„Ubi me prejaka reč“
(Branko Miljković, „Epitaf“)
Diktator je konačno priznao da u njega, sa ciljem ubijanja, nije ispaljen metak, već metafora. Njegova izjava samo je parafraza Miljkovićevog slavnog stiha, često povezivanog sa njegovom životnom sudbinom, samoubistvom u Zagrebu 1961, u dvadeset sedmoj godini starosti. Ova neobična koincidencija izuzetak je u uobičajenim logoreičnim ispadima diktatora, i zato zaslužuje da se ispostavi poređenju i komparativnoj analizi. Ispad je utoliko zanimljiviji što demantuje izjave lika Brnabić samo koji sat ranije – u njima razlika između čina i metafore nije utvrđena – naprotiv.
Stih „Ubi me prejaka reč“ fascinira upravo zato što dopušta više slojeva tumačenja – poetsko, filozofsko, psihološko, pa čak i psihijatrijsko. Kod Branka Miljkovića reč nije samo sredstvo komunikacije. Ona je gotovo ontološka sila: reč stvara svet, otkriva istinu, ali može i da uništi onoga ko joj se potpuno preda. Miljković je bio pod snažnim uticajem simbolizma, naročito Stefana Malarmea, kao i predsokratovske ideje da je jezik povezan sa samim bićem stvari. „Prejaka reč“ zato može značiti istinu koju čovek ne može da podnese, pesničko nadahnuće koje sagoreva svog nosioca, apsolut koji prevazilazi ljudsku meru i jezik koji postaje moćniji od svog tvorca. U tom smislu, pesnik ne strada od spoljašnje sile, nego od sopstvene težnje ka apsolutnoj istini.
Iz psihološke perspektive, „prejaka reč“ može označavati sadržaj psihe koji je postao previše intenzivan za integraciju. Kod izrazito kreativnih ljudi česta pojava je da simboli dobijaju ogromnu emocionalnu snagu, da metafore prestaju da budu samo književni ukrasi i postaju egzistencijalna iskustva i da unutrašnji konflikti bivaju proživljeni gotovo fizički. Tada „reč“ može biti neka bolna spoznaja o sebi, osećanje krivice, ljubavni gubitak i čak egzistencijalna praznina. Psihološki čitano, stih bi mogao da znači: „Uništila me je istina koju sam sam izgovorio.“
Psihijatrija poznaje stanja u kojima reči i značenja dobijaju neobično pojačanu emocionalnu ili simboličku težinu, kao što su teške depresivne epizode, bipolarni poremećaj u maničnim ili mešovitim stanjima i određena psihotična iskustva. U takvim stanjima pojedinac može osećati da reči nose ogromnu sudbinsku poruku, da se simboli obraćaju direktno njemu, te da jezik poseduje gotovo magijsku moć. Zbog toga su mnogi tumači, naročito posle Miljkovićeve smrti, čitali ovaj stih kao trag unutrašnje psihičke borbe, kao iskustvo osobe za koju su misli, slike i reči postale previše intenzivne. Ali važno je naglasiti da je to samo jedno od mogućih čitanja. Postoji opasnost da se pesma svede na biografiju ili bolest, a Miljkovićeva poezija je mnogo šira od toga, za razliku od diktatorovog suženog horizonta razumevanja sveta kroz vlastitu moć i dobrobit, uz stalno prisutan strah, podjednako od neprijatelja i od najbližih.
Žak Lakan tvrdio je da je čovek „uhvaćen u mrežu jezika“. Mi ne gospodarimo potpuno rečima; često reči gospodare nama… „Ubi me prejaka reč“ moglo bi značiti da je subjekt stradao od označitelja – od neke reči, imena, ideala ili zahteva koji je postao jači od njegovog sopstva. Lakanovski bi se dakle moglo reći da nije pesnik stvorio reč, nego je reč stvorila i na kraju progutala pesnika. Zato je ovaj stih ostao tako moćan: istovremeno zvuči kao pesnička teorija, ljubavna ispovest, egzistencijalna dijagnoza i epitaf. U samo četiri reči Miljković je spojio jezik, istinu, identitet i smrt. To je jedan od razloga što se često smatra najgušćim i najzagonetnijim stihom moderne srpske poezije. Kod Miljkovića je posebno zanimljivo što se taj stih može čitati na gotovo suprotne načine, a da nijedan ne poništava drugi. On može biti izraz pesničke gordosti („reč je toliko moćna da vredi umreti za nju“), ali i izraz krajnje ranjivosti („nisam mogao da podnesem ono što sam spoznao i izgovorio“).
Još jedna nijansa koju često previđamo jeste značenje prideva „prejaka“. Nije rekao „lažna reč“, „zla reč“ ili „teška reč“, nego prejaka. To podrazumeva da sama reč nije nužno negativna. Ona može biti i istina, i ljubav, i lepota, i sloboda – ali u intenzitetu koji prevazilazi ljudsku meru. Tu je Miljković veoma blizak antičkoj ideji hibrisa: ono što je preveliko za čoveka postaje pogubno upravo zato što je veličanstveno. Pomislimo na Fridriha Helderlina, koji je napisao: „Gde je opasnost, raste i ono spasonosno.“ Kod Helderlina jezik i poezija stoje na granici između otkrovenja i ludila. Miljković kao da ide korak dalje: ponekad ono spasonosno i ono smrtonosno jesu ista stvar.
