Stvar je potpuno jasna – tiranska vlast je došla do zida do koga je morala doći, kao i svaka druga slična njima u istoriji. Pred zidom, represivni aparat (tužilaštvo, policija i sud) se kao poslednje sredstvo koristi za suzbijanje izražavanja kritike prema režimu. Poznato nam je da su od prošle godine u porastu optužbe za pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja, a ovih dana te optužbe dobijaju svoj potpuni zamah, preteći žrtvama nedozvoljenog zvučnog oružja (tzv. zvučnog topa), njihovim pravnim zastupnicima, lekarima, novinarima i analitičarima koji su im pružili podršku nakon protesta 15. marta prošle godine.
Iako nam je jasno da oni koji bivaju pozivani u policiju i tužilaštvo nisu radili ništa do pravu stvar (reagovali na tešku nepravdu), razumljivo je da su ljudi uplašeni da bi im policija mogla zakucati na vrata sa suludom optužbom o pozivanju na promenu ustavnog uređenja. Pretresi i razgovori sa represivnim organima nisu prijatni, oko toga nema dileme. Ipak, ovde ćemo istaći neke činjenice koje bi trebalo da umire građane sa stanovišta potencijalnog ishoda krivičnog postupka za teško delo protiv ustavnog uređenja.
1. Broj prijava i optužbi od 2015-2024 godine
U periodu od deset godina, tokom kojih je SNS sve vreme bila na vlasti, za pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja bilo je optuženo ukupno sedmoro ljudi – od toga čak troje tokom 2023. godine nakon masovnih protesta, odnosno nakon što se represija vladajućeg režima značajno pojačava. Ovaj broj će biti uvećan nakon objavljivanja podataka za 2025. godinu, ali i dalje – broj sudskih postupaka za ovo delo, čak i pod sadašnjim režimom, izuzetno je mali.
Da su građani dosta bezbedni od suludih optužbi, makar kada govorimo o krajnjem ishodu, još više govori podatak o osuđenim licima – od sedam slučajeva, osuđene su ukupno tri osobe za ovo delo i to sve tri – na uslovnu osudu (izvor ovih podataka je Republički zavod za statistiku koji objavljuje godišnje podatke o prijavljenim, optuženim i osuđenim punoletnim licima).
Podaci Yucoma koji su dobijeni direktno od pravosudnih institucija, donekle se poklapaju sa prethodno izloženim, s tim da je Yucom identifikovao još jednu tendenciju – da se okrivljenima u pritvoru nude sporazumi za priznanje ovog teškog krivičnog dela i to bez jasnog opisa učinjenog dela (što ove sporazume čini sumnjivim sa stanovišta zakonitosti), ali da su sankcije i u tim slučajevima uvek bile na nivou uslovnih osuda.
Zaista se može postaviti (retoričko) pitanje kakav je to ustavni poredak za čije se pozivanje na promenu ne ide čak ni na bezuslovnu kaznu zatvora.
2. Odluka koja razrešava dileme: slučaj Milovana Brkića iz 2023. godine
U nevelikoj sudskoj praksi ipak se postavilo pitanje: kako se zapravo može učiniti delo pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja? Odgovor na to pitanje dobijamo uvidom u slučaj Milovana Brkića koji je optužen za pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja, ali je za ovo delo odlukom Apelacionog suda u Beogradu pravnosnažno oslobođen u februaru ove godine (KŽ1 117/26).
Brkićev primer je odličan jer je izgovorio teške reči – ali je istovremeno primorao sud da postavi granicu između kritike (pa čak i agresivne kritike) vlasti i pozivanja na nasilnu promenu ustavnog uređenja.
