Reč je o mnogo citiranom i raspravljanom delu Grigorija Niskog (nije bio nizak, ni iz Niša, samo episkop u Nisi, u Kapadokiji), odnosno o latinskom prevodu naslova njegovog dela Protiv sudbine (grčki: Kata tes heimarmenes). Mlađi brat Vasilija Velikog i Makrine, koja ga je uzgajala i docnije postala svetica u pustinji, Grigorije je živeo u doba (4. vek n. ere) kad se pojedinac slobodno opredeljivao između ateizma i neke od jeresi, i posle temeljitog proučavanja antičke filozofije i retorike, postao je hrišćanin. Njegova navedena rasprava odnosi se na borbu protiv verovanja u predestinaciju – naročito astrološku – i nadahnuto slavi slobodnu volju čoveka. Nije čudno što ubedljivo zvuči, baš kao revolucionarna i avangardna parola…
Morala sam je ponovo uzeti u ruke, jer neposredno odgovara na nešto što se događa globalno i bez većeg razumevanja, i to u doba kada se materijalizovano ludilo igra sa svetom čoveka a predestinaciju žvaće smrdljivim ustima. I prvo što sledi je Nebojša Popov, koji je dao naslov svojoj knjizi: Contra Fatum. Slučaj grupe profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu 1968-1988, Beograd, Mladost, 1989. Pravo značenje fatum-a ovde je izvesno „neizbežno“: profesori su se grupno, svesno, svojevoljno odlučili da mu se suprotstave, sredstvima koja su im bila na raspolaganju – reč/knjiga/argument/akademska institucija/dijalog/znanje/javnost. Ništa nije delovalo protiv „sudbine“, neki od profesora odrekli su se svog suprotstavljanja, kao Mihajlo Marković, ali je to čime su se suprotstavili preživelo vremenski ograničenu, istorijsku, tada neizbežnu sudbinu, i ostalo je za čitanje nekim drugima, u sukobu sa drugačijom neizbežnom sudbinom. Sudbina je, dakle, itekako „izbežna“…
Šta se dakle može zaključiti kad veliki broj ljudi – masa, građani, počne da se suprotstavlja neizbežnoj sudbini, izvan konteksta i tekstova nekoliko intelektualaca koji su to činili pre skoro šezdeset godina? I koja je to sudbina? U Grčkoj je 28. februara, na trogodišnjicu smrti 57 ljudi u železničkoj nesreći u dolini Tembi, po nekim procenama više od milion ljudi izašlo da protestuje, ne samo u Atini i u Solunu, nego posvuda – i na ostrvima, gde izvesno nema opasnosti od železničkih nesreća… U Srbiji se već više od godinu dana, masovno i na raznim mestima, protestuje u spomen 16 žrtava pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. U Sarajevu i na više drugih mesta u BiH protestuju zbog tramvajske nesreće u kojoj je poginuo jedan čovek. Protiv čega se bune ti ljudi? Protiv nesreće, slučaja, one sasvim neizbežne sudbine – smrti? Na prvi pogled, skoro detinjasto. Parole, tekstovi i izjave govore nešto sasvim drugo: ti se ljudi bune protiv sistema, države, globalnog uređenja sveta, koji na najrazličitije načine, svakodnevno i svuda radi protiv ljudi. Za sve te nesreće kriv je jedan ili više šrafova sistema, koji se zavrću i odvrću po volji vlasti, sve do najvišeg. Odgovornost seže do vrha, a maskira se fatalizmom, neizbežnom slučajnom smrću. Oni koji se bune vrlo dobro razumeju mehanizme i gde su šrafovi u mašini, a istovremeno razumeju simboliku smrti nedužnog pojedinca. Iza protesta zbog naizgled nepredvidivih nesreća stoji veliko znanje građana, njihovo odlično shvatanje uzroka, koje još čeka da oni među njima koji su za to zaduženi proizvedu reči, tekstove, knjige. To znanje predlagalo je poštovanje institucija i sistema, jer je osnova demokratije upravo u tome: poštovati sistem dok se ne utvrdi gde se sam spopliće o sopstvena pravila, i zatim demokratija menja sistem. Čim sistem ne može da se popravlja, postaje jasno da demokratije nema. U takvo shvatanje demokratije ne kao sistema, već kao navike opreza, razumnosti, kritike i promene teško spada tzv. politički program. Dosada bar nije primećen takav koji bi bio zasnovan na pomenutim navikama. Izvesno nije primaran kad se ide protiv neizbežne sudbine, koju bi nesavesni i beslovesni sistem hteo da za sebe osigura lažno proglašenim večnim, nepromenljivim okovima nacije, patriotizma, vere i sl. Time se samo neuspešno prikrivaju itetako izbežne sudbine kapitalizma, nacifašizma i nejednakosti. Pobuna protiv naizgled slučajne smrti ima neke očite, upravo političke prednosti, kao što su minimalistički projekti – gde se ispod neke osnovne mere humanosti ne može, mogućnost saradnje, bar povremene, preko stranačkih i drugih plotova, i istovremeno nepopustljivost, sasvim sudbinska, za svako nepoštovanje života. I posebno, novim ritualima, poštuje se smrt i čuva se sećanje na mrtve. A mrtvi se, kao što je poznato, od osvetoljubivosti otklanjaju smehom, veseljem i svime što to izaziva.
Contra fatum mogao bi se zato zvati pokret, partija, klub, kućni savet, škola, fabrika… svaki skup koji poznaje i ispituje uzroke i ne zadovoljava se plitkim, zlobnim i ludim objašnjenjima vlasti. Hvala, Nebojša, i ne samo za to, a bogme i Grigorije.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
