Nakupilo se nekoliko nepobitnih dokaza da je u Srbiji na vlasti diktatura. Specifična je, hibridna, delovi su ubedljivo uporedivi sa drugim savremenim diktaturama. Poslednji potezi, testirani na Kosovu, zaokružuju projekt vladavine jednog i uspostavljanje jednopartijskog sistema, kontrolisane ekonomije sa strukturnom korupcijom, i, kao nadgradnja, teokratsko-ideološke ujednačenosti obrazovanja sa potpunom represijom prema svim vansistemskim medijima i svim drugim mestima/institucijama sticanja znanja i negovanja kulture. Amaterizam sa kojim se to sprovodi nesnosan je u javnosti, rezultati delimični i puzeći, ali ih je veoma teško čak i načeti.
Počinjemo od zadnje akcije, koja i na simboličkom nivou uvodi vladavinu jednog: konačno je stigao javni predlog Miloša Vučevića odnosno stranke SNS za kandidaturu Aleksandra Vučića za predsednika vlade. To je kloniranje Putinovog pas-de-deux iliti plesnog dueta Putin-Medvedev i izrugivanje Ustavu i pratećim zakonima o predsedniku države i predsedniku vlade, o parlamentarnoj demokratiji i da ne govorimo. Kad istekne mandat, zamene se pozicije, sve dok ućutkana javnost ne otupi toliko da se može preći na doživotne funkcije predsednika svega: to je još pre nekoliko godina sprovedeno u Kini. Orbanu nije uspelo, bio je na pola puta. Lukašenku uspeva bez suvišnih rošada i proglašenja, čistom represijom i oružjem u parlamentu. Ovaj poslednji ne mora da se obazire na EU, ovaj domaći mora da vrluda izazivajući opasno rastuće nezadovoljstvo na obe strane. Sa druge strane bare, Tramp se iz sve snage trudi da uvede nešto slično – možda mu i uspe treći mandat. Pomenuti diktatori prirodno su okruženje države koja po predloženim modelima neizbežno klizi u diktaturu. Zato su i tzv. diplomatski uspesi važan put uvođenja domaće diktature.
Kosovski izbori pokazali su kako se testira uvođenje jednopartijskog sistema. Glasač mora glasati samo po etničkom principu, sve ostalo je izdaja, usiljuje se uverenje da je neprirodno i nemoguće glasati za kandidata druge etničke pripadnosti. To je nacifašizam u čistom obliku. Ako je Kosovo nerazdvojivi deo Srbije, onda je to plan budućih izbora u centralnom delu države. Postupak podrazumeva proveru i objavljivanje etničkog porekla svih kandidata i birača, što zahteva ceo niz drugih neustavnih represivnih mera – samo pustite mašti na volju. Među Srbima na Kosovu očito je već mogućno sprovoditi sistem bez ijedne u javnosti poznate kritike ili primedbe – ili su za to zaslužni vučimediji… Paradoks je da to najviše služi razdvajanju etničkih grupa i time nužnom raspadanju društvene povezanosti i formiranju dve države: Srbija tako sistematski sprovodi učvršćivanje samostalne države Kosovo.
Za uvođenje diktature neophodna je pomoć crkve, koja sa jedne strane ritualizuje ponašanje vlasti, a sa druge daje prikladne naracije i objašnjenja i neposredno se meša u prosvetu, kulturu i medije. Ovo kršenje Ustava isplativo je, jer zadržava privilegije, odsustvo poreza i posredno koristi lokalne mogućnosti bogaćenja sveštenstva. Za ostale u crkvi koji ne odobravaju takvo ponašanje, postoji brz i efikasan način izbacivanja bez ikakve državne kontrole. Konačno, crkva je važan kreator kolektivne psihoze.
Diktatura mora imati svoju službu bez imena, koja proizvodi stalne epitete za diktatora i na razne načine oblikuje kult ličnosti. Nužni deo kulta ličnosti stalno je prisutna navodna opasnost odnosno zavera protiv diktatora i njegove porodice. Ona u uslovima socijalnih medija može izgledati realno, što diktatoru daje dve podjednako za kult ličnosti korisne verzije, premda su naizgled suprotstavljene – pokazivanje ili skrivanje porodičnih članova.
Sve ostalo masa je scenskih efekata namenjenih nerviranju, izluđivanju i negativnoj opsednutosti građana likom diktatora: ne zavaravajte se, time on isisava energiju pobune i želju građana da se oslobode, izmoždeni perverznim dinamizmom svakodnevice u diktaturi. Primera radi, ćacijevska garda nije predviđena ni za kakvo realno delovanje, razbežala bi se na sve strane u trenutku opasnosti, ali odlično služi da se iza nje učvršćuje masivniji represivni aparat koji je upotrebljava kao maskirni pokrivač i stvaranje utiska moći: nisu uobičajeni lumpeni iz Pionirskog parka išli u Tivat, već upravo ta maskirna paražandarmerija, pretežno sastavljena od kriminalaca. Isto tako i diktatorova logoreja i neprekidno lajanje iz vučimedija, uz stvaranje „zvezda“ agresivnog ulizivanja imaju za glavni cilj nervnu napetost i gubljenje samokontrole posmatrača – i niti isključivanje niti praćenje bedno skrpljenog spektakla ne deluju nimalo lekovito.
Jedino što je mogućno je dati diktaturi što manje vremena i širiti što više obaveštenja o njoj.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
