Kasni kapitalizam je maglovit izraz. Vremenska odrednica može označavati da se nečemu bliži kraj, kao kad kažemo kasna jesen. Kad je nemački teoretičar društva Verner Zombart prvi put upotrebio ovaj izraz početkom 20. veka, zaista je imao na umu kraj kapitalizma. U poredbenom obliku, međutim, odrednica može da sugeriše modernost ili savremenost, može podrazumevati prefinjenost i zrelost, a ne približavanje kraja. Tako je, istražujući iste događaje i pojave kojima se bavio Zombart, austrijski marksista Rudolf Hilferding tvrdio da je nova ekonomija 20. veka naprosto „najkasnija faza kapitalističkog razvoja“; tu frazu nalazimo i kod Lenjina, koji se postarao da podseti svoje sledbenike da za buržoaziju „nema apsolutno beznadežne situacije“.
Uprkos svojoj popularnosti poslednjih godina, posebno od finansijske krize 2008. i populističko-levih pobuna koje su usledile, ideja o kasnom kapitalizmu ne podrazumeva revoluciju ili viziju napretka. Ona, doduše, može iskazivati želju da kapitalizam nestane, ali uglavnom funkcioniše kao teorija o prekretnicama koje, u najboljem slučaju, nikad ne donose promenu.
***
Socijalistička levica je tradicionalno verovala da je kapitalizam sklon krizama – ne samo usponima i padovima ciklusa proizvodnje i trgovine već sve pogubnijim poremećajima koji se ne mogu rešiti u okviru sistema. Te krize se s vremenom moraju okončati „ili revolucionarnom promenom društva u celini“, kao što glasi kanonska formula, „ili zajedničkom propašću zavađenih klasa“. Iako to nije deterministička vizija budućnosti – „zajednička propast zavađenih klasa“ je ozbiljna mogućnost – takva teorija revolucije počiva na teoriji krize.
Prema Zombartovom mišljenju, kasni kapitalizam eliminisao je tu sklonost ka krizama. Regulacija tržišta i firmi od strane vlada; rast upravljačke birokratije; rast radničkih sindikata, socijalnog osiguranja i radnog zakonodavstva; korporativna koncentracija i koordinacija – sve to ublažava „ciklične oscilacije ekonomskog sistema“. Bez nagoveštaja revolucije ili propasti, kasni kapitalizam pretvara kapitalizam u „nestajući ili izmičući ekonomski sistem“. Dugim rečima, Zombart smatra da će se kapitalizam završiti, ali bez eksplozije.
Adorno nikad ne pravi taj poslednji korak ka kraju kapitalizma mada se kreće bezmalo istom putanjom kao Zombart. U jednom uticajnom predavanju on kaže da je kasni kapitalizam „otkrio u samom sebi resurse kojih prva generacija marksista nije bila svesna: poboljšanje životnog standarda masa, apsorpciju radničke klase u srednju klasu, kontrolisani rast industrijskih ekonomija i nestajanje onih kriza koje su nekad jednako traumatizovale radnike i vlasnike preduzeća. Pomoću tih mera kapitalizam odlaže svoj kraj ad Kalendas Graecas, to jest zauvek. Kapitalizam se nikad neće završiti.
***
Kasni Kapitalizam Ernesta Mandela (Late Capitalism, 1972) najozbiljnija je i najbolje potkrepljena refleksija o toj temi. Knjiga počinje premisom da su državno dirigovani rast i redistribucija poratnog doba – Les Trente Glorieuses ili Zlatno doba – koje su Zombart i Adorno uzimali zdravo za gotovo, sada pri kraju. Mandelov kasni kapitalizam je ono što dolazi posle Zombartovog i Adornovog kasnog kapitalizma.
Daleko od toga da preokreće operativni princip kapitalizma – konkurentsku trku za sve većim profitom od robne proizvodnje i eksploatacije rada – kasni kapitalizam je njegov „najekstremniji izraz“. Umesto da ublaži antagonizam i primiri radnike, kasni kapitalizam je onaj trenutak kada sukob poprima „eksplozivan oblik“ i vodi „širenju krize“. Ovo su 1970-e i „približava se masovni revolucionarni pokret međunarodne radničke klase“. Kako Mandel to zna?
