Vučić nije kvalifikovan za bio koju višu funkciju u državnoj upravi, što je tek nedavno u punoj meri raskrio najširoj javnosti. Tipično za diktatora, moglo bi se reći, jer je reč o odsustvu ključnih kvalifikacija za sprovođenje volje građana, njihovo redovno i objektivno obaveštavanje i poštovanje ljudskih prava.
Prvo i osnovno je nepoštovanje Ustava. Prerogativi predsednika države, kako su navedeni u Ustavu i posebnom zakonu o toj funkciji, uopšte nisu u saglasnosti sa ponašanjem samozvanog predsednika, koji je prigrabio i uzurpirao znatno više vlasti nego što je za predsednika zakonski predviđeno. Ovo uzurpiranje ne može se objasniti i opravdati, i zato samozvani predsednik uporno izmišlja opasnosti koje navodno prete državi, i na osnovu toga dalje izmišlja svoje odgovore i rešenja, potpuno izvan uobičajenih procedura, često na osnovu pretpostavljene „namere“ onih koji su osumnjičeni ili već javno proglašeni neprijateljima. Tako dolazimo do paradoksa da je diktator sebi pripisao zaslugu mirotvorstva, dok istovremeno ogromne količine državnog novca troši na naoružanje, a njegovi mediji potpiruju ratnu propagandu. Na drugoj strani po istom principu preventivne osvete njegovi agenti (primer poslanika Mrdića) fabrikuju zakone: isti poslanik kandidno je priznao da je izazvao potrese strukture tužilaštva, jer je neko, potpuno nedokazano, pripremao vojni ili sličan udar i hteo da uhapsi samog diktatora… uz to su dotične promene izazvane pravim nasilnim i terorističkim putem, štrajkom glađu poslanika. To što je to bila predstava za javnost i pritisak na skupštinu jasno pokazuje da je upravo vlast spremna da sprovodi takve nedemokratske, izvanparlamentarne akcije. Umesto da odmah primeni svoje zakonske prerogative, predsednik države učestvovao je u farsi.
Preskočimo prebogat pravni dosije prekršaja zakona i zakonskih procedura, koji bi, pre svega zbog budućih izbora, morao biti sastavljen i dostupan javnosti. Pokret za smenjivanje diktatora mogao bi, sa svim svojim pravnicima, prionuti što pre na takav posao.
Uzmimo još samo jedan, krunski dokaz da diktator nije kvalifikovan za dalje kandidovanje za bilo koju višu javnu funkciju: to je njegovo već patološko insistiranje na ljubavi prema državi/narodu kozmičkih razmera („više nego bilo šta na kugli zemaljskoj“). Lepo je što diktator voli državu/narod, ali je za razumnu vladavinu to više prepreka miru i stabilnosti, a naročito zakonitosti, nego prednost. To znači hipersenzibilnost za svako slično izlivanje emocija preko granica, jer uvređeni ljubavnik može reagovati nerazumno – što više nego jasno pokazuje masovna i masivna akcija vučimedija protiv Hrvatske, Kosova, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, a sa druge strane militarizacija države i društva – naoružavanje, obavezni vojni rok i slično. Ništa gore od ratobornog, ljubomornog ljubavnika sklonog nasilju u porodici – onako kako je on predstavlja, ceo narod/porodica. Zašto bi običan građanin/građanka trpeo svakodnevno erotsko iživljavanje diktatora ostaje drugo pitanje. Veliki političari iz prošlosti, recimo iz prošlog veka, nikad nisu isticali svoj patriotizam, čak ni u najtežim situacijama, već su se trudili da što više zvuče razumno i da što masovnije iskoriste moć kolektiva. Propagandno iskorišćavanje retkih bolesti i istovremeno zdravstveni sistem u kojem se za najrasprostranjenije bolesti moraju plaćati lekovi – pa onda diktator plemenito smanjuje cene lekova – pokazuje kako tu ljubavnu vezu odlikuje odvratno licemerje. Dodajmo svemu ovome još netransparentno, suludo rasipanje državno/narodnog blaga odnosno prćije nesrećne partnerke… Ako patološkom erotizmu, koji vlada u javnosti, pripišemo – sve u svetu metafora – diktatorovo koketiranje sa stranim moćnicima, kako političkim tako i finansijskim, onda metaforskom klupčetu možemo dodati još i prevaru. Balkanska žena, od Klitemnestre pa nadalje, na to odgovara sekirom.
Zbog svega toga potrebno je što pre izaći iz metaforske paučine i klopke koju diktator sprema umesto izbora. Dosta takve ljubavi, državi/narodu potrebni su sigurna kuća, zakonska zaštita i sudska odluka o zabrani približavanja.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
