Naslov ne referiše na nekada poznati i kontroverzni film iz 1980, o životu Bušmana. Mada podrugljivost s kojom su u filmu prikazani Bušmani, to jest insistiranje na njihovoj „primitivnosti“ tiče se posredno i ovog teksta. Ako ne referiše na taj istoimeni film, nije mu namera ni da uputi na nešto mistično, što je pošlo po zlu. U stvari, banalno je: na teme su pali ovi naši bogovi, što misle da mogu da kroje svet prema svojoj naopakoj meri.
Čitalac zna, ima raznih bogova kao što ima i raznih ljudi. Neki bogovi ne mogu ili ne smeju da prave svetove. A nisu ni svi stvoreni svetovi isti. Gnoza nas, na primer, uči – ako smo skloni da je prihvatimo kao učenje – da ima bogova višeg i nižeg reda, te da u skladu s tim oni mogu stvarati svetove isto tako višeg odnosno nižeg reda. Svetovi nižeg reda ne mogu kršiti pravila ili stajati nasuprot svetovima višeg reda. Koga to zanima, neka baci pogled na gnostička učenja, ako već nije. Kome je to zanimljivo, neka uroni u prozne svetove Williama S. Burroughsa1 – on je sav izašao iz gnoze, jednako kao i iz popularne kulture.
Mi ćemo pak na drugu stranu. Naša tema ovde biće, kao što smo već rekli, ovi naši mali lokalni bogovi. Recimo, baš ovi što sede u Visokom savetu tužilaštva. Sofija Mandić je jasno objasnila šta je sve problem u odgovoru tog tela na izveštaj Venecijanske komisije o takozvanim Mrdićevim zakonima i odlukama donetim netom po njihovom usvajanju. Samo što je Sofija Mandić pravnica, šta se nje tiču gnostička učenja i bogovi nižeg i višeg reda, je l da? Ona kaže, članovi Visokog saveta tužilaštva lažu, ako baš i ne krše zakon. Tačka.
Ja bih ipak da dodam: lažu na poseban način, tako što ne samo ruše postojeći svet i pravila na kojima on stoji nego u isto vreme i stvaraju jedan drugi svet, prema svojoj volji i svojim željama i potrebama. U tom smislu zaista na njih možemo gledati kao na bogove, i onda još samo treba da utvrdimo kog su reda.
Da odmah bude jasno, nije ovo prvi put da se u našem pravosuđu događa veliki prasak i da nastaje čitav jedan novi svet, dok postojeći nestaje bez traga. Prvi takav prasak, ako nešto nisam preskočio, dogodio se kada je trebalo pokazati da Vučićev brat nije Vučićev brat. Seća se čitalac, bila je tada reč o identitetu, krađi identiteta i načinima da se utvrdi identitet, bratov. Odmah da kažem, svetovi stoje i padaju zajedno s garancijama individualnih, kolektivnih ili opštih identiteta. Opšti identitet bio bi da je svet koji smo imali juče isti ovaj svet što ga imamo danas.
Svet u kome smo živeli do te afere srušio se i netragom nestao, a novi svet je nastao iz jedne obične lične karte. Čarolija, je l da. Naravno, sve to ne bi bilo moguće da se nije umešao brat Vučićevog brata. Taj brat je uložio svu moć države da jedan svet uništi i da drugi stvori, po svojoj i bratovoj meri.
(Kratka napomena o identitetu. Britanska antropološkinja Mary Douglas potrošila je decenije istraživanja i razmišljanja da pokaže da su takozvana primitivna društva u osnovi ista kao i ova naša takozvana civilizovana društva. I jedna i druga stoje na tabuima. Tabui se od društva do društva razlikuju, ali način na koji se društva podižu na njima uglavnom je isti.
Nije stvar u tome da je Douglas htela da – recimo to tako – spasi čast takozvanih primitivnih zajednica (u filmu ismejanih Bušmana, na primer). Naprotiv, naglasak je na tome da je naša takozvana civilizovana zajednica ista kao i ta, bez dobrog razloga prezrena primitivna.