Ekonomski rast i povećanje stope profita nikad nisu spori, ravnomerni ili izvesni, kaže Mandel. Ali nisu ni nasumični. Oni stižu u „dugim talasima“ od četiri-pet decenija: od 1793. do 1847, od 1848. do 1893. i od 1894. do 1939. Pre početka talasa, ogroman rezervoar kapitala mirno leži i čeka da se otvore kanali profita i investicija. Onda najednom, iz različitih razloga – zato što je radna snaga pojeftinila zbog rata, nezaposlenosti ili migracije; zato što se sirovine otkrivaju i grabe imperijalnim osvajanjem; zato što se stvaraju nova tržišta u dotad netaknutim regionima, kontinentima ili sferama društvenog života kao što je domaćinstvo – profit postaje moguć. Talas se pokreće.
Dok talas raste, profit i rast se ubrzavaju; procvati traju dugo, padovi kratko. Kapital se investira i podstiče transformativne tehnološke inovacije, ne samo mašine koje smanjuju potrebu za ljudskim radom već, što je važnije, mašine koje grade „pokretačke mašine“ (parna mašina, mašina s unutrašnjim sagorevanjem, kompjuter), a one pokreću i usmeravaju masovnu proizvodnju. Što se više radne snage štedi pomoću tih mašina, to će profit biti veći. Onda talas dostiže vrhunac i profit i rast se usporavaju; sada su procvati kratki, a padovi dugi. Neki od uzroka usporavanja su kontingentni – na primer opadanje međunarodne trgovine ili novi konkurenti koji nude niže cene – ali najistrajniji uzrok je isto ono što je nekad činilo investiranje profitabilnim: mašinska proizvodnja pokretačkih mašina. Produktivnost koja se može izvući iz radnika je nepredvidljiva. Ona je funkcija moći kapitaliste, saglasnost radnika i postojanje ili nepostojanje radnika koji su u težem položaju od njih („rezervne industrijske armije“). S druge strane, ono što mašine mogu da urade zadato je njihovom konstrukcijom. Što se više kapitalista oslanja na mašine, to će njegov profit manje varirati. Ali kad dovoljan broj konkurenata ima te mašine, iz njih se izvlači manji ekstra profit. A kad profiti stagniraju, investitori se povlače. Talas se razbija i povlači.
Mandel smatra da je četvrti talas kapitalizma počeo 1940, dostigao vrhunac 1966. a onda počeo da se razbija širom planete. Tokom prve polovine talasa, kapital je dobijao povoljne prilike u naoružavanju za Drugi svetski rat i Hladni rat, širenju industrijskih metoda kroz sve sfere ekonomije i širom planete, povećanje automatizacije zahvaljujući digitalnoj revoluciji i jeftinoj radnoj snazi koja je bila posledica smanjivanja nadnica pod fašizmom i za vreme Drugog svetskog rata.
Šezdesetih godina 20. veka, međutim, kombinacija sindikata i postojećeg socijalizma podigla je cenu rada u kapitalističkom svetu i ostatak sveta zatvorila za kapitalističko investiranje. Globalna industrijalizacija proizvodnje kapitala i potrošnih dobara (a ne, kao u 19. veku, ekstrakcija sirovina) značila je da nivoi produktivnosti i stope profita u različitim regionima, nacijama i industrijama teže da se izjednače. Glavno mesto za nalaženje dodatnog ekstra profita bilo je „tehnološka renta“, ugrađena u zakonski monopol firme na njene tehnološke inovacije ili pak dugo vreme i resursi koji bi konkurentima bili potrebni da razviju te inovacije. To je kasni kapitalizam: velike multinacionalne operacije koje se odvijaju u istinski globalnoj i konkurentskoj ekonomiji kao trka za tehnološkim rentama širom sveta.
Mandel se očigledno nadao da je kapitalizam stigao do kraja. Usred globalnog talasa štrajkova i rastuće inflacije kasnih 1950-ih i ranih 1970-ih činilo se da kapital, za razliku od svog pretka iz 19. veka, nema gde da ode. Uobičajeni alati za popravku – državna intervencija, kontrola monopola, lako dostupni krediti – više nisu funkcionisali. Opadanje stope profita bilo je neizbežno. Dugo priželjkivana kriza i revolucija – njena posledica – bile su pred vratima.
