žuti list
Foto: Peščanik

Dok su u leto 1940. Hana Arent i njen muž Hajnrih Bliher u Montobanu u Francuskoj čekali vanrednu izlaznu vizu nisu padali u očajanje. Našli su bicikle i danju se vozili po divnim francuskim predelima, a uveče uživali u detektivskim romanima Žorža Simenona. Rečima Helen Volf: „Hana je na svoj energičan način pretvorila to mučno iskustvo u neku vrstu poklonjenog vremena“. Bila je to „pauza od života ispunjenog radom i obavezama“.

To ne izgleda kao nešto što se radi dok je život u opasnosti. Šta je Hani Arent omogućilo da za sebe odvoji vreme tokom ovog mučnog iskustva?

Nada svakako ne.

Arent se nikad nije upuštala u misao zasnovanu na nadi. Još 1929. je shvatila šta se dešava u Nemačkoj i zbog toga gubila prijatelje. Prezirala je „oportunističku politiku“ koja „za sobom ostavlja haos oprečnih interesa i očigledno beznadežnih sukoba“. Odbacila je svaku pomisao na mesijanizam kao šansu za buduće iskupljenje. Posle rata, u pismu američkom filozofu Glenu Greju, napisala je da je Nada protiv nade Nadežde Mandeljštam jedina knjiga koju preporučuje svim svojim studentima. Žena ruskog pesnika Osipa Mandeljštama u svojim strašnim memoarima opisuje detalje života pod Staljinovim režimom i borbu za preživljavanje. Arent je tu knjigu ocenila kao „jedan od pravih dokumenata“ 20. veka.

Razgovor o nadi često sklizne u sentimentalnost i više otkriva potrebu za katarzom. Čak i blazirani posmatrači svetskih poslova zadržavaju dah u trenucima neizvesnosti nadajući se da će dobro pobediti zlo i da će sve imati sretan kraj. Za jedne su rasprave o nadi povezane s predstavama o radikalnoj političkoj viziji budućnosti, dok je za druge nada politički slogan za pokretanje masa. Neki ljudi se drže nade kao neke vrste liberalne vere u progres, dok je za druge ona izraz vere u boga i život posle smrti.

Arent je raskrstila s tim narativima. Kroz čitavo svoje delo ona dokazuje da je nada opasna prepreka hrabrom delanju u mračnim vremenima. Arent odbacuje predstave o progresu, očajava nad predstavničkom demokratijom i sumnja da se sloboda može sačuvati u savremenom svetu. Ne veruje ni u večnost duše, kako piše u jednom ljubavnom pismu svom mužu. Politički teoretičar Džordž Kateb jednom je primetio da je njeno delo „uvreda za demokratsku dušu“. Na dodeli počasne diplome Smit koledža u Masačusetsu 1966. dekan je rekao: „Vaši tekstovi su izazov za um, uznemiravaju savest i deprimiraju duh vaših čitalaca. Pa ipak, iz vaše mudrosti i čvrstog uverenja u unutrašnju snagu čovečanstva izbija sigurna nada.“

Zamišljam da bi Arent uzvratila: „Sigurna nada u šta tačno?“

***

Arent ne pruža sistematizovano izlaganje o nadi, ali joj se često vraća u različitim tekstovima. Svoj esej „Šta je sloboda“ počinje iskazom: „Postaviti pitanje šta je sloboda izgleda kao beznadežan poduhvat“. U eseju „Ljudi u mračnim vremenima“, piše: „Kad se nada, duša se širi iznad realnosti, dok se u strahu smanjuje ispod nje“. Njena knjiga Izvori totalitarizma (1951) počinje razmatranjem nade: „Često se čini kao da očajnička nada i očajnički strah, pre nego uravnoteženo rasuđivanje i odmereno razumevanje, mogu da dosegnu bliže centru ovakvih događaja.“

Najrazorniji opis nade Arent daje u svom eseju „Uništenje šest miliona“ (1964), objavljenom u nedeljniku Jevrejski svet. Postavljena su joj dva pitanja. Prvo je glasilo zašto je svet ćutao dok je Hitler ubijao jevrejski narod i da li je nacizam ukorenjen u evropskom humanizmu. Drugo pitanje ticalo se uzroka bespomoćnosti u jevrejskom narodu.

Na prvo pitanje, Arent uzvraća da „svet nije ćutao, ali da osim toga nije uradio ništa“. Ljudi su imali drskosti da izraze osećanja užasa, šoka i indignacije, a da pritom ništa ne preduzmu. Nije to bio pad evropskog humanizma, kaže Arent, nespremnog za pojavu totalitarizma, već evropskog liberalizma, uključujući socijalizam. Nije inteligencija dopustila nacifikaciju društvenih, kulturnih, akademskih i političkih institucija zato što se bavila slušanjem Betovena i prevođenjem s nemačkog na starogrčki. Bila je „nevoljna da se suoči sa stvarnošću“, želela je da se „skloni u fantaziju čvrstih ideoloških uverenja kojima pribegava uvek kada se suoči s činjenicama“.

