Petog marta ove godine meksičke porodice koje tragaju za svojim nestalima došle su do jezivog otkrića na jednom ranču u Teučitlanu, u saveznoj državi Halisko na zapadu zemlje. Ekshumirani su fragmenti kostiju, dvesta pari cipela i gomila odeće. Nacionalna garda je upala na ovo mesto još u septembru prošle godine i izvršila par hapšenja, ali nije otkrila masovnu grobnicu, koja je konačni dokaz da je imanje korišćeno za sistematska pogubljenja ljudi.
Slučaj iz Teučitlana izazvao je novi talas nezadovoljstva u Meksiku, zbog načina na koji su vlasti vodile istragu i zbog neuspeha u zaustavljanju rastućeg trenda ubistava i nestanaka, koji su obeležje meksičkog društva od kada je predsednik Felipe Kalderon pokrenuo svoj „rat protiv droge“ 2006. godine. Brojke odslikavaju samo deo kataklizme koju je ova akcija izazvala, ali i one su dovoljne: više od 400.000 ubistava od 2006, većina povezana sa narko nasiljem, preko 127.000 nestalih, dok je na desetine hiljada ljudi interno raseljeno zbog straha od nasilja. Dve decenije kasnije to se nastavlja, uprkos dramatičnim političkim promenama koje je donela pobeda Andresa Manuela Lopeza Obradora 2018, a potom i njegove naslednice Klaudije Šeinbaum 2024.
Meksičko društvo će decenijama osećati posledice ovih događaja. Za meksičkog antropologa Klaudija Lomnica, očigledan gubitak monopola nad nasiljem od strane države simptom je dublje, fundamentalne promene. „To nije rat“, kaže on u svojoj knjizi Suverenitet i iznuda (2024). „Nasilje u Meksiku je način života, a nasuprot njemu stoji nova država koja još ne zna kojeg je uređenja i kako da razume svoje nasleđe.“
Lomnic je priznati analitičar meksičkog društva i kulture. Rođen je u Čileu 1957, a sa porodicom se preselio u Meksiko 1968, u vreme studentskog pokreta i masakra u Tlatelolku. Studirao je antropologiju na Stenfordu osamdesetih godina prošlog veka, a od 2006. predaje na Univerzitetu Kolumbija. Kroz svoje kolumne u meksičkim novinama Excélsior i La Jornada, kao i u časopisu Nexos, on učestvuje u javnoj debati te zemlje. U knjigama kao što su Izlazi iz lavirinta (1993) i Duboki Meksiko, tihi Meksiko (2000), on je analizirao meksički nacionalizam, dok je u knjizi Smrt i ideja Meksika (2005) pratio totemsku važnost smrti u kulturi ove zemlje kroz više vekova – od osnivačkog nasilja španskih konkvistadora do savremenih kultova Svete Smrti (La Santa Muerte). Takođe je autor istorijskih knjiga kao što je Povratak druga Rikarda Floresa Magona (2014), u kojima istražuje transnacionalne veze između meksičkih anarhista i njihovih američkih simpatizera uoči Meksičke revolucije. U nešto ličnijem tonu, u knjizi Naša Amerika (2021) on daje dirljivu hroniku višestrukog egzila njegove porodice – od Nemačke i Besarabije do Perua, Čilea i Meksika.
U knjizi Suverenitet i iznuda, Lomnic skreće pažnju na savremeni trenutak, tvrdeći da je nasilje u „ratu protiv droge“ povezano sa pojavom novog državnog uređenja. Knjiga je zasnovana na predavanjima koja je održao 2021. povodom prijema u meksičku Akademiju nauka i umetnosti (Colegio Nacional). On tu nudi strukturna objašnjenja za stalnu narko-krizu u zemlji, odbacujući pojednostavljene moralizatorske okvire koji prevlađuju u meksičkoj javnosti. Španski izdavač je knjigu prvo naslovio El tejido social rasgado – „Pocepano društveno tkivo“, izraz koji se često koristi u Meksiku da se opiše izgubljena društvena kohezija koju treba obnoviti povratkom na stare vrednosti. Ali Lomnic smatra da takva retorika ne nudi prave uvide u razloge gubitka društvene kohezije, niti u mehanizme njenog funkcionisanja.