Jedan od tabua na kojima stoji naša zajednica jeste ideja „ja“, to jest shvatanje identiteta.2 Nabrojaće Douglas šta to podrazumeva – 1) u jednom telu može biti samo jedna duša; 2) jedna duša ne može biti u više tela; 3) nijedno tela i nijedna duša ne može biti na više mesta u isto vreme; 4) nijedna duša ne može ući u tuđe telo i preuzeti kontrolu nad njim.
Tri stvari su važne: Prvo: 1) ima zajednica koje dopuštaju da u jednom telu može biti više duša; 2) da duša može napustiti telo; 3) da telo i duša mogu biti u isto vreme na više mesta. Te zajdenice, poentira Douglas, obično vidimo kao primitivne.
Drugo: naša „civilizovana“ koncepcija „ja“ potpuno je usklađena sa našim najšire shvaćenim pravnim sistemom, to jest razvijena je da bi se oko nje moglo saviti shvatanje lične odgovornosti neophodno za funkcionisanje tog pravnog sistema.
I treće: ako bi se neko pred sudom ili javnošću branio tako što bi rekao da to jeste uradilo njegovo telo, ali da njegova duša tada nije bila u tom telu, ili da je on sa svojim telom u isto vreme takođe bio i negde drugde, to bi se moralo odbaciti, a subjekt koji se tako brani podvrgnuti lečenju; ili, ako se ne odbaci, morao bi se proglasiti kraj sveta ili zajednice za koju smo verovali da je poznajemo.)
Prvi takav događaj, dakle kraj sveta koji smo mislili da poznajemo – da izađemo konačno iz zagrade i vratimo se u tekst – dogodio se kada je postala sporna bratovljeva lična karta. Tvrdilo se tada da je ta karta falsifikovana, ali svako ko zna kako se registruje preduzeće, zna da je nemoguće to uraditi s falsifikovanim dokumentima: prilikom registracije, s ličnom kartom uvek mora biti i njen vlasnik. Zato problem nije u lažnoj ličnoj karti nego u tome što se tvrdi da je brat bio u isto vreme na dva mesta, a njegovo „ja“ koje je registrovalo preduzeće u stvari je „ja“ drugog reda u odnosu na „ja“ koje je tada bilo negde drugde. Komplikovano je l da. Zato se ruše svetovi.
Drugi prasak dogodio se kada je trebalo pokazati da potpis sadašnjeg ministra finansija na vlasničkim listovima brojnih stanova na bugarskoj obali u stvari nije njegov. I toga se seća čitalac, grafolog je tvrdio da potpisi nisu isti. Kao da ikada mogu biti isti. Za potpise važi isto što i za ličnu kartu, oni su garant identiteta samo ako se jasno utvrdi da je u trenutku potpisivanja osoba koja se potpisuje baš ona čiji potpis treba da bude na dokumentu. Dakle, nebitno je da li je potpis isti ili ne, bitno je da je osoba prisutna.
Čitalac sad već zna, grafolog u stvari nije tvrdio da su potpisi različiti, nego da je onaj koji je potpisao u isto vreme bio na dva mesta, i prisutan na mestu potpisivanja i odsutan s tog mesta. Tada se drugi put srušio svet koji poznajemo i za koji smo mislili da čvrsto stoji.
I evo sada, treći put ista stvar. Visoki savet tužilaštva tvrdi da Venecijanska komisija nije Venecijanska komisija. Da njeni članovi istovremeno i jesu i nisu njeni članovi, te da njihovo mišljenje otuda i jeste i nije mišljenje te komisije. A pošto je to tako, onda je na članovima našeg Visokog saveta da odaberu jednu od te dve opcije, a biraće, naravno, onu koja im više odgovara.
Da ne ulazimo sad u to zašto im više odgovara da mišljenje Venecijanske komisije nije mišljenje Venecijanske komisije (razlog je isti onaj zbog kog su doneti i takozvani Mrdićevi zakoni, a sam Mrdić je to lepo objasnio kada je rekao – neće valjda da hapse ministre i Vučića). Pustimo i to što lažu.