Brkić je tokom majskih protesta, kamerom osobe koja je ostala nepoznata, snimljen kako izgovara sledeće reči, da bi zatim taj snimak odmah bio objavljen u režimskim medijima: „[…] izgleda će morati mladi klinci da puškama reše sudbinu Srbije, desiće se to što se desiti mora. Kakva protesna šetnja, mi treba da uđemo prema Skupštini da uhvatimo idiota da mu otkinemo glavu, mamu ti jebem Angelinu, dosta si nas zajebavo tako, ne, mi ćutimo, kao ćutimo, hoćete da vam Milovan Brkić sa 67 godina donese slobodu…“
Sud je u svojoj odluci naveo da pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja čini onaj koji u nameri ugrožavanja bezbednosti ili ustavnog uređenja Republike Srbije poziva ili podstiče da se silom promeni njeno ustavno uređenje, svrgnu najviši organi vlasti ili predstavnici tih organa. Po mišljenju suda pozivanje je stvaranje odluke kod drugog da preduzima određene delatnosti i najčešće se vrši nagovaranjem, ubeđivanjem, predočavanjem nekih okolnosti i slično i treba da se vrši prema građanima ili grupi građana. Za postojanje ovog krivičnog dela, kaže sud, nije od značaja na koji način se vrši pozivanje, ali se mora vršiti u nameri ugrožavanja bezbednosti ili ustavnog uređenja Srbije. Ova subjektivna komponenta je konstitutivno obeležje krivičnog dela i mora se utvrđivati u svakom konkretnom slučaju, smatra sud, jer se po nameri ugrožavanja bezbednosti ili ustavnog uređenja ovo delo razlikuje od mogućih kritika i ocena na račun državnog uređenja.
Sud dalje zaključuje da je za krivicu potreban direktan umišljaj, odnosno da je neophodno da učinilac bude svestan da propagira nasilnu promenu ustavnog uređenja, odnosno svrgavanje najviših državnih organa ili predstavnika tih organa.
Ovom odlukom Apelacioni sud u Beogradu postavio je jasnu granicu između dozvoljene slobode izražavanja i političke kritike i krivičnim zakonodavstvom zabranjenog pozivanja na nasilnu promenu ustavnog poretka. U konkretnom slučaju je zaključio da okrivljeni Brkić nije imao nameru koja je neophodna, da se nije obraćao nikome konkretno (da nije znao ni ko ga snima, niti da će snimak njegove izjave postati viralan nakon objave u prorežimskim medijima), da je izjavu dao zbog osećaja besa zbog prethodnih loših odnosa sa porodicom Vučić i Aleksandrom Vučićem koji okrivljenog kontinuirano proganja i targetira u svojim javnim nastupima i različitim postupcima koji se vode protiv njega.
Dakle, ponovimo ovde još jednom: da bi delo pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja bilo učinjeno, prema stavu dva suda (Apelacionog i Višeg u Beogradu), potrebno je:
– da okrivljeni svesno propagira nasilnu promenu ustavnog uređenja,
– da svojim delovanjem stvara odluku kod drugih da preuzmu aktivnosti koje bi dovele do promene ustavnog uređenja (npr. nagovaranjem, ubeđivanjem, predočavanjem okolnosti),
– da je pozivanje svesno bilo upereno na grupu građana.
Potpuno nam je jasno da se u svim slučajevima u Srbiji, a koji se manje-više svode na izjave na zatvorenim sastancima ili izjave u medijima koje se ne dopadaju vladajućem režimu, ne stiču sva ova obeležja, a najčešće nije ispunjen nijedan od navedenih uslova.
U tom smislu, treba da budemo solidarni u težnji da zaštitimo progonjene, ali isto tako sigurni da postupci, ako se ikada budu vodili, ne mogu završiti nikako drugačije do oslobađajućim presudama.
To u ovom trenutku možda nije potpuna, ali može biti dovoljna uteha za one koji se ne osećaju sigurno jer su prijavljivali, medicinski beležili tegobe građana, pružali pravnu ili bilo koju drugu pomoć žrtvama zvučnog oružja koje je upotrebljeno 15. marta prošle godine. Samo mirno, sa sudskom praksom pod miškom i – sve će na kraju biti dobro.
Peščanik.net, 25.06.2026.
NADSTREŠNICA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Sofija Mandić (see all)
- Zašto niste pozivali na nasilnu promenu ustavnog uređenja - 25/06/2026
- Crtica o verzijama teksta Mrdićevih zakona - 18/06/2026
- Mrdićeva nova verzija - 29/05/2026
