Dobro, nije lustracija sama po sebi – ružna reč. Na nju ljudi ovde ne reaguju s gađenjem kao što reaguju, recimo, na – tranzicionu pravdu. A na tranzicionu pravdu reaguju kao na – psovku. Od tranzicione pravde možda je omraženija samo – tranzicija. Ali, lustracija se nekako izvukla iz tog grozda oko tranzicije, i sad nam zvuči nekako lepo. Pogotovo s usana – studenata.
Čitalac, moj vršnjak, dobro se seća – Komisija za istinu, lustracija, Sud u Hagu, Javno tužilaštvo za ratne zločine… – sve je to radilo s mukom i pod moranjem, ako je uopšte radilo, a uglavnom nije u toj prvoj deceniji posle 2000. Tranziciju smo zamrzeli kasnije, a na pokušaj da se utvrdi istina o devedesetima i kazne odgovorni za gnusna zlodela odmah smo gledali s gađenjem.
I umesto da primenimo mere iz repertoara tranzicione pravde, sve više smo, mahom zlurado, hteli da objasnimo zašto to kod nas ne radi ili, još bolje, zašto uopšte ne bi ni trebalo da radi. Naslušao sam se gluposti o pravdi pobednika, o imperijalističkom svaljivanju krivice na jadne, potlačene – uvek i samo žrtve – Srbe, o uterivanju griže savesti da bi nas ućutkali i lakše nam oteli sve vredno što imamo (jeste, uključujući i Kosovo).
I onda, dve i po decenije kasnije, dođu studenti i kažu – lustracija. I odasvud samo klicanje i aplauzi. Jeste, nisu studenti izgovorili ni t od tranzicione pravde, nego samo: lustracija, a to zvuči nekako plemenito, u moralnom smislu čak i aristokratski, oslobođeno svih ružnih konotacija tranzicione pravde. Ali, možemo se praviti ludi koliko god hoćemo, jedno bez drugog ne ide. Hoću da kažem, sve što važi za lustraciju, važi i za tranzicionu pravdu, i obrnuto.
Ko god obeća lustraciju, zakoračio je u vilajet tranzicione pravde i odatle izneo, namerno ili nehotice, svejedno, ceo jedan paket značenja i poruka. Bilo bi dobro da ih raspakujemo da bismo znali o čemu zaista govorimo.
1. Kada posegnete za lustracijom, to jest tranzicionom pravdom, vi zapravo želite da povučete jasnu crtu između loše prošlosti i (priželjkivane) budućnosti. Tu prošlost lošom je učinio režim jer je kršio zakone i moralne norme u meri da je korumpirao/iskvario i državu i čitavo društvo, pored krupne materijalne štete koju im je naneo. Merama tranzicione pravde, uključujući tu i lustraciju, želi se dakle precizno identifikovati šta je tačno loše, kako je to korumpiralo/iskvarilo društvo, kakva je šteta naneta i ko je tačno to uradio. Drugim rečima, pozivate ili primoravate stari režim da položi račun.
2. Ne samo da tražite da se položi račun za zlodela, nego računate i na to da se stari režim više neće vratiti na vlast. Drugim rečima, sigurni ste da se ni u jednom obliku ljudi iz redova starog režima neće naći u situaciji da ponovo raspolažu polugama moći u državi i društvu. Ako na to ne računate, morate pretpostaviti da će se oni pre ili kasnije vratiti na vlast i zaustaviti primenu svih mera tranzicione pravde, pa tako i lustraciju. Lustracija je zapravo mera koja pored ostalog treba i da osujeti taj povratak.
3. Ako se čak i budu vratili, neki od njih, to će biti u trenutku kada su se mere tranzicione pravde već uspešno primenile, pa će njihov kapacitet da ponovo naprave štetu biti dovoljno mali da od toga ne treba strepeti. Što ukazuje na potrebu da vreme primene tih mera bude ograničeno, to jest da treba raditi brzo (naravno, ne po cenu da se ogrešimo o pravdu). Ono što znamo o drugim zemljama, vreme primene lustracije bilo je pet, šest ili devet godina. To onda znači da morate imati barem toliko vremena na raspolaganju da uradite sve što je potrebno.