Odgovarajući na drugo pitanje, Arent je napisala: „Jevrejske mase u nacističkoj Evropi bile su objektivno bespomoćne“. Pozvala se zatim na tekst poljskog pesnika Tadeuša Borovskog, „Izvolite u gasne komore, dame i gospodo“ (1946), da bi razmotrila načine na koje je nada iskorišćena da uništi samu čovečnost ljudi. Borovski je bio tinejdžer kada je Hitler okupirao Poljsku. Nacisti su ga uhapsili 1943. i deportovali prvo u Aušvic, pa u Dahau. Prisećajući se svog utamničenja u Aušvicu, pisao je:

„Nikada u istoriji čovečanstva nada nije bila jača od čoveka i nikada nije nanela toliko štete, kao u ovom ratu, u ovom koncentracionom logoru. Nisu nas učili kako da odustanemo od nade i zato danas nestajemo u gasnim komorama.“

Nedugo potom, Borovski je izvršio samoubistvo.

Uporna nada, tvrdi Arent, učinila je tolike ljude bespomoćnima. Nada je uništila čovečnost odvraćanjem ljudi od sveta. Nada sprečava ljude da delaju hrabro u mračnim vremenima.

U mnogim svojim ranim esejima iz 30-ih i 40-ih Arent se bavi etičkim implikacijama uzdanja u nadu u trenucima krize. Posebno je kritikovala način na koji su nacisti koristili nadu da zarobljenike u koncentracionim logorima uvuku u svoje zločine, prisiljavajući ih da ubijaju jedni druge. U svojoj dvonedeljnoj kolumni „To znači ti!“ koju je pisala za Aufbau, nedeljnik nemačko-jevrejske imigracije pokrenut u Njujorku 1934, Arent piše da su strah i nada „dva arhineprijatelja jevrejske politike“. U tekstu pod naslovom „Dani promene“, ona opisuje borbu za Varšavski geto, razmatrajući kako je nada iskorišćena protiv jevrejskog naroda:

„Počelo je 22. jula 1942. Tog dana je predsednik „Jevrejskog saveta“, inženjer Adam Černjakov, počinio samoubistvo jer je Gestapo od njega zahtevao da obezbedi 6 do 10 hiljada ljudi dnevno za deportaciju. U getu je bilo pola miliona Jevreja, a Gestapo se plašio oružanog ili pasivnog otpora. Ništa slično se nije desilo. Dvadeset do četrdeset hiljada Jevreja dobrovoljno se prijavilo za deportaciju, ignorišući upozorenja poljskog ilegalnog pokreta. Stanovništvo je „uhvaćeno između straha i grozničave nade“. Neki su se nadali da je „evakuacija“ obično preseljenje, drugi da im takve mere neće škoditi. Neki su se plašili da otpor znači sigurnu smrt; drugi su strahovali da će otpor izazvati masovna pogubljenja; a pošto je jevrejsko mnenje u načelu bilo protiv otpora i radije prihvatalo iluzije, oni malobrojni koji su hteli da se bore, nisu se usudili da preuzmu takvu odgovornost. Nemci su naizmenično koristili nadu i strah.“

Uhvaćeni između straha i „grozničave nade“, zatočenici u getu su bili paralisani. Istina o „preseljenju“ i ćutanje sveta stvorili su neku vrstu fatalizma. Tek kada su odustali od nade i otresli se straha, tvrdi Arent, shvatili su da je „oružani otpor bio jedini moralni i politički izlaz“.

Za Arent, pojava totalitarizma u 20. veku značila je da više niko ne može da računa na zdrav razum ili ljudsku pristojnost, moralne norme ili etičke imperative. Kad zakon nalaže masovno ubijanje, ne možemo se oslanjati na njega kao uputstvo za delanje. Prekinula se tradicija zapadne političke misli, izvrnut je Platonov aksiom – da je bolje trpeti štetu nego je počiniti. Elementarna ljudska iskustva kao što su ljubav, gubitak, žudnja, strah, nada i usamljenost instrumentalizovana su fašističkom propagandom za kontrolu masa. Ali Arent se nije pokolebala. U najmračnijem trenutku svog života, dok je u internaciji pomišljala na samoubistvo, shvatila je da suviše voli život da bi odustala od njega. Nije se nadala spasu ni iskupljenju. Razumela je da se našla između „više ne“ i „još ne“, između prošlosti i budućnosti.