Opremljen alatima antropološke analize, Lomnic u šest poglavlja svoje knjige iznosi upečatljive uvide u široki spektar tema: od promena u ustrojstvu meksičke policije do promena u organizaciji narko kartela, od razvoja sive ekonomije do izmena u lokalnim praksama otmica nevesti u ruralnom Meksiku.
Njegova osnovna namera je da objasni transformaciju meksičke države od 1980-ih godina do danas. U središtu njegove analize je neoliberalni projekat, koji je započeo predsednik Migel de la Madrid početkom osamdesetih, a drastično ga ubrzao predsednik Karlos Salinas de Gortari, s ciljem integracije Meksika u globalna tržišta i, naročito, produbljivanja veza sa Sjedinjenim Državama putem Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA). Po Lomnicu, neoliberalna transformacija Meksika obuhvatila je ne samo brzu privatizaciju i deregulaciju ekonomije, već i pravne i reforme policije koje su nominalno bile osmišljene da prošire „vladavinu prava“ i time obezbede ravnopravne uslove za tržišnu konkurenciju.
Budžeti za policiju su narasli, plate se povećale i obuka unapredila, pa je to potkopalo sistem partijskog zapošljavanja i neformalnih veza. On opisuje kako je policija pre toga delovala kao mehanizam za „regulisanje neformalnosti“, koji se uglavnom sastojao u tome da su policajci ubirali rentu od lokalnih biznisa i kriminalaca. Iako neefikasan u rešavanju zločina ili sprovođenju pravde, ovaj sistem je ipak održavao neku vrstu prividnog reda. Po njegovom mišljenju, neoliberalni pokušaj da se nametne novi skup pravila naišao je na otpor tog neformalnog sistema, delimično ga razorio i ostavio Meksiko na opasnoj ničijoj zemlji između suprotstavljenih pravnih koncepata – na „ostrvu prava“ okruženom „morem iznude“.
Razgradnja neformalnog sistema poklopila se sa još dva ključna preokreta. Jedan je bio opadanje hegemonije vladajuće Partije institucionalne revolucije (Partido Revolucionario Institucional – PRI), koja je nakon očigledne izborne prevare na predsedničkim izborima 1988. godine bila primorana da popusti pred sve jačim zahtevima za demokratizacijom zemlje. Godine 2000. to je konačno dovelo do njenog silaska s vlasti na predsedničkom, a potom i na državnom i lokalnom nivou. Pluralizacija političke scene samo je povećala mogućnosti za korupciju. Svaka naredna vlada pokretala je sopstvene pravne i reforme policije, od kojih nijedna nije u potpunosti sprovedena, što je povećavalo zbrku u društvu.
Druga promena dogodila se u sferi meksičke ilegalne ekonomije. Tokom 1980-ih, kada je kokain postao jednako tražen među američkim konzumentima kao marihuana i heroin, meksičke kriminalne organizacije prestale su da budu samo posrednici kolumbijskih dobavljača i počele same da vode poslove. Geografija kriminalne moći takođe se promenila: kontrola nad švercerskim rutama ka SAD – preko Tihuane i Meksikalija ka Kaliforniji na zapadu, i preko Rejnose i Matamorosa ka Teksasu na istoku – postala je podjednako važna kao i nadzor nad poljima maka i plantažama kanabisa. Kasniji uspon metamfetamina i drugih sintetičkih droga dodatno je promenio ove obrasce: uvoz hemijskih prekursora iz Istočne Azije učinio je meksičke luke na Pacifiku i postrojenja u unutrašnjosti zemlje metama žestoke konkurencije.
Pod teretom ovih dešavanja, meksička država je prestala da izvršava mnoge osnovne funkcije, što je dovelo do sve češće primene državnog nasilja i zloupotreba vlasti. „Rat protiv droge“ predstavlja najočigledniji simptom ove disfunkcije: iako su nivoi nasilja rasli i pre 2006. godine, sve dublja militarizacija državnog odgovora na organizovani kriminal dovela je do stalnog porasta žrtava. U vojnim operacijama je ubijen veliki broj civila, dok je rasparčavanje kartela dovelo do smrtonosnih sukoba oko podele plena.