U grčkoj tragediji junaka često ne ubija mač nego izgovorena istina: proročanstvo, priznanje, ime, otkriće porekla. Reč proizvodi događaj. Edipa ne ugrožava sfinga nego znanje izrečeno do kraja. Zato je „Ubi me prejaka reč“ gotovo antički stih: smrt dolazi kroz logos. I možda je upravo zbog toga stih ostao živ više od pola veka – nije samo Miljkovićev epitaf, nego formula za jedno univerzalno ljudsko iskustvo: da postoje istine koje želimo da saznamo, a koje nas, kada ih zaista saznamo, nepovratno menjaju. U grčkom svetu logos nikada nije bio samo „reč“. On je istovremeno govor, smisao, um, argument, poredak sveta. Ako stih provedemo kroz taj širi prostor značenja, on gotovo dobija oblik: „Ubi me prejaki smisao.“ To ga približava iskustvu koje opisuju i mistici i filozofi: trenutku kada čovek ugleda previše reda, previše istine ili previše značenja da bi ostao isti. U tom smislu Miljković je neobično blizak i antičkoj tragediji i modernoj poeziji. Njegov stih stoji negde između Edipa i simbolista, između mita i psihe. A postoji još jedna mogućnost čitanja: možda „prejaka reč“ nije velika metafizička istina nego jednostavno – reč ljubavi. U istoriji književnosti ljubav je često predstavljena kao iskustvo koje proširuje granice sopstva, ali upravo zato može biti i razorno. Tada bi stih bio gotovo sapfički po svojoj sažetosti i bolu.
To je odlika zaista velikih pesama: ne iscrpljuju se tumačenjem. Svako novo životno iskustvo menja ono što čujemo u njima. I zato se Miljkovićev stih ne pamti samo kao citat, nego kao pitanje koje ostaje otvoreno: koja je to reč koja je prejaka za čoveka? Svaki čitalac na kraju mora sam da odgovori. Vratimo se zato liniji razuma i prakse, odnosno Lakanovoj ideji da je subjekt strukturiran jezikom i da označitelji mogu imati moć nad subjektom, i Frojdovom pojmu potisnutog sadržaja. Drugim rečima, deo o „prejakoj reči“ kao istini koju psiha teško podnosi nije citat iz Miljkovića, nego hermeneutička nadogradnja njegovog vlastitog iskaza o „velikim rečima“, „moći istine“ i poeziji kao obliku mišljenja. Najčvršći oslonac za takvo čitanje upravo je njegovo svedočenje o „velikim rečima mukama oplođenim“ koje nose istinu. Miljković je čitao antičke filozofe, posebno Heraklitove fragmente: iz tog čitanja bi „prejaka reč“ mogla da se čita gotovo kao susret sa logosom – ne samo rečju, nego poretkom sveta koji čovek ne može do kraja da podnese. Tako „prejaka reč“ postaje mnogo više od pesnikove lične sudbine: ona postaje pitanje granica ljudskog odnosa prema istini.
Umesto da se upitamo ko je ubijen, morali bismo pitati – šta je „prejaka reč“, ko sme da je izgovori, pod kojim uslovima reč postaje delotvorna i zašto je prejaka reč uvek povezana sa rizikom… Upravo u toj tački sreću se Heraklitov logos u aforizmima i paradoksima, proročki govor sa zapovestima, sofistička/spinovana retorika i tragičko priznavanje istine. I istovremeno, žene (u starim kulturama posebno) često imaju pristup upravo onim oblicima govora koji su jednako moćni i opasni: proročanstvo, lament, kletva, magijski govor, erotska pesma. One nisu nužno nositeljke institucionalnog logosa, ali često govore iz prostora koji prethodi ili izmiče instituciji. Soj dakle ima svoju ulogu u određivanju govora iz kojeg potiče Miljkovićev pesnički zaključak (epitaf) i diktatorovo konačno priznanje. A onda se Miljkovićev stih pojavljuje u sasvim novom svetlu: ne kao privatna drama jednog pesnika, nego kao pitanje o tome šta se događa kada govor zaista nešto znači. To je, uostalom, i jedna od velikih tema humanistike: nisu opasne reči zato što su glasne, nego zato što su delotvorne.
Da bismo dalje razmišljali o Miljkovićevom stihu i njegovoj poetici, moramo uključiti književno putovanje pesnika, u društvu Pola Valerija, Stefana Malarmea i Artira Remboa, kao i nadrealista. Sa druge strane, pomislimo na domaće tumače Miljkovića i ovoga stiha – recimo Predraga Palavestru, Mihajla Pantića, Novicu Petkovića: svi su podlegli nacionalizmu, od modela deklarativnog borca do potuljenog kompromisera, sve ih je kao mislioce ubila prejaka reč koju su hteli da obvladaju. Zato nužno treba proširiti pogled na dela Žan Pjer Vernana, Marsela Detjena, Pola Rikera, u kojima se mit i misao susreću u metaforama i govoru, posebno govoru moći.
Što se diktatorovog priznanja tiče, treba se setiti i Marine Cvetajeve i njenog stava da poezija upravlja pesnikom (diktira, vlada): posle toga čina, diktator može samo da prestane da bude, jer mu je tako naložila poezija. To nije urlik zastrašene i bezumne mase, koji opija i sluđuje: to je logos. Idi, Vučiću, dok zapovest postoji.
Peščanik.net, 22.06.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- „Ubi me prejaka reč“ - 22/06/2026
- Najveći srpski mjuzikl - 20/06/2026
- Zoki 2, ili prokletstvo poređenja - 19/06/2026
