Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Stara kineska legenda govori o slikaru po imenu Vu Daozi (680-760), koji je naučio da slika tako verno da je na kraju uspeo da uđe u svoje delo i nestane u pejzažu. Koliko god ličila na magijsko mišljenje, ta legenda se poklapa s uobičajenom intuicijom da su umetnička dela više nalik vratima u nepoznato nego običnim predmetima: da kroz njih stupamo u druge svetove. Kad gledam „Lovce u snegu“ Petera Brojgela (1565) osećam se kao da sam u tom selu koje steže oštar mraz, a ne u Muzeju istorije umetnosti u Beču. Kad čitam Zločin i kaznu (1866) slova na stranici dočaravaju ceo jedan svet i u izvesnom smislu nisam više u svojoj dnevnoj sobi, već u Rusiji Dostojevskog; film nas takođe odvodi u daleke galaksije i prošle vekove.

Čak i nepredstavljačka dela, na primer obojeni kvadrati koji dišu na slikama Marka Rotka i atmosfera u muzici Maksa Rihtera, mogu da nas uvuku u sebe. Ponekad umetnička dela imaju takvu magnetsku privlačnost da zaboravljamo stvarni svet oko sebe i gubimo osećaj prostora i vremena, drugih ljudi – pa čak i samih sebe. Francuski enciklopedista i kritičar umetnosti Deni Didro (1713-1784) nazvao je te doživljaje uranjanja „umetnošću u njenom najčarobnijem obliku“. Jednom ga je slika Klod-Žozefa Vernea (1714-1789) tako potpuno i prijatno uvukla u pastoralnu rečnu scenu da je taj doživljaj uporedio s božanskim načinom egzistencije: „Gde sam u ovom trenutku? Šta je sve ovo što me okružuje? Ne znam, ne umem da kažem. Šta nedostaje? Ništa. Šta želim? Ništa. Ako ima Boga, njegovo biće je sigurno ovakvo, nalazi izvor zadovoljstva u sebi.“

Zato nije neobično što nas obuzima izvesna melanholična čežnja kad se sve to završi, kad se svetla upale ili se okrene poslednja stranica knjige, pa se opet nađemo tamo gde smo bili i moramo da nastavimo sa svakodnevnim životom.

Ideja o umetničkim delima kao vratima u druge svetove stara je nekoliko vekova i postala je opšte mesto u govoru o našim iskustvima povezanim s umetnošću. U Slikama i suzama (Pictures and Tears, 2001) Džejms Elkins nazvao je takvo shvatanje umetničkog doživljaja  „teorija putovanja“. Da li je ova teorija previše metaforična? U stvarnosti nikada ne napuštamo svoje mesto u fizičkom prostoru. Sve vreme se nalazimo u galeriji, u publici ili u svojoj fotelji. Koliko god da pokušavam, ne mogu da stupim u Brojgelov krajolik razmičući platno, kao ni u Hamletov svet istrčavajući na pozornicu. Umetničko delo mi dopušta samo da u njega gledam s praga; odatle mogu da zavirim unutra, ali ne i da uđem. Tu se suočavamo s onim što nazivam paradoks estetskog uranjanja: kad uronimo u umetničko delo, čini nam se da nekud odlazimo iako se nismo pomerili s mesta; kao da smo istovremeno u dva sveta iako zapravo nismo ni u jednom. O kakvoj to onda vrsti „putovanja“ govorimo?

***

Jedan način da se na to pitanje odgovori jeste da se pažljivije istraži fenomenologija doživljaja tog uranjanja – to jest načina na koji se ono doživljava iz perspektive prvog lica. Poljski fenomenolog Roman Ingarden (1893-1970) tvrdio je da su umetnička dela posebni entiteti koji postoje negde između mentalne i fizičke stvarnosti, koji se ne mogu svesti ni na jednu od njih, a zavise od obe. Umetničko delo nužno zahteva fizičku osnovu kao što su pigmenti na platnu, blok mermera, slova na papiru, ljudi na pozornici – ukratko, neki spoljašnji predmet ili stanje stvari kojim posmatrač može da se bavi. Ali istovremeno je potrebno da se posmatrač pretvori u ono što Ingarden naziva estetski objekt, umetničko delo kao doživljeno: upravo svest posmatrača pretvara slova na papiru u zamišljene svetove, vidi krajolik u naslikanoj površini ili čuje tugu u nekoj melodiji.

Kao objekt nezavisan od svesti, umetničko delo je skelet koji ja popunjavam svojim opažanjem. Kad posmatramo neko umetničko delo, često doslovno zaboravljamo da je ono fizički objekt; obično nismo svesni slova na stranici ili pigmenata na platnu dok naša svest klizi preko njih i usredsređuje se na naslikani ili pripovedni svet koji se otvara u susretu s datim delom. Taj svet se ne može smestiti u fizički prostor. Nijedna mapa ne može me tamo odvesti. Jedini ulaz moguć je kroz umetničko delo. S druge strane, svet umetničkog dela nije puki mentalni događaj unutar moje svesti, kao što su to maštarija ili sećanje, jer ja taj svet doživljavam kao nešto izvan svoje svesti. Kao što kaže francuski filozof Mikel Difren (1910-1995), umetničko delo „pojavljuje se u svetu kao nešto što nije iz sveta“, kao izbijanje novog sveta usred stvarnog sveta.