Lomnic sumira destruktivnu kombinaciju nemoći i nasilja meksičke države frazom „mnogo suverenosti, malo pravde“. Po njegovom mišljenju, ova dva elementa su međusobno povezana: na primer, upravo zato što država nije u stanju da efikasno sprovodi pravdu, vojska pribegava vansudskim egzekucijama kao izrazu suverene volje. Prema Lomnicu, ova spremnost na nasilje pokazuje da, suprotno težnjama Lopeza Obradora i mnogih s meksičke levice da „povrate“ nacionalni suverenitet, „jedna od retkih osobina koje meksička država još uvek nije izgubila jeste njena sposobnost da sprovodi svoju suverenost“. U stvari, jedno od obeležja novog državnog ustrojstva u Meksiku je ono što on naziva „viškom suverenosti“.
Koliko je ova analiza uverljiva? Lomnic je svakako u pravu kada tvrdi da meksička država danas funkcioniše drugačije nego pre nekoliko decenija. On jasno odvaja svoj prikaz od dve dominantne političke naracije savremene meksičke istorije. S jedne strane, to je ideja „demokratske tranzicije“ iz doba vladavine Partije institucionalne revolucije, za koju njeni zagovornici tvrde da je trijumfalno uvela Meksiko u 21. vek i da je bila uspešna sve do 2018. S druge strane stoji „Četvrta transformacija“, koju je Lopez Obrador proglasio 2018, predstavljajući je kao pravu demokratizaciju Meksika, zasnovanu na viziji nacionalne obnove ravne trima prethodnim epohalnim prekretnicama: nezavisnosti od Španije, liberalnim reformama Benita Huareza sredinom 19. veka i Meksičkoj revoluciji s početka 20. veka. Za Lomnica, obe ove samozadovoljne naracije previđaju daleko značajniju pojavu novog državnog uređenja, koje je započeto pod Partijom institucionalne revolucije i nastavilo se pod svim kasnijim administracijama, uključujući i onu Lopeza Obradora.
Ali distinkcije koje on uspostavlja – formalno naspram neformalnog, to jest vladavina prava naspram neformalne ekonomije – u stvarnosti se često preklapaju i brišu. U stvari se ne radi o odvojenim sferama, već o međuzavisnim delovima jednog te istog sistema koji se samo kategorizuju i tretiraju drugačije. Neformalne mehanizme korupcije kroz koje je meksička policija funkcionisala (i još uvek funkcioniše, uprkos neoliberalnim reformama) odličan su primer za to. Ti mehanizmi su delovali onako kako ih Lomnic opisuje upravo zato što je postojao formalni pravni okvir koji se mogao selektivno primenjivati. „Vladavina prava“ koju su pokušali da uvedu meksički neoliberalni reformatori nije bila nova po svojoj formi, već po svojoj nameri i ciljevima.
Sprovođenje tih mera je pokazalo da je vladavina prava bila namenjena prvenstveno korporacijama i investitorima. Ona se više ticala prava na bogaćenje a manje se bavila recimo sitnim kriminalom, a još manje zaštitom radnika ili obezbeđivanjem jednakog pristupa javnim dobrima. Kao posledica te neuravnoteženosti – svojstvene klasnom karakteru neoliberalnih reformi – Meksiko je devedesetih godina doživeo nagli porast nejednakosti i pogoršanje uslova rada, naročito u ilegalnim manufakturama za sklapanje delova (maquiladoras). „Ostrva“ imovinskih prava na koja se Lomnic poziva razlikovala su se od „mora“ iznude koje ih je okruživalo samo u tom smislu što su bila namerno izdvojena da bi se zaštitio privatni profit. Baš kao i same maquiladoras, i ona su zavisila od rada i resursa iz ilegalne ekonomije. Tu se postavlja pitanje do koje mere su neoliberalni reformatori zaista dobili ono što su želeli? I da li je trenutna meksička situacija posledica njihovog neuspeha ili upravo njihove namere?
Još jedno iznenađujuće obeležje Lomnicove argumentacije jeste njegovo shvatanje suverenosti. U knjizi Suverenitet i iznuda ona se uglavnom odnosi na vršenje suverene sile od strane centralne vlasti. Postoji mnogo mislilaca na čije je radove Lomnic mogao da se osloni u razmatranju ove teme – od Hobsa do Šmita – ali njegov glavni teorijski oslonac zapravo su eseji Dejvida Grebera i Maršala Salinsa O kraljevima (2017), posebno njihov fokus na religijsko-ritualne izvore suverenosti. Iako je ovo fascinantna građa sama po sebi, teško da je prikladna za zadatak koji Lomnic sebi postavlja. Greber i Salins su se bavili predmodernim, a u mnogim slučajevima i preddržavnim društvima, a ne industrijalizovanom zemljom sa 130 miliona stanovnika. Šta god da se dogodilo s državom u savremenom Meksiku, ona nije iznova izrasla iz ritualnih praksi, već je mutirala iz velikog i složenog sklopa institucija i društvenih odnosa.
