Zaljubljenici u krimi romane, filmove i serije dobro znaju najvažniji postulat – najsumnjiviji nikad nije ubica. Drugi postulat – batler nije ubica. Bilo bi to suviše jednostavno. Jednostavno kao da su, kad smo kod filmova, Indijanci u „Poštanskoj kočiji“ pobili konje i zaustavili i kočiju, pa time i okončali film.
U životu, međutim, najjednostavnija rešenja ponekad su, verovali ili ne, najbolja. A ponekad, kad se ne razmotri šta ta rešenja sa sobom nose, ona otvore nove probleme, što nam je u proteklih desetak godina nebrojeno puta demonstrirala ova vlast pokušavajući da intuitivno, na osnovu trenutne inspiracije, sprovodi „reforme“.
U Srbiji je prethodnih dana po ko zna koji put tema u delu javnosti bila izbegavanje plaćanja poreza. Možda niste prepoznali da je to zapravo predmet diskusije koja će se po svemu sudeći vrlo brzo okončati, a koja je do nas došla u formi „zabrana Bukinga“.
Plaćanje poreza je ono što svako normalan u normalnoj zemlji ne dovodi u pitanje. Građani plaćaju porez, država raspoređuje novac, obezbeđuje usluge. Pitanje šta činiti kada vlast potkrada državu i građane, kada se ne obezbeđuju usluge, prevazilazi okvire ovog teksta. Složeno je to i teško pitanje, pa možda nije ni čudno što će u ovakvoj državi, ovakvi mediji mnogo lakše plasirati temu „Neko iz vlasti hoće da zabrani Buking“, nego „Preko Bukinga se nude neregistrovani objekti“.
Nakon početnog šoka, „klik-bejta“, saznali smo da je država htela da Buking umesto nje kontroliše plaćaju li porez oni koji izdaju smeštaj. Na kraju smo došli do toga da su nadležni od Bukinga tražili da od onih koji nude sobe, stanove, apartmane, zahtevaju potvrdu da su registrovani. A Buking će to raditi tek od 2026. godine.
Problem je, međutim, u tome što čak i da Bukingov softver omogućava da se oglašavanje uslovi potvrdom o registraciji (a to je, navodno, razlog što su ljubazno odbili molbu) i da Buking počne to radi od sutra, nije izvesno da li bi to povećalo prihode države. Buking nikoga ovde neće kazniti niti juriti da utvrdi da li je podneo autentične dokaze, sve dok se gosti ne bune.
A na državi je da brine o sebi i svojim prihodima. Pa pre nego što se zabrinemo za izdavanje stanova na dan, što je zapravo relativno nova praksa u Srbiji, da se zapitamo koliko stanodavaca koji imaju „podstanare“ ne plaća porez i šta je država decenijama radila da ih otkrije ili da ih privoli.
Rekoh već, nećemo se baviti pitanjem treba li biti građanin pokorni ili iskazivati pragmatičnu građansku neposlušnost, onu koja se praktikuje kad od nje imamo ličnu korist. Ali je sve ovo dobra ilustracija kako država (ne) razmišlja i kako izbegava najjednostavnije rešenje. Čak i u situaciji kad ono ne bi značilo kraj filma.
Državi je, naime, lakše da isteruje disciplinu kod onih koji uredno plaćaju sve namete, naknade, račune i poreze, nego da otkriva ko izbegava obaveze. Iako bi sasvim sigurno bilo lakše dokazati da neko nudi i izdaje smeštaj za novac, nego dokazati da u nečijem stanu žive podstanari koji plaćaju kiriju na ruke, a ne rođaci ili prijatelji koji tu borave besplatno.
A šta smo saznali na kraju, ili pri kraju, priče o Bukingu?
Svašta bi se moglo uraditi, svašta bi trebalo uraditi, ali su problemi nepremostivi.
Kakvi su to nepremostivi problemi?
Pa, kao i obično – propisi su neodgovarajući, kazne su male, a da su i veće, nema ko da ih naplati jer nema dovoljno inspektora.
S obzirom na to da ovo nije krimić, a ni vestern, hajde da probamo kako bi funkcionisalo najjednostavnije rešenje. Propisi se menjaju u Skupštini Srbije, donose ih nadležno ministarstvo (ako je reč o podzakonskim aktima) ili lokalne skupštine. Ne urezuje ih Božija munja u mermerne ploče niti ih Zemlja izbacuje iz utrobe u erupcijama vulkana. Kazne se propisuju u pomenutim propisima koje izglasavaju poslanici i odbornici. A inspektore zapošljavaju ministarstva, uprave, lokalne samouprave, na osnovu sistematizacija koje, gle čuda, donose ljudi. Oni koji poslušno izvršavaju političku volju i kod mnogo težih pitanja.
I ako je trenutno propisana kazna za izdavanje neregistrovanog smeštaja između 200.000 i 800.000 dinara (a pročitali smo da je to mala kazna), jedan inspektor koji mesečno naplati jednu kaznu izdržava i sebe (svoju platu i doprinose) i preventivne i edukativne aktivnosti koje bi morale da prate kažnjavanje (zapravo i da mu prethode).
A pročitali smo i da je najmanje jedna trećina onih koji izdaju smeštaj neregistrovana, pa je ovaj nepopularni izvor prihoda ogroman.
Sad bismo mogli, kao u onom vicu o Crnogorcima zabrinutim što su objavili rat Kinezima jer ih je mnogo, pa je pitanje „đe će ih kopat“, da pitamo a šta ćemo sa svim tim inspektorima kad ne bude neregistrovanog smeštaja.
Najjednostavniji odgovor, ne tvrdim da je najbolji, bio bi da će ti silni uredni poreski prihodi omogućiti da se inspektori umesto uvođenju osnovnog reda posvete pravilima koja treba da garantuju poštovanje standarda, kvaliteta ponude, jačanje turističkog potencijala u celini.
A možda je, pak, sve ovo samo naivno matematičko razmatranje, jer ne razumem zbog čega batler ne može da bude ubica i zbog čega državom ne može da se upravlja na jednostavan, efikasan i fleksibilan način.
Peščanik.net, 23.10.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Sve po zakonu - 02/07/2026
- Dva saveta i tri saveza - 17/06/2026
- Ciganska unija - 28/05/2026