***

Pre nego što je bila prisiljena da napusti akademsku karijeru i pobegne iz nacističke Nemačke 1933, Arent je objavila svoju disertaciju Ljubav i sveti Avgustin, koju je odbranila na univerzitetu u Hajdelbergu pod mentorstvom Karla Jaspersa. Arent tu nudi sekularno čitanje Avgustinovih ideja o ljubavi. U njegovom pojmu caritas, ili ljubavi prema bližnjem, Arent je našla način bivanja u odnosu na svet, uz koren političke akcije i ljudske slobode, gde ljubav za svet ima moć da stvori nove početke. Sekularno tumačenje Avgustina miri njegovo razumevanje hrišćanske nade u život posle smrti, s njenim razumevanjem svetovnosti. Dok je Avgustin besmrtnost tražio u životu posle smrti, Arent argumentuje da postoji samo besmrtnost u ljudskom političkom delanju na ovom svetu. Sve što ostaje nakon naše smrti jesu priče koje drugi pričaju o onome što smo uradili.

Sredinom 50-ih i početkom 60-ih u Njujorku, dok je Arent pripremala taj rukopis za štampu na engleskom, uredila je tekst i u njega unela pojam moći rođenja (natality). Stvaranjem ovog koncepta Arent je otkrila princip novih početaka, koren političke akcije i mogućnosti slobode.1

Neuobičajen pojam i svakako više ženski i zvučniji od nade, moć rođenja (natality) je u stanju da sačuva čovečnost. Dok je nada pasivna žudnja za nekim budućim ishodom, sposobnost delanja ontološki je ukorenjena u moći rođenja. Raskidajući sa tradicijom zapadne političke misli, koja je fokusirana na smrt i smrtnost od Platonove Republike do Hajdegerovog Bitka i vremena (1927) Arent se okreće novim počecima, ne da bi izgradila metafizički argument o prirodi bića, već da bi sačuvala princip same ljudskosti. Moć rođenja je uslov za trajno ljudsko postojanje; to je čudo rađanja, novi početak svojstven svakom rađanju koje delanje čini mogućim, spontano je i nepredvidivo. Moć rođenja znači da uvek imamo mogućnost da raskrstimo sa postojećim okolnostima i počnemo nešto novo. Ali šta je to, ne može se reći.

Možda nas nada ne može sačuvati kada stvari krenu po zlu, ali moć rođenja može. Na taj način, Arent ne odustaje od vere u svet ljudskih poslova, već nastoji da nađe savremen koncept koji bi mogao da je sačuva. U knjizi Ljudsko stanje (1958), ona piše:

„Čudo koje spasava svet, područje ljudskih poslova, od njegovog normalnog, „prirodnog“ propadanja jeste činjenica moći rođenja (natality), u kojoj je sposobnost delanja ontološki ukorenjena. To je, drugim rečima, rađanje novih ljudi i novi početak, delanje za koje su opremljeni pukim rođenjem. Samo puno iskustvo ovog svojstva može ljudskim poslovima podariti veru i nadu, te dve suštinske osobine ljudskog postojanja koje grčka antika potpuno zanemaruje, jer očuvanje vere smatra za vrlo neuobičajenu i ne naročito važnu vrlinu, a nadu svrstava među zla obmane iz Pandorine kutije.“

Vera i nada u ljudske stvari mogu doći samo iz činjenice da svaka osoba rođena za svet, ima sposobnost da stvori nešto novo, da dela, i da time stavi u pogon niz događaja, čiji se ishod ne može predvideti. Na taj način, vera i nada za Arent nisu odredbe uverenja, već delanja. Delanje je „jedina čudotvoračka sposobnost ljudi“. Ovde bi bilo primamljivo uzeti moć rođenja (natality), jedan od koncepata Hane Arent o kom se najviše raspravlja, i kliznuti u jezik nade, ali pametnije je da se kao sinonim koristi reč „početi“.

Arent svoje odbijanje nade temelji na izučavanju rane grčke političke misli, koja je nadu svrstavala uz strah i zlo. U Meljanskom dijalogu (431. pre n.e.) Tukidid piše:

„Nada, koja je tješiteljica u opasnosti, jedne, koji se njom služe bez potrebe, ako im i naškodi, ne uništi; ali oni, koji sve svoje stavljaju na kocku (po prirodi je to rasipnost), upoznaju je istovremeno kad stradaju.“2

Za Tukidida, nada je uteha, slabost, opasnost, uzrok gubitka. U Hesiodovim Poslovima i danima (700. pre n. e.) – koji će imati centralno mesto kad Arent razmatra nadu u knjizi Ljudsko stanje – stoji da je samo nada ostala u Pandorinoj kutiji: „Pod nerazrušivim krovom, unutra ostade samo nada, u onomu ćupu pod otvorom, i ne izlete van“.3 Što će reći, nada se može opaziti tek kad zlo krene u svet. (Velikodušnije tumačenje moglo bi da glasi da se nadi možemo nadati, samo kad smo okruženi zlom.)

