansku Evropu. Kao što su očekivali da će Napolitanac i Pijemontanac postati Italijan tako što će voleti svoju širu zajednicu ne odričući se svoje rodne zemlje, tako će i narodi Evrope naučiti da vole svoju veću evropsku domovinu. Ovo preusmerenje osećanja ne bi značilo zaborav nacionalnih, regionalnih ili opštinskih pripadnosti. Naprotiv: evropske patriote bi ih još bolje razumele i više volele.
Možda nije jasno zašto je za definiciju evropske ideje često bilo potrebno nešto istočno, ali očigledno je da Evropa to još uvek radi, dok se evropsko političko jedinstvo i dalje meri debatama o uključenju/isključenju Turske ili, u novije vreme, Ukrajine.
Fernanda Gallo, Aeon, 20.05.2024.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 08.06.2024.
