Jadne su naše glave: suočiti se lokalno sa predstavama koje prizivaju vizije pakla Hijeronima Boša u času istrebljenja celih naroda i pretnje katastrofom planeti dovoljno je strašno… a tek sledi najveća slika sutra, apokalipsa (u prvotnom značenju, „otkrovenje“) Dragutina i Milutina. Diktator koji posle vožnje po novom putu zahteva vino i jelo, šuška sa Gocom dok mu zlobni hrčak maše iznad glave u ritmu nepodnošljivog turba, sve pod šatorom gde trokrilaši štite onaj jad od vrha države pred masom koja neće dobiti jagnjetine… nema više opisa kojeg se opisivač ne bi stideo. Pogled se mora odmaći, jer se i njega stidimo… Pa ipak, zatvorenih očiju, pošto smo precrtali naučno-tehnološke parkove, na spisku za precrtavanje su još putevi.
Mumljotina sa putevima i autističnim ređanjem imena sela i kilometara počinje lažima, jer se nikada ne napravi razlika između puteva u Srbiji u Jugoslaviji i u Srbiji samostalnoj. Savršeno nepotrebno, jer građenje puteva jeste intenzivno. Da je reč o velikom diktatorskom kompleksu, potvrđuju i danas žive legende o tome koliko su puteva izgradili, tačno tim redom, Musolini, Hitler, Franko i grčki pukovnici. Nešto jeste na tome da diktatori abažavaju puteve, naročito kad na njima rade sužnji, logoraši, robovi i strani radnici. Omladinske radne brigade su, naravno, za njih nešto najstrašnije. Toliko o tome, više i nije potrebno.
I zatim ostaje stari lek u vidu bekstva u mrak sa slikama koje je za nas proizveo neko drugi, jer sami proizvodimo samo još noćne more. Bioskop, i u bioskopu novi i prilično ostareli Spilberg sa Danom otkrića (Disclosure Day). U sali nas je šestoro i erkondišn. Film jeste franšiza, emotivna i lična Spilbergova franšiza o sretanju (Sretenju?) sa vanzemaljcima. Izabrani, potraga za drugim i sobom, otkriće – ovoga puta da su bar sedamdeset godina tu, sa nama. I na kraju puta, eto i samog vanzemaljskog Božić-bate/Deda-Mraza, jer film je lansiran u pogrešno doba godine. Smisao iliti poruka filma potpuni je promašaj: mediji više nisu univerzalni i nikoga ne mogu da angažuju, ceo svet više ne može da gleda i vidi isto, vanzemaljci su manje sposobni da zapanje od jučerašnjeg Trampovog analno-oralnog ekscesa, nijedan ET nema pogled palestinskog deteta, budućnost nije u zvezdama, sem ako nas bogati zapuste i odu tamo a mi odahnemo. Izgubljeni pogled dvoje glavnih junaka jedini je element koji je koliko-toliko blizak današnjem vremenu. Gledam i počinjem uživati u svojoj nadmenoj ironičnosti i 0% cal. rabarbara-jagodi kroz slamku, čak sam našla i najmanje boleći ugao vrata, jer invalidi imaju mesto samo u prvom redu… i onda, podmukli udarac: junaci se konačno sećaju svog prvog susreta kad su bili deca, pri kojem su se vanzemaljci prikazali kao životinje i u obliku bajke o Ivici i Marici. Spilberg u potpunoj autopoetici, samoobjašnjava i priznaje da nam daje bajku, jer eto, ono što vanzemaljci traže a našli su kod ljudi, jeste empatija. Kao prolećni pljusak grunuše mi suze (nezaboravni citat iz Vetra u vrbaku) i ne zaustaviše se ni kad smo izašli, dok su gomile malih Zemljana utrčavale u bioskopske sale, ruku punih kofi sa kokicama, sa mamama i tatama izmučenim od kupovine hrane za preko praznika i velikog vikenda (praznik državnosti, 25.6. u Sloveniji). Plakala sam duboko u noć. I zašto? Zbog rakuna.
Decu u filmu odvode lisica, jelen i rakun, uz ptičicu kardinal, koje nema u Evropi. Kada ste gledali Diznijevu Snežanu, videli ste životinje koje se oko nje okupe pri njenom buđenju u Americi, pošto je pobegla iz evropskog dvora/grada sa podrumom u kojem je univerzitet – kraljičina/veštičina laboratorija, i sada je očekuje američki univerzitet/kampus, gde uče i poučavaju patuljci u nekoj nedođiji izvan grada. E, među tim životinjama je rakun, a među pticama jarko crveni kardinal i tirkizno plava svraka sa crnom i belom trakom na krilima. Po tome znamo da smo u Americi. Ptice nisu došle u Evropu, a rakuna su preneli i odomaćili, baš nekako u doba izlaska Snežane, krajem tridesetih godina prošlog veka. Dizni je malo očijukao sa rastućim nacizmom, otuda tirolska dekoracija kuće patuljaka, harmonika i jodlovanje. Sve to je primer kako životinje označavaju prirodu i kulturu našeg sveta. Spilberg diskretno referiše i na to.