Verujem da to osobeno ontološko „između“ pruža ključ za razumevanje onog što se događa kad uranjamo u umetničko delo. U svakodnevnom iskustvu nalazim se ovde, usred prostorno i vremenski jedinstvenog i smisleno organizovanog sveta, u kom mogu da sadejstvujem s predmetima i drugim ljudima. Martin Hajdeger (1889-1976) smatra da vezanost za svet definiše ljudsku egzistenciju u toj meri da je njegov tehnički termin za ljudsku egzistenciju Da-sein, doslovno „tu-bivstvovanje“. Umetničko delo, međutim, otvara heteronomni svet koji ne doživljavam kao nešto što pripada prostorno-vremenskom jedinstvu stvarnog sveta. Estetsko uranjanje podrazumeva, dakle, da se okrećemo od stvarnog sveta ka svetu umetničkog dela, a da ne ulazimo istinski u njega. U svom istraživanju pokušao sam da opišem radikalne doživljajne promene u svesti posmatrača o mestu koje takvo kretanje izaziva, a posebno promene u našem osećaju prostora i vremena. Kad čitamo dobru knjigu ili gledamo dobar film, gubimo svest o vremenu i okruženju.

Još paradoksalnije, umetničko delo može učiniti da zaboravim samog sebe kao subjekta doživljaja, kao da na neki način postajem deo objekta. Ono može zaokupiti moju pažnju do te mere da pomrači sve drugo u polju moje svesti. Ali važan aspekt estetskog uranjanja je to što, koliko god se ono činilo sveobuhvatno i stvarno, i dalje postoji bar latentna svest o granici između stvarnosti i fikcije, i što obično ne zamišljamo svet umetničkog dela kao stvaran i ne mislimo da smo zaista u drugom svetu. Sve to zajedno je posebno, doživljajno izmeštanje, u kom su destabilizovane uobičajene strukture naše svesti o prostoru, te imamo osećaj da nismo potpuno ni u stvarnom svetu ni u svetu umetničkog dela, ni unutra ni napolju, već u graničnom prostoru između njih. Iz te fenomenološke perspektive, teorija o estetskom doživljaju kao „putovanju“ nije samo metaforičan govor, već realan opis doživljaja. Doduše, priroda tog „putovanja“ je mnogo složenija nego što zamišlja naivno tumačenje te teorije. Ne ulazimo u umetničko delo kao Vu Daozi, već pre umetničko delo dislocira osnovne doživljajne strukture na kojima počiva naša svest o mestu.

***

Još nije sasvim jasno zašto nalazimo da je takav doživljaj prijatan – dok su nam neka slična odstupanja od uobičajenog, na primer psihoze, vrlo mučna. Pretpostavljam da se prijatnost estetskog uranjanja može objasniti kao kombinacija dva činioca. Prvo, estetsko uranjanje povlači sveukupnu stimulaciju mentalnih i telesnih moći, kao što su kognicija, osećanje i uobrazilja, a čini se da nam je takva stimulacija uzbudljiva i prijatna. Drugo, svest (makar latentna) o fikcionalnom karakteru umetnosti stara se da svet umetničkog dela ne postane suviše realan, suviše preteći, tako da u njegovim događajima možemo učestvovati s bezbedne distance znajući da je sve to, na kraju, samo igra i privid.

Neki kritičari su olako zaključili da je uranjanje samo jedan oblik ispraznog uživanja  i bežanja od stvarnosti. Tu sasvim izostaje ideja o umetnosti kao deljenju ideja, kao načinu produbljivanja našeg razumevanja stvarnog sveta i sopstvenog mesta u njemu. Mislim da takve kritike prosto ne shvataju u kojoj meri su radikalni iskustvo uranjanja i njegova moguća grananja. Naravno, plutanje kroz kosmos treperavih svetlosti u „Beskrajnom kristalnom univerzumu“ (2018) umetničkog kolektiva Team Lab ili prepuštanje strujanju muzike Kloda Debisija nude predah od briga i problema svakodnevnog života i možemo se čak složiti s tvrđenjem da nas ti doživljaji ničem ne uče, bar ne u smislu pojmovnog znanja.

Verujem, ipak, da nas iskustva uranjanja mogu menjati na drugi, fundamentalniji način. Svakodnevni život kojim vladaju navike lako može učiniti da zaboravimo koliko bogato i raznovrsno može biti ljudsko iskustvo. Obično prolazimo kroz dane ispunjene aktivnostima i obavezama s izvesnim automatizmom koji otupljuje naše načine povezivanja sa svetom i samim sobom. Kad promenimo osnovne doživljajne strukture na kojima počiva naš osećaj svakodnevnog života, umetnička dela mogu nam pokazati da postoji više načina mišljenja, osećanja i imaginiranja nego što smo svesni. Uranjanje podstiče naš duh i pokreće njegove zupčanike na nov način. Mada nas ono ne uči ničem u smislu „X je Y“, iz njega se vraćamo promenjeni. Mnogima je verovatno poznato da čarolija umetnosti može da se nastavi i kad uranjanje prođe i da onda svet, bar neko vreme, izgleda bogatiji, dublji i privlačniji nego ranije. Verujem da nas takvi doživljaji suštinski vode ka neobičnijem i nijansiranijem odnosu prema svetu. Kao što je rekao nemački filozof J. G. Fihte (1762-1814), estetsko iskustvo možda nas ne čini direktno mudrijim ili boljim ljudima, ali „neobrađena polja našeg duha se ipak otvaraju i ako jednog dana iz nekih razloga odlučimo da ih obradimo, nalazimo da je pola otpora uklonjeno i pola posla već urađeno“.

Autor je na postdoktorskim studijama estetike na Univerzitetu u Helsinkiju.

Harri Mäcklin, AEON, 11.01.2022.

Tekst uredio Sam Dresser

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 29.01.2022.