Stvar je u tome što to nisu obične laži. Zbog njihovih laži ruše se svetovi i nastaju novi. U tome je stvar. Obična laž postoji u stabilnom svetu gde se zna šta su činjenice i kako se utvrđuje istina (utoliko je simbolično što se čitava ova stvar kod nas čvrsto vezuje za rad sudova), pa se onda može i utvrditi šta je laž. U svetu naših bogova, pak, laži kreiraju novu stvarnost. Mi sad živimo u svetu u kome brat i jeste i nije vlasnik jedne uredno registrovane firme. Ministar se i jeste i nije potpisao. Venecijanska komisija i jeste i nije Venecijanska komisija.
To bi se moglo reći i ovako – iz stabilnog i poznatog sveta, s čvrstim i logično podignutim i organizovanim principima za utvrđivanje identiteta i odgovornosti (na tome stoji taj svet), ušli smo u svet ontološke neizvesnosti i nestabilnosti. Zato je moguće da nam se iz dana u dan događa veliki prasak, zato Vučić može danas da govori šta god mu padne na pamet jer ga to sutra ne obavezuje ni na šta. Ne bi se trebalo čuditi ako jednog dana Vučić kaže da on od juče nema ništa sa njim danas.
Uostalom, nešto slično smo već videli, a u vezi s onim što nam se nameće kao kolektivni identitet. Veliki prasak dogodio se 1999, a novi svet počeo je kada je NATO bacio bombe na Srbiju. Pre toga nije bilo ništa, a ako je i bilo, ti ondašnji Srbi iz devedesetih nisu isti ovi Srbi od danas. Otuda čuđenje kada nas neko pozove da kao kolektiv položimo račun za devedesete.
Samo ni to nije sve: ontološki nestabilan svet jeste, da ponovimo, svet neizvesnosti, a to znači i svet straha. Izmaknete ljudima tle pod nogama i onda ih terate da gledaju u provaliju pod njima – tako tekući režim manipuliše žiteljima Srbije. I, pošto to znamo, šta da radimo u vezi s tim? Vratimo se na početak – iako se predstavljaju kao bogovi, to jest dodeljuju sebi ingerencije bogova, ovi naši bogovi su ipak sitni, bogovi nižeg reda. Ako su i srušili naš svet, onaj širi svet izvan granica Srbije i dalje se kako-tako drži (mada je i on pod stalnim udarima).
To znači da nije dovoljno da kažete da Venecijanska komisija nije Venecijanska komisija, odnosno dovoljno je ovde, u Srbiji, ali to morate pokazati i izvan Srbije, a tu njihove moći prestaju. Ako su bogovi u Srbiji, onda se izvan Srbije pokazuju kao klovnovi i otprilike toliko moći i imaju. Samo što ne treba da se sekiramo zbog njih i da s njima saosećamo, stvar je opet u nečemu drugom – oni su i od Srbije napravili svet nižeg reda, ako Srbije pod njima uopšte još i ima. Kao što su i od Srba napravili narod drugog reda. Jeste, Bušmane, da nam se svi smeju.
Peščanik.net, 01.05.2026.
________________
- Recimo, u njegovu trilogiju „Gradovi crvene noći“, „Mesto mrtvih puteva“, „Zapadne zemlje“, u odličnom prevodu Đorđa Tomića.
- Mary Douglas, “Thought Style Exemplified: The Idea of the Self”, u: Mary Douglas, Risk and Blame. Essays in Cultural History (London/New York: Routledge, 1992). (Meri Daglas, „Primer stila mišljenja“, s engleskog prevela Slavica Miletić, Reč 58/2000, str. 285–298.)
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Bogovi su pali na teme - 01/05/2026
- Priče iz ’85: nostalgija za nostalgijom - 28/04/2026
- Srećan kraj - 24/04/2026