Životinje prilaze ljudima ako znamo kako sa njima i ako imamo prirodno i kulturno pomirljivu empatiju. U najboljim slučajevima, jelen nakloni glavu u stranu da bi se mazio, lisica ume da se kikoće u našem krilu ako joj češkamo podbradak, a rakun se na znak simpatije izvrne na leđa i zahteva lako tapkanje po stomaku. To smo mi, to bi čovečanstvo moglo biti, to ponekad, retko, jeste. To su bile prakse ljudske mame od šimpanzi i ljudske mame od gorila, kao i onog stogodišnjeg biologa što se mazi sa svim živim što to dopušta, to je i ludilo za mačkama i kapibarama na internetu, to je ona američka domaćica koja se nada da će posle smrti otići u mačji, ne ljudski raj. To je odgovor Margaret Mid studentima, da civilizacija počinje kada nekome u grupi zaleče slomljenu nogu pa umre docnije, kada praistorijska porodica sa poštovanjem sahrani svoje dete sa Daunovim sindromom, to smo mogli biti a baš i nismo. Nismo se dovoljno učili od njih, od životinja: koliko bi detinjstvo bilo lakše i slađe kad bi majke i uopšte odrasli znali da predu! Kada se mali makake majmuni izgube, traže pre svega drugog mladunca, i onda se tako zalepe jedno uz drugo da ih je vrlo teško razdvojiti, čak i za hranjenje.
Nije reč o izgubljenom raju, već o istorijskim promenama ljudske psihe. Retki mislioci, kao Injas Mejerson, Žan Pjer Vernan i njihova škola (istorijska antropologija) smatraju da se psiha menjala, i da psihoanaliza greši kada psihu tretira kao nešto univerzalno i anahrono, u najgorem slučaju večno. Frojde, lolo, mnogo si se puta okliznuo… Vernan je detaljno opisao odnos antičkog čoveka prema svetu, veoma različit od modernog; hrišćanstvo je promenilo ne samo psihu, nego posledično i telo. Moderni čovek pretrpeo je ogromne promene u talasima gladi i bolesti u tzv. malom ledenom dobu od 14. do 19. veka, u bednih pet vekova. Istraživanja tih, za nas ključnih promena, tek su u začetku. Užasno kasnimo, jer se već uveliko pržimo u novom klimatskom dobu, koje smo i sami proizveli. I možda je upravo zato nužna i hitna refleksija, priprema na novo doba, koje će možda biti obilno u plodovima kao rana Evropa, a možda će spas biti na donjoj polulopti, koju Evropa tako nemilosrdno uništava.
Pre trideset godina ugledala sam na svom dvorištu sedam srna, prvog jutra u Americi. Docnije sam dvorište uredila kao menzu: zečevi su jeli napolju, mrmotkinja je dojila svoje male u dnevnoj sobi, čipmanki su voleli orman. Rakun, samo jedan, dolazio je noću i svojim finim prstima birao hranu, prao je u posudi postavljenoj za njega, i na kraju bi legao na leđa i gledao me: uobrazila sam da je zaljubljen. Kardinal, sa svom svojom ozbiljnošću, dolazio je isključivo na prozor moje službene sobe na kampusu. Činilo mi se da sve te moje američke životinje, imajući samo dva veka iskustva sa masom ljudi, nisu imale potrebu da posive kao, recimo, evropske ptice, i da se uopšte manje boje ljudi. Koliko učenja je potrebno, koliko je meni trebalo da se postidim što ne znam više od ornitologije! No oni drugi, živi, ne zameraju. Juče se u bašti u Ljubljani pojavio galeb, da me pohvali što sam se isplakala zbog filma.
To neće olakšati povratak u stvarnost, u sliku, u Bošov pakao – bolje to nego bilo koja utopija. I hvala Spilbergu za kratku i upečatljivu opomenu koju verovatno nije imao u zamišljanju filma, ali je delovala iz svesti u svest, valjda empatijom.
Peščanik.net, 27.06.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Samo rakun - 27/06/2026
- „Ubi me prejaka reč“ - 22/06/2026
- Najveći srpski mjuzikl - 20/06/2026