4. Ne samo što vreme primene mora biti ograničeno, nego i vreme koje se uzima kao period loše prošlosti koju treba istražiti mora se ograničiti. U našem slučaju, možemo reći da će se lustracija odnositi na sve koji su na javnim položajima prekršili zakon ili povredili ljudska prava od 2012. nadalje. Ako se bezmalo decenija i po učini kao prevelik period da bi ga istraga uspešno obuhvatila, a jeste prevelik, onda se može reći – od 2016. naovamo. Ili se može reći, od pada nadstrešnice naovamo, što je verovatno najrealnije.
5. Kada se to kaže, odmah postaje jasno da je reč o – nepravdi. Mnogi će se izvući i to zbog puke formalnosti (datuma). Na to se može odgovoriti na više načina. Prvo, izvukli su se mnogi i iz devedesetih, pa to nikome nije zasmetalo. To bi bio ciničan odgovor. Pravi odgovor pak glasi – lustracija nije pravda, ona je zamenu za pravdu ili – da kažemo i tako – ona je simbolična pravda. Što opet treba čitati na više načina – 1) neće odgovarati svi koji treba da odgovaraju; 2) i oni koji odgovaraju neće biti prikladno kažnjeni, ako se utvrdi da su odgovorni za zlodela.
Kad se sve ovo tako poređa, može se izvući nekoliko zaključaka:
1. Potrebno je tačno utvrditi zbog čega je loša prošlost – loša. Odatle treba izvući zlodela koja će biti u fokusu istrage (recimo, kršenja ljudskih prava, nezakonito bogaćenje, zloupotrebe položaja…). I jedno i drugo ne služi samo za to da se precizno opiše i sankcioniše loša prošlost i njeni glavni akteri, sve to je ujedno i obećanje ili najava kako treba da izgledaju nova država i društvo i kakvi će biti novi akteri.
2. Na osnovu toga se sastavlja zakon o lustraciji.
3. Zakon bi trebalo jasno da definiše i tela koja će se baviti lustracijom, te rokove, u oba smera, i unazad, do kad će ići istrage, i unapred, do kad sve to treba završiti.
4. Mora se objasniti i zašto baš lustracija, a ne puna primena zakona i sprovođenje pune pravde.
5. Da bi se taj posao obavio, potrebno je najmanje između šest i deset godina (u najboljem slučaju, govorimo o kraju rada na lustraciji 2032/3, odnosno 2036/37), i to ako se unazad ide samo do 2024.
Pošto sad sve to znamo, kada kažu da će sprovesti lustraciju, kakvu nam u stvari poruku šalju studenti. Prvo, da ćemo uskoro imati izbore. Drugo, da će na tim izborima oni, studenti dakle, ubedljivo pobediti. Da će ta pobeda biti tako ubedljiva i konačna da stari režim neće moći da se vrati na vlast u bilo kom obliku. Te da će posle te pobede i na svim sledećim izborima pobediti ili studenti, ako odluče da se time bave, ili neki stari/novi akteri koji su spremni da nastave tamo gde su studenti stali. Sve to nije nemoguće.
A ukratko bi se moglo reći i ovako – studenti računaju da u Srbiji postoji konsenzus oko ocene o kriminalnoj prirodi tekućeg režima, kao i oko toga kako bi Srbija trebalo da izgleda pošto taj režim padne. Prvo bi moglo biti tačno, u drugo treba sumnjati. Čitalac, moj vršnjak, seća se – sličan konsenzus smo mislili da imamo i 2000, pa se vrlo brzo ispostavilo da ga nema. Možda taj čitalac misli kao i ja – tada je bilo mnogo više i mnogo jačih razloga za takav konsenzus nego što ih ima danas, pa ga ipak nije bilo.
Da li je danas drugačije, ne znam. To treba istražiti. Čini se pak da studenti znaju. I da računaju na to. Silno bih voleo da su u pravu.
Peščanik.net, 20.01.2026.
NADSTREŠNICA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Bogovi su pali na teme - 01/05/2026
- Priče iz ’85: nostalgija za nostalgijom - 28/04/2026
- Srećan kraj - 24/04/2026