Nada širi viziju, odvraća nas od sveta koji je pred nama, ali moć rođenja (natality) je politički sklop, mogućnost političkog delanja. Arent kaže da nada može da prevlada ljude, jer ih okreće od onog što se dešava upravo pred njima. Moć rođenja nas prisiljava da budemo prisutni u trenutku. Konceptualno, moć rođenja se može razumeti kao druga strana nade:

„Nada dehumanizuje jer odvraća ljude od ovog sveta.
Nada je žudnja za nekim predodređenim budućim ishodom.
Nada nas odvaja od sadašnjeg trenutka. Nada je pasivna.
Nada postoji uz zlo.
Moć rođenja je princip ljudskosti.
Moć rođenja je obećanje novih početaka.
Moć rođenja je prisutna u Sada.
Moć rođenja je koren delanja.
Moć rođenja je čudo stvaranja.“

Odbijajući nadu, Hana Arent nas ne prepušta očaju. Zaista, teško je zamisliti poletniji koncept od moći rođenja (natality). Dok je nada nešto što se oseća, moć rođenja je nešto što se preduzima. Kao sekularna odredba vere, moć rođenja čvrsto stavlja odgovornost za delanje u naše ruke; to je mogućnost koju svako od nas poseduje, što nam pripada rođenjem. Možda se najbolji primer može naći u Izvorima totalitarizma, koji počinju osudom nade i straha, a završavaju se pozivanjem na Avgustina, kod kog je Arent i našla nadahnuće za svoj koncept moći rođenja:

„Zato početak, pre no što postane istorijski događaj, jeste najviša čovekova sposobnost; sa političkog stanovišta, on je isto što i čovekova sloboda. Initium ut esset homo creatus est – „da bi bilo početka, stvoren je čovek“, rekao je Avgustin. Svako novo rođenje jemči taj početak; on i jeste čovek sâm.“4

Arent nam ne daje nadu da će elementi totalitarizma nestati iz našeg sveta i upozorava da će se totalitarna rešenja javljati svaki put kad se učini da se ne mogu ublažiti društvene, političke i ekonomske patnje. Ali ostavila nam je koncept moći rođenja (natality), mogućnosti delanja u beznadežnim situacijama. Tako je sebi mogla da priušti vreme uživanja tokom mučnog iskustva. Svojim talentom da priča priče pridobila je simpatije gestapovca; imala je hrabrosti da išeta iz internacije sa falsifikovanim papirima; prevalila je Francusku sama, pešice, u potrazi za svojim mužem. Arent je uvek birala hrabro delanje, umesto nerazumne nade ili očajavanja.

Konačno, uz pomoć Varijana Fraja, Arent i Bliher su dobili izlazne vize. Biciklom su iz Montobana stigli do Marseja, gde su uzeli sobu u hotelu da sačekaju vize iz američkog konzulata. Jednog jutra, Bliher je pozvan da se javi na recepciju. Arent je znala da je taj poziv zamka i da policija nije daleko. Bliher je sišao u lobi, ostavio ključ i nonšalantno išetao na glavni ulaz, pre nego što se iko setio da ga zaustavi. Kada je recepcionar otišao kod Arent da pita gde joj je muž, priredila mu je bučnu scenu: vikala je da je Bliher već u prefekturi i da će recepcionar biti odgovoran ako se njenom mužu nešto desi. Pričekala je malo i zatim otišla da se nađe sa Bliherom u kafeu u kom se on bezbedno krio. Smesta su napustili Marsej. U periodu između juna i decembra 1941, američki Stejt department sprovodio je strožiju politiku imigracije. Od 1.137 prijavljenih, samo je 238 ljudi dobilo vanredne vize. Arent i Bliher su imali sreće da se nađu među njima.

Hana Arent je imala 34 godine kada se iskrcala sa broda Guiné na ostrvo Elis u Njujorku 22. maja 1941. Imala je 25 dolara u džepu i nije znala engleski. Bežala je od dva svetska rata, hapsio je Gestapo, pobegla je iz internacije. Njen život je tek počinjao.

Samantha Rose Hill, Aeon, 04.10.2021.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 03.11.2021.


________________

  1. U knjizi „Breme našeg doba“ Daša Duhaček upozorava na prevod ovog važnog koncepta Hane Arent – natality – u našim jezicima, koji treba jasno da se razlikuje od fiziološkog čina (po)rađanja i koji nema nikakve veze sa „natalitetom“, niti sme da asocira na rod (kao „rodnost“). Njen predlog je „moć rađanja“. Ja ću probati sa „moć rođenja“, uz izvornu reč u zagradi, da podseti na smisao. Prim.prev.
  2. „Povijest peloponeskog rata“, str. 317, Matica hrvatska, 1957.
  3. Prevod Branimir Glavičić.
  4. „Izvori totalitarizma“.