Postojala je, međutim, još jedna mogućnost. Ako se profit više ne može izvlačiti iz mašina, možda bi poslodavci mogli dobijati više rada od svojih radnika ne povećavajući im nadnice? Moguće je da se radna snaga privikla na postojani rast plata i viši životni standard posleratnog doba, ali to nije prirodni zakon. Šta ako kapital može da ubedi ili primora radnu snagu da pristane na niže nadnice i niži životni standard? Ako ne „slomi otpor plaćenog rada“ i ne poveća stopu profita, kapitalu predstoji duga stagnacija.
Mandel se tešio mišlju da je objavljivanje rata radnicima „nezamislivo“ bez velikog preokreta ili raspada posleratnih aranžmana. Samo su fašisti uspeli da slome radnički pokret na takav način. Radnička klasa koja je rođena i odgajena u kejnzijanskom komforu nikad neće pristati na to.
Ali pristala je i dobila smanjenje i racionalizaciju troškova: ne radničku revoluciju već kontrarevoluciju Pola Volkera i Ronalda Regana, kao i uvođenje ogromne rezervne industrijske armije siromašnih radnika u Aziji i na drugim mestima. Stagnacija je bila duga a opadanje realnih nadnica još duže. Taj kasni kapitalizam je Mandel povremeno uspevao da nazre u nekim pasusima svog dela, a mi s njim danas živimo.
***
„Kapitalizam neće umreti prirodnom smrću“, napisao je Valter Benjamin. U trenucima njegovog usporavanja ili poraza mnogi na levici nadali su se da će se upravo to dogoditi i zamišljali njegov krah kao neizbežnu posledicu njegovog funkcionisanja. Krajem 20. veka Karl Kaucki, jedan od najistaknutijih teoretičara nemačkog socijalizma, rekao je da „nepobedive ekonomske sile vode neizbežnom slomu kapitalističke proizvodnje“. U prvim decenijama 21. veka, Volfgang Štrek, umorniji naslednik Kauckog, i dalje tvrdi da se kapitalizam suočava sa svojim Götterdämmerung’ (nasilnim slomom) zbog svoje tendencije ka samouništenju. Utopijsko mišljenje nikad nije bilo kobna mana levice. Njenu sposobnost za politički realizam zapravo je potkopavalo njeno verovanje u spasonosnu moć katastrofe.
Savremena levica se nada da će klimatska kriza konačno staviti kapitalizam pod kontrolu. Ali i to je stara fantazija. Na kraju svog čuvenog dela Protestantska etika i duh kapitalizma (1905) Maks Veber se pita koliko će se dugo održati gvozdeni kavez kapitalizma. Jedina nada da se on sruši prebiva u konačnosti fosilnih goriva: kapitalizam će dominirati sve dok ne bude potrošena poslednja tona fosilnog goriva. Zombart kaže da je to Veber rado ponavljao u privatnim razgovorima, ali njega nije uspeo da ubedi. Ne samo zbog toga što postoje hidraulična i energija plime, koje su još 1922. korišćene na farmi nojeva u blizini Los Anđelesa. Za kapitalizam je jedino pitanje može li se ta energija pretvoriti u profit. Svedočanstva iz Egipta, Perua, Čilea i Južne Afrike nagoveštavaju da je to moguće. Za buržoaziju nema beznadežnih situacija.
Ali u marksističkom kanonu kriza i kraha nalazi se jedna važna lekcija za levicu. Stopa profita, napisao je Marks, uspostavlja se samo neprestanom borbom između kapitala i radne snage. Kapitalista neprestano nastoji da smanji nadnice na fizički minimum i da produži radni dan do fizičkog maksimuma, a radni čovek neprestano vrši pritisak u suprotnom pravcu. Ta borba se na kraju svodi na pitanje odnosa moći dve sukobljene strane.
Profit je više stvar moći nego diktat ekonomije. Za razliku od snage mašine, usklađena snaga radnika ne može se pouzdano predvideti. Koliko snage radnici mogu da upotrebe – i koliko profita kapitalista iz toga može da izvuče – otvoreno je pitanje na koje će se odgovor dobiti tokom samog sukoba. Kapital je naučio tu lekciju u ranim danima kasnog kapitalizma. Od toga da li su je i kako naučili radnici zavisi odgovor na pitanje da li se nalazimo u poslednjoj ili prosto u najnovijoj fazi kapitalizma.
Corey Robin, NLR Sidecar, 20.06.2025.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 09.07.2025.