Problem istorijske perspektive javlja se i na drugim mestima u Lomnicovom prikazu. „Višak suverenosti“ koji on dijagnostifikuje smatra se osobinom savremene meksičke države – ali izgleda ne i države kojom je Partija institucionalne revolucije vladala tokom većeg dela 20. veka. Čak ni prema njegovim sopstvenim kriterijumima to ne pije vodu: ako su vansudske egzekucije od strane vojske pokazatelji viška suverenosti, onda bi svakako i upotreba odreda smrti za suzbijanje levičarskih gerilaca tokom 1960-ih i 1970-ih takođe spadala u tu kategoriju. Štaviše, po njegovim merilima takva dela još više odgovaraju definiciji, jer je tada lanac komande koji ih je povezivao sa centralnom suverenom vlašću – predsednikom – bio daleko jasniji nego danas.
Naravno, razmere nasilja znatno su porasle od dana tzv. Prljavog rata. Ali represivna moć predsednika iz redova Partije institucionalne revolucije bila je daleko koordinisanija nego ono što danas imaju na raspolaganju Lopez Obrador ili Klaudija Šeinbaum. Mnogi primeri koje Lomnic navodi zapravo ne ukazuju na preteranu centralizaciju suverenosti, već upravo suprotno: na gubitak centralne kontrole i usitnjavanje suverene moći. To bi se moglo nazvati „viškom“ samo u smislu množenja. Broj aktera koji vrše ono što izgleda kao suverena volja eksponencijalno je porastao. Iz te perspektive, Lopez Obradorove ambicije da „povrati suverenost“ deluju kao druga vrsta zablude, retorički manevar kojim se kompenzuje sve slabiji državni aparat.
Ipak, osnovni Lomnicov uvid ostaje tačan – nešto se jeste promenilo u načinu na koji država funkcioniše. Meksiko treba sagledati u širem kontekstu Latinske Amerike, gde su brojne druge zemlje prošle kroz neoliberalnu transformaciju 1990-ih i gde se vlade takođe suočavaju sa eskalacijom nasilja povezanog s narko-kartelima i opštom nesigurnošću. U toj situaciji krize vlade širom regiona pojačavaju represivnu ulogu države i postupno militarizuju sprovođenje zakona. Bukeleov brutalni model masovnog zatvaranja u El Salvadoru i Noboin režim trajnog vanrednog stanja u Ekvadoru samo su najekstremniji primeri. Istovremeno, u većem delu regiona država se povlači iz obezbeđivanja javnih dobara pod pritiskom mera štednje – dok obezbeđuje pristup tržištima za krupni kapital. Meksiko se izdvaja od ovih regionalnih trendova uglavnom zato što je Lopez Obrador pokušao da kombinuje štednju sa povećanim javnim ulaganjima u odabrane sektore, tvrdeći da daje prednost siromašnima nad interesima investitora. Ali u svemu ostalom Meksiko se uklapa u širi obrazac eskalacije militarizacije i slabljenja države.
Postepeno napuštanje socijalne zaštite, rastući naglasak na državnoj prinudi, očuvanje tržišta: zar to ne opisuje samu suštinu neoliberalne države, a ne neku novu pojavu? Ako je tako, zar ono čemu svedočimo u Meksiku i drugde u Latinskoj Americi nije sledeća faza u evoluciji države koju je stvorio neoliberalizam, za razliku od fantazija o vladavini prava i transparentnim tržištima koje su njegovi ideolozi nekada prodavali? Neoliberalni projekat možda jeste u ruševinama, ali njegovi ostaci i dalje oblikuju putanju Latinske Amerike, a uređenje koje ostavlja za sobom, sa urušenim legitimitetom i poljuljanim suverenitetom države, i dalje prelomno obeležava savremeni trenutak.
Dalje čitanje: Tony Wood, ‘Mexico in Flux’, New Left Review 147.
Tony Wood, NLR Sidecar, 09.05.2025.
Prevela Luna Đorđević
Peščanik.net, 05.06.2025.
